Na današnji datum obeležava se, počev od 2005. godine, Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. S tim u vezi vredno je pročitati ispovest čoveka, koji je sa svojom majkom na najčudniji način preživeo zločin, koji je obeležio Drugi svetski rat, reč je o ,tada najmlađem, članu porodice Ajzinberg, koja je stanovala u kući na Dorćolu.

Kao znak sećanja na pomenutu porodicu 5. jula 2022. godine, je na nekadašnjoj njihovoj adresi postavljen kamen, koji podseća da su upravo tu stanovali. Tog toplog letnjeg dana, pre dve godine, je u senci visokog drveća bila parkirana gomila automobila, a na uskom trotoaru su se mimoilazile komšije i slučajni prolaznici.

Upravo tako je izgledala slika ulice Gundulićev venac kod broja 53, gde je tada postavljen kamen boje zlata, takozvani Kamen spoticanja, da podseća da su tu stanovali Matvej, Greta i Aleksandar Ajzinberg, jevrejska porodica čiji član Matvej kraj rata nije dočekao (ubijen u logoru Staro sajmište). Ipak, većina koja je pored ovog ulaza prošla ne zna da iza zgrade, u unutrašnjem dvorištu, i dalje postoji velika kuća Ajzinbergovih koju je Matvej izgradio 1926. godine.

Kamen boje zlata na Dorćolu (9).jpg
MONDO/Miloš Škrbić Kuća koju je izgradio Matvej Ajzinberg

I zaista nije lako doći do pogleda na ovu kuću iza zgrade, budući da je jedino možete videti iz stana nekog od stanara, ako bi vas prethodno u njega pustio, ili ukoliko bi vam otključao podrum da kroz njega dođete do zajedničkog dvorišta. Priliku da prvi put i sam vidim taj dom star gotovo čitav vek dao mi je pre dve godine ljubazni komšija, stariji čovek, kolekcionar gramofonskih ploča i, kako kaže, sadašnji vlasnik kuće (koju je, dodatno objašnjava, krajem pedesetih njegov otac kupio od porodice Ajzinberg).

Kada sam izašao na njegovu terasu, pred mojim očima se pojavila predratna kuća, lepa, stara i sablasno prazna. Koliko sam uspeo da shvatim, čak ni stanari zgrade nisu znali puno ili gotovo ništa o istoriji te kuće, a o kojoj je u svojoj knjizi "Pisma Matveju" pisao Aleksandar Ajzinberg.

Neobičnost ove kuće prevazilazi nesvakidašnja priča njenih prvih stanara.

Kamen boje zlata na Dorćolu (8).jpg
Privatna ahiva Matvej Ajzinberg i njegov sin Aleksandar

Matvej Ajzinberg, rođen 5. avgusta 1889. godine (Tbilisi, Gruzija), dolazi u Evropu i nakon boravka u Nemačkoj, gde je studirao arhitekturu, porodicu osniva u Beogradu, u koji dolazi sa učesnicima rata. Bio je učesnik Solunskog fronta i jedan od izvođača radova na Crkvi Svetog Marka, školi "Vojislav Ilić" i zgradi sovjetske ambasade. Bio je uvažen i cenjen među tadašnjim viđenijim ljudima prestonice. U braku sa Gretom Sason, Zemunkom, dobija dvoje dece, sina Aleksandra i ćerku Sonju, koja umire sa svega deset meseci od zapaljenja pluća. Porodici Ajzinberg život se iz korena menja posle nemačkog bombardovanja Beograda, kada, kao i većina tadašnjih građana, napušta prestonicu bežeći od granata koje su uništavale sve pred sobom.

Aleksandar Ajzinberg je te 1941. godine ležao u svom krevetu, na pomenutoj adresi, imao je 11 godina, i šarlah samo što je počeo da ga popušta, kada su stakla na prozorskim oknima popucala, a gradom počele da odjekuju eksplozije i da se čuje vriska ljudi koji panično beže i izviru ispod ruševina zgrada i kuća. Bio je to 6. april 1941, kada je Nemačka započela bombardovanje prestonice, što je bilo uvertira za ulazak tadašnje Kraljevine Jugoslavije u Drugi svetski rat.

