SRBI REKLI DA SAM RAZVALIO TIJANIĆA, A HRVATI... Sukob uživo u studiju HRT-a: Aleksandre, ŠTA HOĆETE od mene?

Buran razgovor hrvatskog i srpskog novinara i jedan od najpoznatijih od kada se emituje kultna televizija Hrvatske radio-televizije.

Izvor: HRT/screenshot

U toku vatrene rasprave, Tijanić je potencirao poreklo voditelja, a rasprava se usijala kad god je Stanković potencirao političke aktivnosti tadašnjeg direktora Radio-televizije Srbije, odnosno činjenicu da je bio ministar informisanja devedesetih, ukazivao je i na njegovu odgovornost s tim u vezi i to je učinilo raspravu izuzetno burnom.

Na pitanje u studiju za to što je Tijanić bio ministar informisanja za vreme Miloševićeve vlasti, Tijanić je odgovorio. "Četiri godine pošto je Milošević došao na vlast, nisam mogao da objavim nijedan tekst. Izbačen sam iz tadašnje stranke komunista, jedine stranke u kojoj sam bio, jer sam u danu kad je Milošević došao na vlast napisao u zagrebačkom Danasu tekst protiv Osme sednice, koje sam završio rečima: 'Noćas je počelo nešto što ne znam kako će se završiti, ali osećam strah od toga'. Četiri godine posle toga nisam mogao da objavljujem nijednu reč u Beogradu. Napisao sam hiljade tekstova protiv Miloševića, a ušao u vladu posle potpisivanja mira u Dejtonu, kad su se zagrlili Milošević i Tuđman, prvi put javno, nakon svog malog organizovanog rata, u kojem su stvarni bili samo mrtvaci, a sve ostalo je bila koreografija. Bio sam šest meseci ministar, pod uslovom da ne primam platu, da ne ću stan, telohranitelja, ništa. Čim su izbile demonstracije kad je ukro izbore, ukro sam"

• Stanković: Šta vas briga za to kad se Tuđman rukovao i u krajnjoj liniji šta ljude briga da li ste primali platu ili niste i da li ste se vozili autom ili niste. Znate šta su fakti? Da je Tijanić bio u vladi ratnog zločinca.
• Tijanić: Vi možete da interpretirate stvari na svoj način. Pustićete me da ipak imam svoj ukus oko toga. Ponekad bih vrlo voleo da to nisam uradio, ali vrlo volim što sam to uradio. Potpisan je Dejton, rukovao se sa Klintonom, izljubio sa Tuđmanom, zagrlio se sa Alijom, taj što mi je nudio ministarsto mesto pitao me 'Jesi hteo mir? Evo ga'. Da nije potpisao mir, da li bih ja ušao u vladu? Nikad! Dejton, šest meseci, on pokrade izbore, ja izađem".

Između ostalog, Stanković je pitao Tijanića koliko kao Srbin oseća odgovornost za zločine činjene u njegovo ime? "Ne volim nijednog zločinca, muka mi je od svakog zločina, žalim svaku žrtvu. Niko nije ubijao u moje ime, nisam pripremao teren za to i gadim se svega toga. Rat nije bio moj i dok nije bio završen, mene nigde nije bilo. Do Dejtona mene nigde nije bilo. To je moj stav o tome"

"I moram da vam kažem, ne znam kako ćete to razumeti, šta su mnogi Srbi mislili o Miloševićevom režimu, koji je počivao na velikom konsenzusu, a kasnije sve više na strahu. Pogledajte ovu situaciju, koja je za nas Srbe veoma čudna. Nijedan Srbin nije ostao da pogine na Kninskoj tvrđavi. Tradicionalno, Srbi vole da ih istorija pamti, pa da neki hrabri Srbin ostane na tvrđavi u Kninu i da kaže 'Ja ću ovde da sačekam Oluju, neka me ubiju, da me generacije pamte kao 'Jovanovića' koji je poginuo na Kninskoj tvrđavi"

"Nijedan srpski oficir nije odbio Slobino naređenje da povuče vojsku sa Kosova. Da kaže 'Ja i moja četa ostajemo da sačekamo NATO pakt i da poginemo na svetoj kosovskoj zemlji. Nijedan. Već su se vraćali na vozilima, podizali tri prsta i pevali. Prva srpska vojska koja je napuštala Kosovo i pevala. Momci su bili srećni što su preživeli i što se vraćaju kući, nije im se ratovalo".

