Tereza Lazić zapisničar na saslušanju Gavrila Principa, se u svojoj 88. godini sećala najupečatljivijeg momenta iz svog života.
U emisiji pod naslovom "Svedok istorije: Tereza Lazić" radi se o ženi koja je 1914. godine iz prvog reda, dok je obavljala službenu dužnost stenografkinje, mogla da vidi i sluša Gavrila Principa. Gospođa Tereza Lazić je bila zapisničar na njegovom saslušanju. U svojoj 88. godini setila se najupečatljivijeg momenta iz svog života. Rođena u Mostaru, Tereza priča i o svom češkom poreklu, roditeljima i dolasku u Bosnu, o braku sa srpskim oficirom koji je stigao u Sarajevo sa trupama vojvode Stepe Stepanovića i njegovoj smrti krajem 40-ih godina. Tereza Lazić živela je od 1974. godine u Gornjem Milanovcu, gde je 1981. godine i snimljen razgovor sa njom.
Atentat koji je izvršio Gavrilo Princip je zauvek promenio lice Evrope. On je ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu.
"Ovo su moji roditelji, naše prezime je Kašparić. Oni su Česi poreklom, ali moj otac je kao mlad vojnik sa austrijskim pukovnikom došao u Mostar i moj otac se odmah interesovao za srpski jezik i tako je počeo da uči azbuku, ćirilicu, imao je mnogo prijatelja i jako je bio simpatičan. Mi smo se tako izrodile - tri kćeri, a posle još jedna četvrta, posle mene. U Mostaru sam se rodila 1894. godine i odmah kako smo mi devojčice progovorile, roditelji su nas učili češki da govorimo. Onda sa decom, pred kućom kad smo se igrale, sa njima smo govorile srpsko-hrvatski. Sa decom austrijskom, tamo su bile porodice austrijske, sa tom decom nemački - tako smo ko od šale naučile tri jezika", rekla je Tereza Lazić i nastavila priču o svojoj porodici i o tome kako je počela da radi kao zapisničarka:
"1900. godine, moj otac je bio premešten iz Mostara u Sarajevo i tamo smo mi nastavile školu. To je bila srpsko-hrvatska škola, ali su se tamo i učili jezici. Jedno vreme sam pauzirala sa školom, nismo mogli da se odlučimo šta da učim dalje i tako sam ja rešila, bila je otvorena jedna nemačka škola - stručna, to se zvalo Fachschule, za devojčice koje hoće da rade u kancelarijama. To je trajalo dve godine. U međuvremenu, vladin poverenik je tražio mladu stenografkinje, a onda su me odveli kod barona Kolasa i on je rekao: 'Sad ćemo da izvršimo probu'. Njega su smatrali osobenjakom i nije voleo da diktira kad čuje kucanje mašine, nije navikao na to. Tad su tek počele mašine da se upotrebljavaju i počelo je žensko osoblje da se namešta po kancelarijama i bankama. Mi smo se smetile tamo među njih i interesovalo nas je kako izgleda supruga Ferdinandova, ona je bila iz Češke porodice Hotek, a čuli smo da je bila jako lepa. On se u Pragu u nju zaljubio kad je dolazio tamo na bal i doveo je ovde. U dvoru ona nije bila baš tako simpatična. Naričito car Franja Josif prvi nije bio zadovoljan što je on nju doveo", rekla je Tereza.
