Ivan Stambolić je u intervjuu 1999. godine otvoreno govorio o Slobodanu Miloševiću, Kosovu, srpskom narodu ali i svojim greškama.
Danas se navršavaju 23 godina od otmice i ubistva nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, za koje su pravosnažno osuđeni čelnici DB-a. Stambolić je u jednom od poslednjih intervjua govorio o Slobodanu Miloševiću, tadašnjoj opoziciji, raspadu Jugoslavije. Intervju sa njim je urađen u septembru 1999. par meseci posle završetka NATO agresije na SR Jugoslaviju. Iz ovog intervjua koji je preneo "Gradski portal" se vidi kakvo je stanje u Jugoslaviji bilo u vreme pre petooktobarskih promena.
Stambolić je napomenuo da je nacionalno stavljeno u drugi plan, ali ne baš u potpunosti pojasnivši da osim nacionalnog, na scenu stupa i nešto drugo – život, interesi.
"Pedeset maraka plata, milion ljudi na ivici gladi, hrane ima, ali ljudi nemaju novac da je kupe… To polako počinje da progovara. Menja se svest. Shvatamo da umesto kritičkih uvida imamo bunilo i mržnju. Na dnevni red se polako stavljaju pitanja života, opstanka, odnosa sa susedima. Shvata se da nijedan narod u istoriji neki svoj problem nije uspeo da reši tako što se svađao s komšijama, ulazio u sukobe s celim svetom, nego tako što je s njima sarađivao. Mi Srbi smo bili umislili da nas deset miliona polugladnih, nemoćnih, malaksalih, treba da budemo avangarda! Iz živog blata u koje smo ušli krenuli smo da jurišamo na nebo, “da bude što biti ne može”, da odbranimo svet od novog svetskog poretka. Jedino mi znamo šta svetu odgovara! Imamo istorijsku misiju! Jedan je mali narod bio umislio da je veliki, vratio se mitovima, legendama, zabludama, obmanama, iluzijama, lažima, prevarama, a ustvari je odbio da shvati da je pao Berlinski zid. Moramo se konačno prilagoditi, pronaći svoje mesto i vratiti se u zajednicu evropskih naroda. U suprotnom, doživećemo novi istorijski poraz koji će dovesti u pitanje i naš biološki opstanak", rekao je Stambolić te 1999. godine.
On je rekao da smatra da polako budi raspoloženje za povratak Srbije u Evropu.
"Ne treba, međutim, očekivati ništa brzo i spektakularno. Infekcija je dugo trajala, bolest bila izuzetno teška. Lečenje ne može trajati kraće. Ali, na scenu ipak polako počinju da izlaze snage, ljudi, ličnosti koje, nasuprot orvelovštini, nude nešto drugo", rekao je on.
Prema njegovim rečima odlazak Miloševićevog režima i ličnosti koja ga personifikuje je neminovan.
"To je “biti ili ne biti” Srbije. U ovom trenutku treba da razmišljamo o tome šta će biti kada “naš vođa” ode, ko će i kakvi će doći posle njega, koji će put Srbija izabrati. Ovo što se događalo u poslednjoj deceniji nije nacionalistička bujica koja se izlila, vratila u korito i ostavila posledice. Ne! Snage i energija koje su stvarale, nosile i vodile ovaj narod kroz svu golgotu kroz koju je prošao, još nisu istrošene. Srpski nacionalizam se kroz ratove i poraze jeste trošio, ali je, proizvodeći sirotinju u Srbiji, proizvodio socijalnu bazu za dugoročnije hranjenje srpske sirotinje novim nacionalizmom. Zvuči paradoksalno, ali je tako. Milošević je mnoge izneverio. Znate, Srbija je pola svoje istorije izgubila dovodeći na vlast vođe i vladare koje je kasnije obično nasilno terala. Karađorđev sin Aleksandar, otac Petra Mrkonjića, svoju je glavu spasao bežeći od Srba u tursku tvrđavu. Turci su ga spasili… Nasilno osvojena vlast nikako ne može biti bolja od one koja se nasiljem brani. A jedna od varijanti – pomenuli ste mogućnost građanskog rata – jeste to. Nasiljem se ne uspostavlja bolja vlast. Velika istorijska provera srpskog naroda biće da ovoga puta izbegne da svog vladara obori u krvi. Zalažem se i agitujem, ako je moguće, da se na vlast dolazi izborima i da se s vlasti odlazi na izborima. Ali, kakvim izborima? Ne onim kakvi su se ovde do sada organizovali. Sadašnja vlast nema kredibilitet da organizuje nove", rekao je tada Stambolić.
On se osvrnuo i na konstataciju da mu je, kada je Milošević 1986, izabran za predsednika CK SK Srbije, član Predsedništva CK Jugoslavije Draža Marković rekao da mu taj izbor istorija nikada neće oprostiti i da će Milošević uskoro sve uništiti. Rekao je da da odgovornost zbog toga ne oseća, iako mu, kako kaže, tu odgovornost mnogi pripisuju.
