Kujundžija, sajdžija, časovničar, tašner, kapadžija, šeširdžija, neki su od zanata čije su se radnje nizale duž Balkanske ulice. Kako bi zavirili u njih, ekipa Monda se uputila ka poznatoj beogradskoj ulici punoj istorije i tradicije.
Svima dobro poznata Balkasnka ulica zasigurno je jedna od simbola Beograda. Protkana bogatom istorijom, tradicijom i kulturom jednog davnog prošlog vremena, i dalje čuva uspomenu na nekadašnji duh grada. Čuvena "zanatska ulica" pruža se odmah ispod hotela "Moskva". Nove robne kuće, lokali i moderne zgrade znatno su izmenili njen izgled. Iako na prvi pogled nema ni traga ni glasa od starih radnji, restorana i trgovina, drugi deo ulice učinio je da se osetimo kao da smo prošli kroz vremensku mašinu. Kaldrma, male radnje sa nastrešicom, fasada na kućama koje se ljušte još uvek čuvaju njen nekadašnji šarm.
U Balkanskoj smo obišli dve kapadžijske radnje koje za sada još uvek opstaju. Gradske dame i gospoda su upravo u njima pronalazili omiljene, moderne komade.
Najstarija zanatska radnja u kojoj i dalje možete kupiti ručno izrađen šešir ili kapu, ušuškana je ispod žute nastrešice na kojima je bledim slovima ispisan njen naziv - "Kape Rade". Ovaj posao predstavlja porodičnu tradiciju koji se godinama prenosio sa kolena na koleno.
"Radnja postoji 73 godine, evo sada će u oktobru i 74. Oduvek smo na ovom mestu. Sada radnju vodi treća generacija - deda, otac, pa sad zet i ćerka", započela je za portal Mondo Caca Jeftov, koja je već dugo zaposlena u radnji "Kape Rade".
Klasični modeli ne izlaze iz mode
Radnja prepuna ručno napravljenih kapa, šešira, kačketa, predstavlja raj za njene ljubitelje. "Sicilijanka", "Moskovljanka", "Lenjinka" samo su neke vrste kapa koje se i dalje prodaju "kao lude". Prema tome, izgleda da kultura nošenja šešira i kapa još uvek nije izašla iz mode, pa su sve češće mušterije i mladi ljudi.
„I dalje se traže ti klasični modeli, koji su za sva vremena. A pošto je to zanat koji se prenosi s kolena na koleno, vlasnica je sada mlada i usavršava posao. Može da napravi šta hoće. Ali, uglavnom se prodaju modeli koji su uvek popularni. Takođe, sve više i mladi nose kačkete i šešire", kazala je Caca.
OD NOVAKA ĐOKOVIĆA DO DŽONIJA DEPA! Čuvari duha Balkanske ulice: Zarada odlična, posla ima, ali nema ko da nasledi zanat
Prema njenim rečima, prodaja ide veoma dobro, a s obzirom da su sada ipak neka druga vremena, najviše se prodaju kačketi koje najčešće kupuju mlađe generacije. Ipak, stalne mušterije su i dalje tu i znaju da će upravo u ovoj radnji dobiti unikatan komad kakav su i zamislili.
"Ovde dolaze recimo ljudi iz Borče, jedva hodaju, imaju 80, 90 godina. Stoje i uredno čekaju da se radnja otvori, samo ovde kupuju, njima nije bitna cena. Dok ovi mlađi sada dođu i odmah pitaju što je toliko skupo", ispričale je Caca.
Kako izgleda izrada šešira?
Proces i pravljenja šešira i kapa zavisi od modela. Vremenski, kapa može da se izradi za jedan dan, dok je za šešir potrebno najmanje tri dana. Takođe, u zavisnosti od vrste šešira, ali i doba godine kada se nose, koristi se i posebna vrsta materijala.
"Prvo se materijal potapa, pa se stavlja na kalup, suši se, presuje, dodaje se nešto da bi on držao tu čvrstinu. Letnje šešire pravimo od trakala, sisala, paname, morske trave, pirinčane slame, presovane slame. Pored toga koristimo vunu i krzno zeca. Zečija dlaka je nešto kvalitetnija i skuplja", ispričala je ona.
U radionici trenutno radi njih troje, ali samo vlasnik Goran pravi šešire. Posla ima na pretek, pa je iz tog razloga nekada prosto nemoguće da se sve odradi u kratkom roku. Kako priča Caca, broj kapa i šešira koji mesečno naprave jako je veliki. Često imaju porudžbine za velike firme koje poručuju i po dve, tri hiljade komada. Poznati su i po izradi kapa i šešira za potrebe pozorišta, kao i brojnih serija i filmova.