Odlazak iz Beograda

Sa svojim ocem Matvejem Ajzinbergom jedanaestogodišnjak napušta razorenu metropolu i u koloni unesrećenih kreće put Sopota. Kako je napisao u svojoj knjizi „Pisma za Matveja“, a koju je posvetio svom sinu Matveju, Aleksandar Ajzinberg je za sobom ostavio rodnu kuću, ali i život za koji je do tada znao.

"Dobro se sećam bašte ispred kuće na Gundulićevom vencu broj 53, bašte u kojoj sam, čini mi se, proveo najveći deo detinjstva. U njoj je bilo ruža, koje je moj otac veoma brižljivo negovao, šimšira, jedna šljiva (koja, na našu žalost, nikada nije donosila nikakav plod, ali je, kad je za to bilo vreme, veoma lepo cvetala) i jedna trešnja. Da, bila je i jedna jela. Dugačka staza pokrivena teraco-pločama vodila je od kuće do kapije i bila je najzgodnije mesto za igru" – napisao je Aleksandar Ajzinberg, moj sagovornik.

MONDO/Miloš Škrbić Kuća Ajzinbergovih

Kada su otac i sin stigli u Sopot, nebo u pravcu Beograda bilo je crveno, prestonica je gorela. Upravo tamo se susreće sa Nemcima, nacistima. S obzirom na to da je Aleksandar Ajzinberg razumeo nemački i tim jezikom se uspešno služio, po naređenju pridošlih nacista da ih odvede predsedniku opštine, sa nemačkom trupom ulazi u Sopot. Nacisti nisu znali da je dečak Jevrejin. Privremeno sigurni, u tom gradu pronalaze utočište. Matvej Ajzinberg je za predsednika opštine prevodio dokumenta sa nemačkog jezika, pa mu je to na određeni period osiguralo ostanak i opstanak. Mesto boravka su često menjali, u zavisnosti od opasnosti koja im je pretila, a koja se menjala i postajala sve veća u danima koji su dolazili.

Susret sa majkom

Kamen boje zlata na Dorćolu (7).jpg
Privatna ahiva Greta Sason i njen sin Aleksandar

Ubrzo u isti grad dolazi i Greta Sason, koja je informacije o svojim najmilijma dobila od lokalnog sveštenika. Porodica je ponovo bila ujedinjena, a u njihovu kuću u Beogradu sada su se uselili Nemci. "Neko ju je savetovao da se obrati sveštenicima: oni uvek znaju ko se nov pojavio u njihovoj parohiji. Možda je to bila i njena ideja, ne znam tačno. Bilo kako bilo, ubrzo je dobila odgovor, pismo prote Milana Smiljanića, u kome je pisalo da su njen muž i dete viđeni, živi i zdravi, jedanaestog aprila u Sopotu. Mnogo kasnije je saznala da je prota to njeno pismo primio i pročitao u kafani, mestu gde su se, u te dane, ljudi sretali i vesti saznavale. Pismo ga je tronulo i okupljeni meštani su ga zapitali zašto je zasuzio. On im je objasnio da je upravo primio pismo jedne majke koja traži svog muža i svoje dete. Rat tek što je počeo, a već takve tragedije! Ljudi su zatražili da im pismo pročita, a kad je to uradio, jedan izbeglica, koji je sa njima sedeo, rekao je da nas je on video u kafani u Sopotu" - seća se Ajzinberg.

Opasnost nije tinjala, porodica je često menjala adresu stanovanja, uglavnom bežeći dalje od naselja i centra, pa im je privremeni dom bio selo Ropočevo, blizu Sopota. Pod sumnjom da su špijuni koji izveštavaju partizane svakodnevno su privođeni i zatvarani u zgradu pod upravom jednog četničkog odreda na čijem čelu je bio Kosta Milovanović Pećanac. Kada je postalo jasno da su ti navodi lažni, na dnevni red dolazi još strašnija vest: Svi Jevreji moraju biti deportovani za logor!