"Treća stvar. Kad je Milošević naredio Specijalnoj policiji da puca u Beograđane koji su došli da ga ruše, ta policija je odbila naređenje. Koji je stepen verovanja u tu politiku na tri krucijalna mesta, da se niko ne nađe među Srbima da uđe u istoriju na taj način da je spreman da se žrtvuje za tu politiku da umre za nju. Umrli su samo oni koji nisu mogli da se povuku"

• Stanković: Ali poznata je priča o Vukovaru, tenkovima i cveću u Beogradu
• Tijanić: Samo govorim o distorzičnom vremenu, u kojem su zaključci bili i ovakvi i onakvi.
• Stanković: Koji je vaš zaključak?
• Tijanić: Već sam rekao, bilo je suđeno da se raziđemo, naša je sramota što smo se razišli sa ubijanjem. I sve što sam pisao tih godina i pre toga bilo je 'Razlaz? Bez problema. Samo ne dopustite da prvi pucanj padne. Jer je ovo Balkan, gde samo loši, zli i pokvareni pre ili docnije dođu na svoje i u svakoj generaciji, svakih 50 ili 70 godina, loši i zli počiste dobre. I za dva milenijuma dobijete ono što mi danas jesmo. Statistički, Srbi i Hrvati bi svakih 10 godina morali da imaju jednog Nobelovca, a neće ga imati još 50 godina. Zašto? Kad smo takvi..."
• Stanković: Pustimo Nobelovce...
• Tijanić: Slažem se, 'pustimo Nobelovce'
• Stanković: Pa, ne možemo se dogovoriti ni čiji je Ivo Andrić
• Tijanić: Naš je, evo sad ja vama da kažem. Naš je.
• Stanković: I ja mogu da kažem 'Naš je', a šta mislim pod tim 'Naš', to ću da zadržim za sebe.
• Tijanić: Birajte koju ćete polovinu.
• Stanković: Što se tiče ovoga što pričate za rat, da nije trebalo do toga doći, da nije trebalo mrtvih, da li na taj način relativizujete krivicu. Postoji li za vas, politički rečeno, onaj ko je krivac za rat na ovim prostorima?

ŠTA VI TRAŽITE OD MENE?

• Tijanić: Šta tražite od mene? Tražite da dam istorijski sud, za šta nisam ni spretan, ni sposoban.
• Stanković: Ali ste dovoljno inteligentni
• Tijanić: Hvala vam na poverenju. Imam mnogo lošije mišljenje o meni, nego vi o meni... U ovom ratu ima više i manje krivih, nevinih nema.
• Stanković: Da li ćemo sa ovakvim vašim sofizmom moći da mirno pijemo kafu u Beogradu i Zagrebu? Da kažemo da nam je došao Tijanić koji neće da imenuje Miloševića kao krivca, što je manje-više jasno svim ljudima u svetu, osim nekim ljudima u Srbiji, da je kriv i za rat u Jugoslaviji i za sve te žrtve koje su u Jugoslaviji nastale.
• Tijanić: Ja ga mogu nazvati jednim od glavnih krivaca, bez ikakvih problema. Da li to znači da su Srbi kao celina najveći krivci za sve što se dešavalo? Ogromno je pitanje uticaja stranaca, oživljavanja prošlosti, bilo čega, kao što je i ogromno pitanje činjenica da me zbog ovih stavova i zato što im to treba, danas neko u Zagrebu krsti četnikom. I ako hoću da budem ironičan, mogu da kažem da je to unapređenje, jer su me pre smatrali ustašom. Da li je to onda vrsta napretka? Nisam zadovoljan ni jednim ni drugim.
• Stanković: Mogu ovako da preformilišem pitanje - koliko su različite istine, hrvatske i srpske, zalog budućih odnosa Hrvatske i Srbije?

U BEOGRADU SE EMITUJE "VILA MARIJA"

• Tijanić: Između Srbije i Hrvatske će doći do zvanične pacifikacije odnosa. Najpre će sarađivati političari, jer od njih traži Evropa. Onda će sarađivati tajkuni, jer je pitanje tržišta. Iza toga će sarađivati mafija, jer je jaka konkurencija Albanaca, Rusa, Ukrajinaca, posle će sarađivati policija, da ih mafija ne bi poubijala, onda će sarađivati mediji i to će tako ići. S tim da će se zauvek unutar jednog kruga ljudi zadržati steretip kakav postavljate sa nekim pitanjima i stavovima. Ovde će se tražiti legitimacija za ovo i ako tako ne kažem, ja sam četnik. Ako nisam, vi me tako vidite, a zašto je tako - to je za analizu.
• Tijanić je nastavio: Uzmite činjenicu da se na beogradskoj televiziji pokazuje 'Vila Marija', serija snimljena na hrvatskom jeziku, uglavnom sa hrvatskim glumcima i prikazuje se na najgledanijoj srpskoj televiziji. Pre mesec dana je bila scena u kojoj junak kaže 'Moje ime je Alojzije, moji su bili religiozni i voleli su pokojnog kardinala'. Usred Beograda, gde je Stepinac crvena marama na isti način kao Draža u Zagrebu, jedno pisanje nije otišlo. U Beogradu nijedan protest ili pismo nije otišlo. Zamislite sličnu situaciju ovde?
• Stanković: Krajnje ću da banalizujem, da li je to zato što se u Srbiji nije ratovalo, jer jedinice iz Zagreba nisu bile u Kragujevcu?
• Tijanić: Delom je to proizvod srpske želje da zaborave taj rat - polovina ga se stidi, a polovina nije učestvovala i vi ste u pravu i mogu da se složim sa vama.
• Stanković: Što se stide? Jer je neko u njihovo ime radio zločine?
• Tijanić: Ne samo to, u pitanju su izbeglice, strašne stvari koje su se dogodile, nekoliko izgubljenih mitova, Kosovo je praktično izgubljeno, imaćemo probleme da li ćemo moći da pođemo dalje kao zemlja, a da ne rešimo Kosovo...