Štamparski radnik iz Sarajeva Nedeljko Čabrinović je bacio je bombu na kola u kojima se vozio Franc Ferdinand ali je promašio. Bomba je pala na sledeći automobil u koloni i lakše ranila pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka. Tereza je opisala taj momenat:
"Mericije je bio ranjen i sad kad je trebalo da se vrate, trebalo da preko latinske ćuprije da okrenu levo, ali je šoferu dato na znak da prestolonaslednik želi da poseti Mericija u vojnoj bolnici i zato da treba da okrene udesno, preko Franje Josipa ulice. Tu na tom mestu, pred Šilerovom radnjom, tu je bilo zgodno za Principa da skoči na papučicu i sa dva metka da ih ubije. Ali on nije hteo nju da ubije, on je hteo guvernera Bosne i Hercegovine - general Poćorek", rekla je Tereza. Prvi hitac je ranio nadvojvodu u vrat, a drugi, namenjen guverneru Bosne Poćoreku, ranio je Sofiju. "Prestolonasledniku je glava pala njoj na grudi, a onda je imala u struku jedan buket cveća, ruža, što su joj dali i njegova krv je kapala na one ruže. I ona je malo po malo gubila svest i tako, to se tu desilo", ispričala je Tereza.
"Mi nismo znale za taj atentat jer smo odmah čim su prošla kola po keju mi smo otišle kući. Za kratko vreme je došao otac sa bratom Ivanom i oni su nam ispričali o atentatu, bombom od Čabrinovića, ali oni nisu znali za pravi atentat. Nisu znali ništa, nego posle kad je došao stariji brat on nam je ispričao da je pištoljem ubijen Franjo Ferdinand i njegova supruga, ali ništa dalje nije znao. Kad smo ručali zvonio je neko u predsoblju. Kad ono činovnik iz vladinog povereništva, on je tati na brzinu ispričao šta se tamo desilo i da je sad iskrslo mnogo posla u povereništvu i da je njemu naređeno da sazove sve činovnike da dođu na posao. Zamolio je da puste i mene i mlađu sestru, da nas prevezu sporednim ulicama i da će nas vratiti opet uveče. Kad smo stigle u Belediju videlo se da je malopre bila svečanost tu, a sad žalost. Sve je bilo ućutkano, svi su se gledali... Ja sam ušla u moju kancelariju i videla da moje pisaće mašine nema na stolu. Išla sam u kriminalno odeljenje tad i rekli su mi da ću da pišem tamo. Kad sam tu došla doktor Ivasijuk mi je pokazao gde sedim i onda mi je rekao, sad ćemo da pišemo zapisnik sa atentatorom koji je ubio prestolonaslednika i njegovu suprugu. Tad je atentator Gavrilo Princip došao pod stražom. Ušla su dva inspektora i dovela ga, ja sam bila iznenađena. Ja sam ga zamišljala drugačije kao ogromnog čoveka koji je mogao takav podvig da izvrši. Doveli su malog dečaka, srednjeg stasa. Slabunjav, bled, zelen u licu. Samo je gledao u jedno mesto. Doktor Ivasijuk je počeo sa pitanjima. Rekao je da je završio gimnaziju u Beogradu. Kad su mu postavili pitanje jesi li ti ubio prestolonaslednika on je rekao: "Jesam". Odlučno je rekao, kao da je došao na neki ručak. A zašto si ga ubio: 'Da bih oslobodio svoju zemlju od tuđinskog jarma.' I ja sam to napisala. Zašto si ubio vojvotkinju: 'Nju nisam imao nameru da ubijem i žalim što se to desilo, ona nije ništa kriva. Odakle ti je bilo oružje pitali su ga, a on je ćutao. Ko te je naučio da gađaš iz pištolja - ništa, on je ćutao. Visoki inspektor ga je ošamario po ustima, krenula mu krv iz nosa i iz usta, čitav mlaz. On je samo stajao, nije imao maramicu da se obriše. Ja nisam mogla to da gledam, ja sam ustala i rekla gospodine doktore, zabranite da se ovaj hapšenik tuče, jer ja to ne mogu da gledam. Ja nisam mogla da ga gledam tako krvavog i bednog. Dobacila sam mu maramicu i rekla mu da uzme i da se obriše. Sav krvav, Gavrilo princip me je pogledao i nasmešio se u znak zahvalnosti. Maramica je odmah bila puna krvi. Svi su me pogledali kako sam ja to mogla'", tvrdi Tereza da je rekao Gavrilo Princip.
BONUS VIDEO:
(MONDO/J.D.)