"Milošević mi je dvadeset i pet godina bio saradnik. S njim sam do tada imao veoma dobra iskustva. Bio je efikasan, energičan, borben čovek, optimističan, ambiciozan. Mislio sam da kriza u kojoj se našlo društvo zahteva upravo takvog. S ove distance, s naknadnom pameću i ovim iskustvom, mislim da su takvi ljudi kobni u kriznim, složenim vremenima. U takvim su situacijama potrebni ljudi pre svega mudri, odmereni, staloženi, strpljivi, što ne znači i neodlučni. Kriza jeste bila duboka i trebalo je što pre iz nje izaći", rekao je on i dodao:
"Želeo sam da postanemo rukovodstvo koje rukovodi poslovima, a ne vlada ljudima. Imao sam dovoljno iskustava i mislio da ću u kolektivnom timu, gde smo Slobodanu Miloševiću dali jednu od ključnih uloga, ostati šef tima. Namerno ovako govorim zbog javnosti u kojoj čujem razne interpretacije. Milošević je umeo da istrči, da prenagli, ali uvek ga je bilo lako korigovati. Bili smo tu da ga i kolektivno korigujemo. Birali smo ga na jednogodišnji mandat, za jednu od uloga. Nismo tražili vođu, a dobili smo gospodara."
Stambolić je rekao da u njegovoj smeni nije učestvovao samo Slobodan Milošević.
"Nije me smenio samo on. Mene će drugi smeniti i njega učiniti gospodarom i neprikosnovenim vođom srpskog naroda. Njega će akademici, intelektualci, popovi upoređivati s De Golom, Ruzveltom,, Karađorđem, Pašićem… Njemu će se pripisivati svojstva Miloša Obilića. Slikari će ga slikati, pesnici će pesme o njemu pevati; narod će oblepljivati zidove, šoferšajbe i pijačne tezge njegovim slikama. Svi će u tome učestvovati. To će ići u euforiju, populistički, nacionalistički pokret. On je jednostavno u tom trenutku odgovarao srpskom narodu…A zašto, e to je pitanje za dublju analizu. Milošević je u tom momentu očigledno bio najbolji izraz naših najgorih osobina. Posmatrati ovu pojavu van konteksta i svoditi sve na jednu ličnost, nedopustivo je uprošćavanje onoga što nam se dogodilo. Narod bi danas hteo da svu odgovornost svali na njega. Računi su stigli, moraju da se plaćaju. Srpski narod je hteo, tražio vođu i dobio ga je…", rekao je tada Stambolić.
Na pitanje kako je moguće da su crkva, SANU, pojedini intelektualci, navodno zakleti antikomunisti i srpski nacionalisti, podržali Miloševića, iako je on krenuo kao čovek koji je Josipa Broza Tita branio od napada tadašnjeg "Studenta", Stambolić je odgovorio:
"Braneći navodno Tita i optužujući nas da to ne činimo, Milošević je vešto na dnevni red stavio jedno potpuno drugo pitanje – Kosovo! Cilj mu je bio da taj problem preko noći reši, preseče i “dovede u red”, a sve pod izgovorom da mi to radimo i suviše sporo. Bila je to vešto smišljena igra pred Osmu sednicu. Kosovo je već bilo pomalo dosadilo jugoslovenskom rukovodstvu. Ljudi od kojih sam učio politički zanat i ja smo imali ideju da kosovski problem treba rešavati uporno i, iako je to bilo komplikovanije, zajedno s ostalim jugoslovenskim rukovodstvima. Na taj način ćemo mnogo lakše naći zajednički jezik s albanskim narodom, a pitanje Kosova se neće internacionalizovati. Imali smo Enver Hodžinu Albaniju kao stub odbrane Kosova i Jugoslavije. Imali smo jednu partiju, jednopartijsku državu, uglavnom još uvek dobre i progresivne, evropski uređene međunacionalne i međurepubličke odnose", rekao je Stambolić i nastavio:
"Milošević je rekao: – Svi Srbi u jednoj državi, Kosovo rešavamo sami! Ustav je donet na tenkovskim gusenicama, po Prištini su ljudi ubijani, krv se prolila. Tada je Kosovo izgubljeno, tada je počeo rat. Milošević je Kosovo iskoristio kako bi isprovocirao prekodrinske Srbe i tamo započeo ratne operacije. Ali, krug se zatvorio, vratio se na Kosovo s rezultatom takvim kakav jeste."
Govoreći o Kosovu Ivan Stambolić kaže da je Srbija Kosovo izgubila.
"Pre šest stotina godina, Srbija je na Kosovu izgubila bitku i carstvo. Posle šest stotina i deset godina, izgubili smo i samo Kosovo. Politika koja se deset godina vodila morala je do toga dovesti. Kao i sa svim drugim jugoslovenskim raspletima, to se dogodilo na najtragičniji i najkrvaviji način i taj veliki poraz ni Miloševićev orvelovski govor neće moći da pretvori u pobedu. Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike. Tako se i ratovalo. Čuvena je izjava generala Nikole Ljubičića: “Jugoslaviju će braniti Srbi i JNA!” To je presuda SFRJ. Vojska, udarna pesnica razbijanja Jugoslavije, posle svih poraza, svega što je bilo, i dalje bi da igra", rekao je on tada.
Odgovarajući na direktno pitanje šta smatra svojom najvećom političkom greškom, Stambolić naglašava da to nije Milošević.
"Svi misle da je moja najveća politička greška Slobodan Milošević. Ja mislim da je to Nikola Ljubičić. Inače, radije ću da napravim grešku, da pravim i ljudska i politička prijateljstva, nego da ljude držim na distanci, da budem paranoičan, da sumnjam u sve oko sebe, da se svakoga bojim. Ne bih tako mogao da živim. Kakav je to život?! Zar nije ljudskije da radimo dok se može. Ako se ne može… Izgubio sam. Postali smo poražena snaga. Među nama su neki govorili: polako, videćemo ko je poražena snaga. Na kraju – svi smo poraženi", rekao tada Stambolić.
BONUS VIDEO:
(MONDO)