"Stalno imamo mušterije iz pozorišta, sada smo radili i sa "Er Srbijom", fondacijom Novaka Đokovića. Često sarađujemo i sa železnicom, policijom. Sad je i film o Džeju aktuelan. Dolazio je glumac, dan pred premijeru, i želeo je šešir da dobije danas za sutra. To je neizvodljivo, naravno", ispričala je Caca.
Jedan od mušterija i holivudski glumac
Mušterije dolaze sa različitim željama i zahtevima, a oni su tu da ispune sve što požele. Tako pored tradicionalnih modela ovde možete pronaći šajkače, kapetanke, šapke, toke za venčanje, kape za diplomiranje. Prema Cacinim rečima, mušterije su raznolike, pa se među njima nalaze beogradska gospoda, estradni umetnici, a čak je i holivudski glumac posetio njihovu radnju.
"Rade Šerbedžija je stalno kod nas. Čak nam je dolazio i Džoni Dep kad je bio u poseti Beogradu. I Ratko Maldić je kod nas kupovao šešire dok se krio. Gazda ga nije ni prepoznao, tek je u novinama saznao da je to bio on. Takođe, svaki onaj kačket koji nosi Đorđe David napravljen je kod nas", zaključila je razgovor Caca.
Ukoliko želite da se u vašem ormanu nađe jedan od ručno izrađenih, unikatnih komada iz zanatske radnje "Kape Rade" potrebno je da izdvojite malo više novca. Tako se cene šešira kreću od 8.000 dinara za žene i od 10.000 dinara za muškarce.
"Balkanska je nekad bila puna kapadžijskih radnji"
Spustili smo se nešto malo niže niz Balkansku ulicu i sa desne strane ugledali natpis "Kape Boško". Radnja se na ovom mestu nalazi već skoro 60 godina i takođe predstavlja deo porodične tradicije.
"Ovim zanatom se bavio moj otac, pre njega moj deda, mada je deda zvanično bio šnajder. Mi se bavimo isključivo proizvodnjom kapa i kačketa, za razliku od kolega koji se bave proizvodnjom šešira. To nije ista vrsta zanata, što ne znači da ne možeš da budeš i šeširdžija i kapadžija", započela je razgovor kapadžija i vlasnica radnje Nataša Valdevit.
Radnja je bila prepuna kačketa i kapa. Na stolu su se nalazile velike šiveće makaze, krojački metar, mustre, kalupi. Zidovi od lamperije, ispunjeni uramljeniim člancima iz domaćih i stranih novina, koji su govorili o jednom skoro zaboravljenom vremenu i zanatu, upotpunili su ceo ambijent.
„Sećam se, dok sam bila dete, Balkanska je bila puna kapadžijskih radnji, naročito strana preko puta. Svi smo dobro radili. To najviše ima veze sa tim koliko novca se ima ili nema, a ne toliko sa modom. Kada su mi roditelji radili, naročito kada je sezona, uvek je neko bio u radnji. Ono što je interesantno, i sada je tako, iako nas je tako malo, nikada nije bilo sujete. Dešavalo se da nam dođe mušterija i kaže „Vaš kolega mi je rekao da vi imate“ ili mi kažemo mušterijama gde mogu da pronađu ono što im treba“, nastavila je Nataša.
Kape i kačketi i dalje u modi
Modeli su različiti, ali najviše ima muških. Međutim, ne postoji nikakvo pravilo koji model nose muškarci, a koji žene. Tako je, prema Natašinim rečima, jedne sezone bila veoma aktuelna "Moskovljanka" koju su nosile devojke, iako se zvanično radi o muškoj kapi.
"Mi, u principu, radimo više muške nego ženske kape, ali ima modele i za dame, pre svega beretke. Ili tako, ponekad se desi da muški model postane ženski. Ono što se isto nosi sada to je „dendi kapa“, odnosno kapa tridesetih godina, a nosi se zbog serije Piki Blajnders", rekla je Nataša.
OD NOVAKA ĐOKOVIĆA DO DŽONIJA DEPA! Čuvari duha Balkanske ulice: Zarada odlična, posla ima, ali nema ko da nasledi zanat
Izrada kape ide nešto brže u odnosu na šešire, s obzirom da se ovim poslom bavi godinama njihovo šivenje je za Natašu postala rutina.