TIJANIĆ O SARAJEVU

Posebno je emotivan odgovor Tijanić dao kada je govorio o Sarajevu.

• Stanković: Šta da vama neko u Zagrebu kaže da se ne kaže kafa, već kava. I da kaže 'Znam ko ste vi, meni je neko poginuo u Vukovaru?
• Tijanić: Ja ću reći ovo. Da ne možete reći nijednoj žrtvi ovog rata ništa i da imate samo da ćutite i da pokupite to što vas pada. I ja uopšte ne mogu da razgovaram s time. Jednom za vreme rata zove me čovek iz Sarajeva. Gruvaju bombe, nezavisni radio smešten u podrumu. Pita me - kako ne možete da zbacite Miloševića? Kažem mu 'Čoveče, 12 odsto mobilizacije uspelo u Beogradu, ljudi neće u rat, situacija je takva, ne razumeš, ljudi iz Krajine i Knina sa pištoljima nisko pripasanim idu, Beograđani beže...'. U tom trenutku čujem 'Bum, bum', bombe. I kažem mu 'Prestajem da razgovaram. Sve šta mi kažeš i svaku uvredu dok ti padaju bombe po glavi primam na sebe. Reci mi sve i neću reći ni reč'. Šta reći ljudima koji su izgubili nekog u ratu ili im je srušen dom ili je otišao kao izbeglica... Ima li filozofija smisla posle Aušvica? Neko je napisao i esej na tu temu.
• Stanković: Ali, pošto ste aktivan čovek u politici, može vam se postaviti pitanje i na tu temu.
• Tijanić: Postavili ste ga večeras jedno osam puta... Ne morate baš na meni da objašnjavate da je čista slučajnost to što se zovete Aleksandar. Pustite me malo.

Za kraj razgovora, Stanković je insistirao da Tijanić odgovori na jedno pitanje.

• Stanković: Da li mislite da su Hrvatima u njihovoj svesti Srbi ostali nešto dužni i ako odgovorite pozitivno, da li onda Srbi misle da njima Hrvati nisu?
• Tjanić: Mogao bih da se složim sa time i mislim da će to predstavljati u decenijama pred nama ne opterećenje u komunikaciji i bilo čemu, ali predstavljaće jak faktor ručne kočnice u odnosima na nivou svakodnevnog života. Rekao sam već - političari, policija, mafije, novinari će sarađivati, ali tu će postojati koncept blage napetosti u kojoj ćemo jedni drugima govoriti 'Ti si četnik', 'A vi ste vratili ustaške simbole', 'A vi ste hteli da nam uzmete Knin', 'A vi ste hteli da nam napravite Srbiju do Knina'. U toj raspravi nećete videti moj tekst.
• Stanković: Da završimo, da li mislite da su Srbi Hrvatima nešto dužni, a obrnuto ne?
• Tijanić: Mislim da postoji takvo verovanje.
• Stanković: Šta vi mislite? Pustite me sad sociološkog preseka i istraživanja.
• Tijanić: Mogu da odgovorim da ne želim da vam odgovorim?
• Stanković: Zašto? Da se ne biste kao Srbin doveli u neugodnu poziciju i kažete 'Da, to je tačno'. Ako ne, onda mi odgovorite...
• Tijanić: Ako vama ne smeta da me kao Srbin pitate to...
• Stanković: Ne razumem, dakle odgovorite mi na pitanje, nećete? Da su Srbi dužni Hrvatima i obrnuto?
• Tijanić: Postoji takvo jako verovanje i kod jednih i kod drugih. Mislim da je tačno da postoji to verovanje.
• Stanković: Gospodine Tijaniću, hvala na gostovanju, i mogu vam reći, svojim odgovorima ozbiljno ste se kandidirali za političara.
• Tijanić: Hvala na pozivu, gospodine Stankoviću, vi ste se svojim pitanjima ozbiljno kandidovali za novinara.

Aleksandar Tijanić preminuo je pre deceniju, krajem oktobra 2013. godine. U osvrtu na taj intervju, nakon Tijanićeve smrti Stanković je napisao u svojoj knjizi: "Nakon toga nekoliko sam se puta čuo s Tijanićem, on je kurtoazno tvrdio da je bilo nerešeno, a ja sam i danas uveren da me dobio. Inače, zanimljiva je percepcija te emisije u javnosti. Srbi su redovito tvrdili da ga niko nikad nije tako razvalio, dok su mi Hrvati nakon Tijanića toplo preporučivali da promenim zanimanje".