TAJNI SUSRETI MIRE I ĐINĐIĆA I SLOBIN RAZGOVOR SA OBEZBEĐENJEM - Sine ja sve to sada vidim ali gotovo je! ŠOK SVEDOČENJE

I dan danas mnogi tvrde da je Slobodan Milošević, neposredno posle 5. oktobra 2000. godine, imao mogućnost da izbegne hapšenje. Uslov je bio da se okane politike i povuče u neku vrstu ilegale. U obraćanju javnosti 6. oktobra uveče Milošević je to i obećao. Ali, datu reč nije održao.

Na pitanje da li je to bila njegova lična odluka, bez konsultacija s drugima, Šuvaković kaže da se s njim, niti sa partijskim rukovodstvom, o tome nije konsultovao.

Piće posle poraza

“Pozvao nas je posle obraćanja na piće kod sebe u vilu. Otprilike je njegova uvodna rečenica glasila: ’Svaki put smo pili piće u čast pobede, red je da popijemo piće i kada sam izgubio izbore’. Mislim da nas je tu bilo 10, možda 12, bio sam najmlađi. Nisu te večeri bili njihovi lični prijatelji. Kada je držao takva okupljanja, pozivao je partijsko i državno rukovodstvo. Bila je prisutna Gorica Gajević, Baki Anđelković, Milomir Minić, Mirko Marjanović, moguće Slavica Đukić Dejanović, Nikola Šainović, Dačić kao predsednik gradske partije... Svi smo se trudili da atmosfera bude opuštena, ali, naravno, ne uspevate to kad vidite kraj jedne epohe i kad znate koje će biti posledice”, rekao je Šuvaković.

Šuvaković kaže da je Miloševiću bilo dosta vlasti.

“Meni je tako rekao u jednom od razgovora vođenim pre svega što se izdešavalo – da se oseća zasićeno. Kriza vas istroši. A on je, zapravo, 14 godina bio na vlasti ako uzmemo od perioda kada je postao predsednik CK Srbije, pa preko predsednika Predsedništva Srbije, pa dva puta predsednik Srbije, jednom predsednik Jugoslavije... Zasićenje je nastupilo. U to sam sasvim siguran. A drugo, posle svega, nije želeo nikako da se desi neko krvoproliće. To je potpuno jasno. I postupio je na taj način”, rekao je Šuvaković.

Podsećanja radi, Šuvaković je uhapšen 26. marta 2001. godine, pet dana pre Miloševića. Procenjeno je da predstavlja pretnju.Šuvaković objašnjava na koji način se, i zbog čega, Milošević ipak odvažio da se politički ponovo aktivira.   

“Iz perspektive gubitnika izbora, dobio je volju da se pozabavi partijom. Svi koji su ga dobro znali mogu da potvrde da Milošević nikada nije bio lider kojeg je interesovalo bavljenje partijom. On nije bio ’polisien’, bio je državnik, kvalitet više. Nikada nije hteo da se bavi partijom i zato je uvek to bilo na nekom drugom. Posle 5. oktobra počeo je da se interesuje za partiju... Sluteći da ovi novi na vlasti hoće da ga uhapse i izruče Hagu, jednom prilikom sam mu, uoči republičkih izbora 2000/2001. godine, predložio da bude ne samo nosilac liste, nego da bude prvi na listi kao kandidat. Sa idejom da ako ima poslanički mandat, moraju prvo da mu oduzmu mandat. A to je procedura tokom koje ćemo ipak moći malo da se organizujemo, da dobijemo bar nekoliko sati vremena. Odgovorio mi je: ’Uroše, neću da varam narod. Ja ne mogu da sedim u Skupštini.’ I tu se priča završila”, rekao je Šuvaković u razgovoru za Ekspres.