„Sam proces je takav da prvo krojim. Najčešće je to desetak komada. Nekad je to i jedna kapa, ako je baš potrebno nešto specifično. Onda se to sašije, a ono što je interesantno svaka kapa se pegla. U proseku, možemo da kažemo da za jednu kapu treba između 20 i 30 minuta, ali sve zavisi", objasnila je Nataša.
Generacije mušterija
Nataša sa puno ljubavi i posvećenosti obavlja posao koji radi, što je i razlog zašto joj se mušterije stalno vraćaju. Ona na njih ne gleda kao na potencijalne kupce, već kao, na prvom mestu, ljude. Kao što se kapadžijski zanat u Natašinoj porodici prenosio sa kolena na koleno, tako se i tradicija kupovine kapa i kačketa prenosi i u okviru porodice mušterija.
„Mi smo se sa nekim našim mušterijama, stalnim veoma zbližili. Vi se već prepoznajete, ulazite u neku komunikaciju. Imam kontakt mladog čoveka koji je počeo pre petnaestak godina da nosi naše kape, pa je došao i rekao „Meni treba kapa, ja se ženim“, pa je došao sa ženom, pa sa jednim detetom, pa drugim, pa trećim… Ja ih sada sve znam. Prolaze ponekad mušterije i svrate na kratko, samo da se jave. Stvori se jedan lep odnos. Naravno, ne sa svima“, ispričala je Nataša.
Iako nekada ne svrate u radnju, stare mušterije na različite načine pokazuju poštovanje i divljenje prema njihovom radu kada se desi da se nađu u prolazu.
„Jednom sam sedela i čitala knjigu ovde u radnji. Prošao je jedan čovek, skinuo je kapu da me pozdravi i verovatno je, po mom izrazu lica, shvatio da meni nije jasno zašto on skida kapu. On se vratio i rekao: „Ne plašite se, ja to iz poštovanja prema Vašem ocu“. On je poznavao mog oca, ja čoveka nisam u životu videla, ali eto, kada se dugo bavite nekim poslom, upoznajete različite ljude i eto, čovek je imao potrebu da nas na neki način pozdravi.“
Posao vaspitačice zamenila zanatom
Prema njenim rečima, nasleđivanje očeve radnje i zanata uopšte nije imala u planu. Nataša se školovala za vaspitačicu, ali se sticajem okolnosti ipak zaljubila u ovaj kreativni posao.
„Ovim poslom se bavim trideset godina. Radila sam u vrtiću, ali je mojima bila potrebna pomoć. Kreativno je, interesantno je, ali moja ljubav prema vrtiću je ipak možda malo jača. Ipak, volim i ovaj posao", rekla je Nataša.
Nataša dodaje da posao i dalje ide dobro i od njega može da se živi. Međutim, on zahteva puno odricanja i nije lak. Iz tog razloga za sada niko iz porodice ne namerava da nasledi zanat.
"Neće ga niko naslediti. Moje dete i sestrina deca se bave sasvim drugim stvarima. Ni naš otac nije želeo da se mi bavimo ovim poslom jer stradaju ruke i radnja traži posvećenost. Gotovo da mora da se robuje, jer kada sam izlazila iz vrtića, pozdravim se sa dečicom i ja odoh, a kada izađem odavde, i dalje razmišljam. Proveravam imam li materijal, treba li mi pomoćni materijal, šta treba da kupim ili platim", objasnila je Nataša.
Natašina kapa stigla do Novog Zelanda
„Kape nađu put. Slala sam je i na Novi Zeland. Devojka je, jednom, kupila za verenika. Ne znam kako me je našla, ali meni je stiglo pismo od nje sa fotografijom kape koju je kupila. On je tu kapu izgubio i ona me molila da pošaljem istu. Ja sam to uradila, ali zbog greške u pošti, nekako nije je dobila ni nakon nekoliko meseci. Možda je kasnije stigla, ali osećala sam se neprijatno, želela sam da dobije tu kapu. Čar je u tome što tako neke stvari mogu da se dese samo u ovom poslu, a ne nekom drugom.“
Nataša ovaj posao radi iz ljubavi i pored toga što nekad ume da budeo veoma naporan ona pre svega uživa u njemu. Cilj joj nikako nije da zaradi novac, već da njene mušterije iz radnje izađu srećne i zadovoljne.
"Ja ne jurim novac. Mene nema na Instagramu, a ni na drugim društvenim mrežama. Ja tako ne prodajem. Ne kažem da onaj ko to radi greši, samo je stvar šta želiš. To nije bila moja volja, ovo je moj put i tako će ostati", zaključila je razgovor za Mondo jedna od poslednjih kapadžija Nataša Valdevit.
BONUS VIDEO:
