SILVIJA DOŠLA U SRBIJU ZBOG NENADA: U Argentini ne smemo da izlazimo uveče, ovde su svi ljubazni, ali meso je BEZUKUSNO

Nenad Milošević iz Beograda i Silvija (Cilbia) Carino Puma iz Bolivije su par koji je zbog ljubavi spojio dva kontinenta i dve kulture. Njihova ljubavna priča počela je u Argentini i ako ste se sad već zbunili zbog pomenute tri zemlje, uskoro će vam sve biti jasno. Nenad, rođen i odrastao u Srbiji (Beograd), odlučio je da istraži svet i otputovao je u Argentinu kako bi proširio svoje horizonte.Tamo je pronašao više od samo nove zemlje - pronašao je ljubav. Silvija, žena iz Bolivije, je zapravo kada je imala samo tri godine, sa roditeljima otišla u Argentinu i većinu svog života je provela tamo.

Nenad nije krio da ima troje dece i da je "sveže" razveden od žene koja je Argentinka, ali to Silviji nije smetalo. Videli su se posle nekog vremena prvi put, a Nenad kaže da mu se odmah dopala, ali da to nije bila ljubav na prvi pogled - već na drugi. "Kad smo se videli prvi put samo smo pričali, družili smo se. I nije to bila ljubav na prvi pogled", rekao je Nenad za MONDO. Silviji je bilo zanimljivo to što on nije ni Argentinac, nije ni iz Bolivije, već iz Srbije, kako kaže: "Bio je egzotičan". "Nije uobičajeno da Srbin živi u Argentini. Ima ljudi iz Čilea, ima dosta stranaca, ali nikada nisam upoznala nekoga iz Srbije", rekla je Silvija, a Nenad se nadovezao i otkrio šta je njega kupilo kod lepe Bolivijke: "Kad sam joj poslao poruku, pitao sam je: 'Šta ti radiš ovde?', misleći na čet, a ona mi je odgovorila: 'Trudim se da upoznam nekoga bez da se mnogo pomeram'. A u selu gde sam ja živeo (Luis Beltrán), ona je bila iz nekog drugog tamo sela, 200 kilometara udaljenog, nije bilo žena koje su mogle da me zainteresuju. Sve su se skrivale, stidele. Tako da mi je bilo jako simpatično to što mi je napisala i pomislio sam: 'Gotovo, to je to', jer ovde nijedna žena ne želi ni da ti odgovori na poruku".

Prvi dejt je bio simpatičan jer su otišli na reku i pili su tradicionalno piće u Argentini koje se zove "mate". (Mate je napitak sa kofeinom koji dolazi iz biljke ilek paraguariensis. Poreklom je iz Argentine, Paragvaja, Urugvaja i Brazila). Zanimljiva je činjenica, koju su nam Nenad i Silvija otkrili, a to je da se ovo piće deli i da ga svi u društvu piju iz iste posude.

Pošto je ovo bila ljubav "na drugi pogled", Nenad i Silvija su se upravo na drugom sastanku i poljubili kada je ona došla kod njega u selo. "Ono što je još bilo interesantno je da je tad i sasvim slučajno ona upoznala moju decu koja su bila u parkiću. To je malo mesto i svi se na istim mestima kreću. I moja deca su prvo gledala, bilo im je interesantno ko je sad ona. Ovde su sela kao i svuda. Ako te jedan dan neko vidi sa nekim, to sutra celo selo zna. Ako je neko seo sa nekim u jedinu kafanu koja postoji u selu, to sutra znaju svi. Tako su i pričali i za nas, ali nas nije bilo briga", rekao je Nenad i objasnio da je njihovu vezu ojačalo korona virus, zbog kog je te 2020. godine stao ceo svet. "Silvija je tad došla u moje selo kako bismo se videli, ali više nije mogla da se vrati zbog korone. Apsolutno je bilo zabranjeno kretanje. Nisi mogao da se krećeš ni autobusom, ni automobilom. Bilo je blokirano sve. Ona je tada ostala dva meseca kod mene. Sa braćom je pričala preko telefona i to je sve", ispričao je Nenad.