Tajni susreti

U januaru 2001. godine formirana je Skupština Srbije u kojoj je SPS, uprkos očekivanjima da će DOS u njoj apsolutno dominirati, ipak imao 37 poslanika. Početkom februara tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić tražio je da se sastane sa Branislavom Ivkovićem, šefom poslaničke grupe socijalista i potpredsednikom stranke. Sastali su se na drugom spratu skupštinskog zdanja, u kancelariji koja je pripadala Čedomiru Jovanoviću, tada predsedniku poslaničke grupe DOS-a. Sreli su se nasamo. Jedini Đinđićev zahtev bila je, donekle, molba koju je Ivković trebalo da prenese Miloševiću – da se konačno „mane politike“. da se skloni, da se „zatvori u Požarevac i da ne daje glasa od sebe“.

“Rekao je da želi da sačuva Miloševića, da mu nije potrebna ljaga da je međunarodnom sudu isporučio predsednika države. Preklinjao me je da se skloni u Požarevac i da ga ’ni poštar kada donosi poštu ne vidi’. Sve sam to preneo Miloševiću“, kaže Ivković.

Međutim, ništa se u političkom angažmanu bivšeg predsednika nije promenilo. Naredni sastanak Đinđića i Ivkovića održan je u potpuno drugačijim okolnostima. Milošević je već bio uhapšen i nalazio se u Centralnom zatvoru.

“U nedelju uveče pozvala me je Mira Marković da dođem do nje ako sam u prilici. Kada sam stigao, rekla mi je: ’Bane, ja bih volela da odneseš Zoranu Đinđiću moje pismo.’ Odgovorio sam da hoću, da nema nikakvih problema to da učinim. ’Zatraži sastanak s njim i da mu odneseš moje pismo. Evo, ja ti ga dajem otvorenog, da ti znaš sadržaj. Iz sadržaja ćeš lako razumeti da sam se ja sa Đinđićem ranije često viđala. Mislim da naš odnos meni omogućava pravo da se borim za Slobodana i da tražim od njega da sve učini da se Slobodan pusti iz zatvora. Možeš mu preneti moje obećanje da ćemo, kao što je ranije tražio, da se sklonimo u Požarevac, da Sloba neće više da se pojavljuje u javnosti.’, naveo je Ivković pa dodao:

“Setio sam se prethodnog razgovora sa Đinđićem s početka februara, rečenica poput ’Reci onoj tvojoj budali da ide u taj njegov Požarevac i da se više ne javlja ni bogu ocu. Da nestane. Da mi pomogne da ga spasem...’ Sada je Mira faktički to prihvatila, ali dva meseca kasnije. Odmah sam bio sumnjičav prema Đinđićevim mogućnostima za tako nešto, ali sam prihvatio da odnesem pismo.“

Sutradan je Ivković zatražio sastanak sa Đinđićem. Opet su se sreli u Jovanovićevoj kancelariji. Predao mu je pismo i rekao: „Ne znam, Zorane, da si se ti toliko viđao sa Mirom.“ Odgovorio je: „Bane, nije pogrešila, puno puta. Najintenzivnije smo se viđali ’94, posle izbora održanih ’93. godine.“

Prema Ivkovićevom tumačenju i pojedinim saznanjima, još tada je postojala ideja da Zoran Đinđić uđe u republičku vladu.

„Da je tada to dogovoreno, gde bi nam istorija bila... Međutim, verovatno pod uticajem stranaca, stalno, šta god je Milošević prihvatao, Đinđić je na narednom sastanku iskazivao dodatne apetite i nove zahteve. Bar tako sam shvatio. Na kraju je Đinđić tražio većinsku ’svoju vladu’, što Milošević nikako nije mogao da prihvati. Čak mu je u jednom momentu Milošević nudio mesto potpredsednika, ili možda i predsednika vlade, ali manji broj ministara, da većinski budu iz SPS-a. Đinđić je ostao pri zahtevu da bude predsednik vlade i da ima većinu ministara.“

"Mislim da je sad kasno"

Pregovori su propali pa se potom u političkoj kombinatorici pojavio Dušan Mihajlović sa svojom Novom demokratijom, zahvaljujući čemu su socijalisti u Skupštini imali većinskih 128 poslanika. Ivković nema sumnju u takav sled događaja rekavši da mu je “ona sve to pričala.“ Razumeo je da su se sretali puno puta, da su sastanci, kako ih ne bi videli zajedno, organizovani uglavnom u zgradama koje imaju dva ili tri ulaza, pa je jedno od njih ulazilo na jedna vrata, drugo na druga, vozili su se različitim liftovima, sastajali u nekom od stanova ili na terasi, širom Beograda, na različitim lokacijama. Rekla mu je jednom: „Ja sam, Bane, skoro sa Đinđićem dogovorila vladu kada je Mirko Marjanović bio predsednik vlade. Ali, neko ga je okrenuo, tražio je da mu damo više nego što smo mogli da damo.“

U onom pismu koje je Ivković uručio Đinđiću Mira je pokušavala da izdejstvuje bolje uslove za Miloševićev boravak u zatvoru, da se pronađu okolnosti na osnovu kojih bi mogao da bude pušten na slobodu, njene lične garancije da se više ni na koji način neće mešati u politiku...

„Bilo mi je odmah jasno šta se događa čim smo se sreli. Gledao me je neko vreme i rekao:

• Bane, kada sam ti ja to govorio?
• U januaru, februaru si mi rekao.
• Pa, je l’ si mu ti to preneo?
• Jesam, kako smo se dogovorili.
• A šta je on radio?
• Nastavio dalje.
• Mislim da je sada kasno.

Otmica

Na koji način je Milošević razmišljao u danima koji su prethodili njegovom hapšenju svedoči jedan od pripadnika obezbeđenja kuće koji je tu proveo punih mesec dana, ne izlazeći nigde iz vile.

“Sloba je često dolazio u bilijar salu gde smo spavali, pričao je sa nama. Jedno veče, možda četiri, pet dana pred hapšenje, došao je kasno jer nije mogao da spava. Bio je u pratnji ovih političara koji su tu bili sve vreme. Bogami, sedeo je jedno sat i po s nama. I jedan Crnogorac iz Lovćenca koji je bio sa mnom u grupi obrati mu se:

• Predsedniče, je l’ mogu nešto da vas pitam?
• Pitaj sine.
• Daj bože da se vratite na vlast. Ali, da li biste se opet okružili istim ljudima? Ja mislim da su vas oni do ovoga i doveli?
• Sine, ja sve to sada vidim, ali gotovo je sad. Meni je istorija dala priliku, nemam neke iluzije da ću nešto moći da uradim. Kako bog da, neka odgovaram srpskom narodu, oni su me i birali. Ako procene da sam kriv, neka me vešaju na Terazijama.

O načinu izručenja Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu, iako po mnogo čemu spornom, malo se vodilo računa.

“Nijedan sudija nije hteo da potpiše rešenje o izvođenju Miloševića iz Centralnog zatvora. Čak ni istražni sudija Čavlina koji ga je strpao u CZ i koji je to trebalo da potpiše. Niko to nije hteo da uradi. I onda se u nadležnost sudske vlasti umešala izvršna vlast, ali akt o izručenju ne potpisuje nijedan od ministara, ni tadašnji ministar pravde Vladan Batić, nego jedan od pomoćnika ministra pravde. A potom upravnik CZ-a Dragiša Blanuša postupa po nalogu pomoćnika ministra pravde za izvršenje krivičnih sankcija! To je krivično delo. Oni su Miloševića kidnapovali. Svi koji učestvovali u tome i to dopustili. Ako postoji pravna država, oni moraju da odgovaraju za kidnapovanje. To nije bilo izručenje, to je nadležnost suda, a ni sud nije mogao to da učini jer nije postojao zakon po kojem se to radi. Zakon je donet kasnije. I to je sve. Srbija je nekom novom sultanu poslala glavu na panju”, rekao je na kraju Uroš Šuvaković.

BONUS VIDEO

 (MONDO)