Majka i sin uspevaju da izmole da ih ne odvedu, međutim, zlu kob nikako nije uspeo da izbegne Matvej Ajzinberg. Prvo je smešten u logor "Topovske šume", današnja Autokomanda, a kasnije sproveden na Staro sajmište, gde je ubijen.

Kamen boje zlata na Dorćolu (6).jpg
Privatna ahiva Greta, Aleksandar i Matvej Ajzinberg

Aleksandrov otac je odbio bekstvo iz logora, s obzirom na to da je kazna za bekstvo bila streljanje 70 logoraša.

Beg iz Sopota i hladne Homoljske planine

Sa lažnim dokumentima 1942. godine, majka i sin beže put Beograda, gde se kriju po hotelima, iznajmljenim sobama i udžericama. Imena koja su tada koristili su Marija i Aleksandar Jurić. Iz Beograda beže na istok Srbije, gde se sami, ali i u susretima sa četnicima kriju od neprijatelja koji su češljali planinu. Usledile su dve teške zime, konstantno premeštanje po Homoljskim planinama i izbegavanje ljotićevaca i Nemaca.

Sa sobom su od vrednosti imali jedan tepih, koji su tokom ledenih dana koristili kao pokrivač, primitivno napravljenu obuću i oskudnu hranu. Život se sveo na poteru, bežanje i stalni strah da ne budu uhvaćeni. Ovu surovu borbu za opstanak su preživeli uz veliku pomoć tamošnjih seljaka i četnika Draže Mihailovića.

Na pitanje kako je nakon jezivih scena kojima je prisustvovao uspeo da zadrži čist razum i istraje, ali i da li je predaja bila opcija, Ajzinberg navodi sledeće: "Ja o tome nikada nisam razmišljao, a sada, posle toliko vremena, prisećam se svega kao nekog lošeg filma, kao nečega što se dešavalo nekom, a ne meni. Pomisli na predaju četrdesetih godina nije bilo ni kod moje majke niti kod mene. U jednom trenutku, kad je opasnost da budemo uhvaćeni bila zaista velika, moja majka je pomišljala na samoubistvo. Samo da nas ne uhvate žive, pa pre streljanja muče… Govorila je: ”Smrt ne boli.”

Pred majkom i sinom su bile dve teške zime, bliski susreti sa ljotićevcima i Nemcima, skrivanje u ledenim potocima, a onda kada je opasnost dahtala za vratom, u zavejanim Homoljskim planinama. Opanke, krpljene i stare, cokulama je zamenio pred kraj rata. Jedne noći engleski avioni su nad šumom bacali pakete pomoći, a Aleksandar je pronašao izgubljeni paket i to prijavio četnicima.

"Ubrzo pošto smo se odmorili, došao je jedan vojnik i doneo nam nešto za jelo. Sutradan nas je posetio jedan oficir. Vitak, visok, pomalo krutog držanja. Bio je vezista i to, ako se ne varam, na nekom visokom položaju. Mislim da je neko vreme bio kod Draže Mihailovića u štabu. Pred rat je završio vojnu akademiju. Meni je, kao nagradu za onu nađenu vreću, doneo cokule. Nove, engleske... I dve četkice i pastu za zube" - opisao je Ajzinberg.

Izmučeni, čudom preživeli, u Beograd se vraćaju 1944. godine.

"Do Gundulićevog venca smo skoro trčali. Možda je tata već tamo. Mogao je stići pre nas... Znali smo da su u kući bili nekakvi nemački vojnici, da je stan opljačkan, ali - valjda je nešto i ostalo. Uostalom, to i nije važno. Snaći ćemo se. Kuća je bila na svom mestu, ali nešto nije bilo kako treba. Nije bilo velike trešnje. Ta rascvetala trešnja je poslednje čega se sećam kada smo, šestog aprila 1941, napuštali kuću. Nije bilo ni jorgovana, jele, ni one šljive koja je divno cvetala, ali nije rađala. Nije bilo ni ruža... Dvorište zapušteno. U kući neki nepoznati ljudi. Pitaju nas koga tražimo. Bili su vrlo iznenađeni kad su čuli da je to naša kuća i da smo se vratili. Podozrivi: „Kako kući, pa mi tu stanujemo. Nismo ni sami. Četiri porodice...“ - prisetio se Aleksandar Ajzinberg, i dodao:

"Od stanara smo primali neku simboličnu kiriju, ali smo imali i obavezu da održavamo vodovod, struju i sve kvarove koje su nemarni stanari u kući pravili. Održavanje je koštalo mnogo više od kirije koju smo primali".

Kamen boje zlata na Dorćolu (26).jpg
MONDO/Miloš Škrbić Aleksandar Ajzinberg ispred kuće u kojoj je rođen 2022. godine

Osvrćući se na grad koji su u vihoru rata napustili otac, majka i sin, a onda i onaj u koji su se vratili, sagovornik primećuje veliku razliku. Kako kaže, po povratku u Beograd dočekao ih je novi grad, razrušen, ali i ideologija komunizma koja zahteva da se svi penzioneri i nezaposleni Beograđani isele iz prestonice, a onda isti zamene novim građanima.

"Do Drugog svetskog rata ja sam bio dete i teško mi je da pravim neka poređenja koristeći svoja sećanja. U svakom slučaju, grad je bio znatno manji, ali su u njemu živeli građani, dok je kasnije došlo mnogo useljenika koji su doneli svoje običaje, po pravilu ne tako dobre".

U ovom osvrtu na minula vremena Ajzinberg navodi da u prestonici postoji mnogo kuća i zgrada koje su nastale davno, ali i da mu se čini da čitavi delovi grada koji podsećaju na Beograd od pre 90 godina više ne postoje. Pomešana osećanja, nostalgija, ali i izvesna radost, obuzeli su profesora u penziji, na odseku enterijera Akademije primenjenih umetnosti, nakon postavljenog "Kamena spoticanja", tog toplog letnjeg dana 2022. godine.

"Kuća u kojoj smo do Drugog svetskog rata živeli imala je u prizemlju oko 90 metara kvadratnih, a u potkrovlju te kuće je moj otac napravio kuhinju, ostavu, devojačku sobu i trpezariju. “Kamen spoticanja” za mene predstavlja neku vrstu uspomene na tu kuću koja se, u sasvim ruševnom stanju, još nalazi iza nove zgrade koja je podignuta u nekadašnjem dvorištu Gundulićevog venca 53. I naravno, podseća me na mog oca koga su nacisti ubili" - zaključuje sagovoronik.

Ajzinberg je tada imao priliku da vidi kuću u kojoj je stanovao kao dete. Put kroz mračni podrum, senke baterijske lampe i neizvesnost zamenilo je simbolično svetlo na kraju "tunela". Kuća okupana suncem i pogled na nju dostupan nekolicini. Sačuvana između zgrada, i dalje lepa, iako stara, sada je istrgnuta od zaborava.

"Čovek je zaboravljen tek kada se i njegovo ime zaboravi", piše u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi. A kako se to ne bi dogodilo, zlatni kamen će još dugo zalutale poglede privlačiti na sebe i svojim neobičnim sjajem dati tek naznaku da je tom ulicom svakodnevno šetao neko koga odavno nema.

BONUS VIDEO: SKORO ČITAVA FAMILIJA HERCOG STRADALA U HOLOKAUSTU! Mira: Sve ove ljude sa fotografija nemamo više

SKORO ČITAVA FAMILIJA HERCOG STRADALA U HOLOKAUSTU! Mira: Sve ove ljude sa fotografija nemamo više (KURIR TELEVIZIJA) Kurir televizija

(Mondo/M. Š.)