Međutim, kao što svaka priča ima svoje poglavlje, tako su i Nenad i Silvija odlučili da započnu novo poglavlje u Srbiji, potpuno neplanirano. Vratili su se u Nenadov rodni grad, noseći sa sobom sećanja i iskustva koja su ih oblikovala kao pojedince i kao par. Njihova ljubavna priča traje već četiri godine, dve godine su proveli u Argentini, a onda su zbog jednog tužnog razloga došli u Srbiju. "Zapravo je razlog našeg dolaska ovde jako tužan. Meni je otac bio jako loše. I na putu od Argentine do Srbije, on je preminuo. Ovde smo onda i ostali i nismo imali više plan da se vratimo, ali smo bili otvoreni za sve. Ovde nam se više svidelo, ali da nam se nije dopalo, vratili bismo se tamo. Ja imam decu u Argentini, ali po mom mišljenju bolje je da oni dođu ovde, nego da mi idemo tamo", rekao je Nenad.

Život u Argentini

Sada je u Argentini hiperinflacija, kako je MONDU rekao Nenad, a prema informacijama sa Interneta, početkom ove godine zabeležena je inflacija od tačno 254,2 odsto. "Sada ekonomski nije dobro u Argentini. Nismo mi materijalisti, da nam je bitan novac ili dobar auto, ovde ni nemamo auto, dok smo tamo imali i to smo lep auto imali. Njega smo prodali da bismo kupili kartu za Beograd kada je mom ocu bilo loše. Karta je preskupa, skoro 1.500 evra po osobi. Ali nama to nije bitno, najvažnije nam je bilo da možemo da prehranimo porodicu i normalno živimo, bilo tamo ili ovde", rekao je Nenad. 

Silvija je dodala da je njoj bilo teško da se rastane od svoje porodice, ali da joj je ipak najteže što je morala da nauči srpski, koji joj baš i ne leži. "Meni se ovde sve sviđa, ljudi naročito. Mnogo sam dobrih ljudi upoznala ovde. U početku gde god da krenem autobusom uvek nekoga sretnem ko hoće da mi pomogne. Uvek mi kažu: 'Dobrodošla', 'Odakle si'. Mnogo su svi ljubazni i raspoloženi da pomognu i to nije samo iz kurtoazije. Ovde ljudi uglavnom ono što misle ti i kažu, a tamo nije tako. Ja sam našla ovde jako brzo posao. Nenad je pozvao svog prijatelja kostimografa i koreografa Borisa Čakširana, pitao da li zna nekoga da mu treba krojač, a on je rekao da mogu odmah sutra da dođem jer je za tim jako velika potražnja za tim. Ja prvi dan ništa nisam razumela. Pričali smo gestovima, klimala sam glavom, znala sam samo 'da' i 'ne', ali sad je već lakše", ispričala je Silvija i dodala je da je sad super jer ima sedmoro kolega koji sve vreme pričaju srpski i pomažu joj. Ceo dan sluša srpski i trudi se da komunicira sa njima kako bi usvojila što više reči. Kaže da razume srpski skroz, ali da joj ide teško formulisanje rečenica.  U njihovoj kući se priča malo srpski malo španski, a pošto imaju ćerkicu koja ima tri godine, sa njom se trude da pričaju na sprskom najviše zbog vrtića. "Ona priča srpski i razume španski. Ako mi nešto kažemo na španskom, da idemo na primer do prodavnice, ona čuje i donosi nam cipele i svoje i njene", rekao je Nenad.

Silvija je takođe otkrila da joj se u Srbiji najviše sviđaju pekare, da obožava tamo da jede, jer je pecivo slano. "U Argentini u pekarama možete da nađete samo slatko pecivo. Ništa nema slano, i Nenad je to isto mrzeo tamo. Nema ni jogurta ni kiselog mleka, imaju samo voćne jogurte. Samo picu i hleb možeš da nađeš ako ne želiš da bude slatko. Na primer ovde ne mogu da kažem da mi se nešto ne sviđa, ali ima stvari koje mi fale iz Argentine, a to je meso. Meso u Argentini nema veze sa onim što mi jedemo ovde. Tamo se svuda jede meso, imaju najbolje meso na svetu. Mesare su na svakom ćošku, kao što imaš trafike ovde, tamo imaš mesare. Jedeš samo meso i hleb, posoliš malo i ne možeš da zamisliš koliko je to slatko. Ovde meso nema taj ukus, nije da je ovde loš kvalitet, samo to meso nema taj ukus. Tamo meso ima ukus mesa", rekla je Silvija. Od srpske hrane je rekla da voli i sarme, i da je Nenadova mama naučila da ih pravi. "Kad ona dođe kod nas, ja je gledam kako sprema i učim. Ovde se dosta sprema jela sa jogurtom i sa kiselom vodom, kad se pravi testo. To je meni bilo baš čudno, kod nas se tako ne sprema", rekla je.

Bezbednost u Argentini i život u Beogradu

Silvija je sa nama podelila i jednu situaciju koja se dogodila kada je živela u Argentini. Dok se ovde ne plaši da ulicom prošeta i kada padne mrak, tamo se nikada ne bi usudila to da uradi. "Ovde je mnogo sigurnije i mirnije nego u Argentini. Ti tamo decu ne izvodiš uopšte napolje uveče. Noć je najopasnija. Ovde se deca igraju po ulici do uveče, dok ih roditelji ne pozovu sa prozora. Tamo nije bezbedno kao ovde. Tamo kradu na motorima, desi se da izvade nož i pištolj i da ti traže sve što imaš kod sebe. Meni su upali u stan lopovi, trojica dečaka - tamo uglavnom kradu deca. Ja sam tad živela sama. Udarili su me pištoljem po glavi i odveli su me u sobu i rekli da ne smem da izlazim odatle, a oni su za to vreme vadili sve što su mogli. Televizor, sve što ima takvu vrednost. Tamo je i dušek vrednost. Ništa ni ne vredi puno, ali ukrašće ti svakako", rekla je Silvija.

U početku je Silviji bilo teško i da se navikne na beogradski saobraćaj. "Nisam mogla da se snađem sa autobusima i tramvajima, gde koji ide, ali sad znam bolje od Nenada. Malo je naporno navići se na onaj špic u saobraćaju, kad je gužva. Sviđa mi se što ima stalno autobusa, ako nema autobusa ima tramvaja, a ako nema ni tramvaja ima trolejbusa", rekla je Silvija. Kako kaže, mnogo joj nedostaje porodica, ali kad bi planirali da odu turistički u Argentinu, trebalo bi im mnogo novca, pa su zato tu društvene mreže koje im pomažu da održavaju kontakt svakodnevno. Dodala je da joj se ovde dopada što postoje vrtići, dok je u Argentini drugačija priča. "Tamo nema vrtića, odnosno ima privatnih, ali nisu dobri kao ovde. Ne shvataju ljudi koliko treba da budu zadovoljni ovde što imaju vrtić. Tamo ti par sati pričuvaju dete u prostoru bez igračaka, nije kao institucija, gde ti imaš puno vaspitačica gde ti imaš puno igračaka, knjiga... imaš kuhinju u vrtiću, deca imaju ručak i užinu. To je tamo nezamislivo, tamo bi se na to gledalo kao na luksuz. Tamo uglavnom jedan roditelj radi, jedan ne radi da bi mogli da čuvaju decu. A ako već moram da izdvojim nešto da mi se ne sviđa - ne sviđa mi se što je Beograd pun krivina i što je sve uzbrdo-nizbrdo. Uvek mi bude muka kad se vozim. U Argentini je sve ravno i pod pravim uglom, vizuelno je dosadno, ali je praktičnije", zaključila je Silvija za MONDO.

BONUS VIDEO:

 Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(MONDO/J.D.)