Nekadašnji pomoćnik glavnog urednika Informativnog programa i direktor fotografije RTS-a za Mondo je opisao prizore užasa nakon bombardovanja zgrade javnog servisa.
Agonija duga 78 dana trajala je kao večnost. NATO bombardovanje 1999. godine mračan je period u savremenoj srpskoj istoriji. U ovom brutalnom činu agresora na jednu evropsku državu na hiljade nevinih života nasilno je ugašeno. U operaciji "Saveznička sila" nisu uništena samo vojna postrojenja, već su razorene bolnice, škole, pijace, crkve, manastiri, medijske kuće...
Sirene koje su odzvanjale, mostovi koji su padali, pijace koje su zasute kasetnim bombama, miris paljevine, oblaci koje su parali samo vojne letelice, geleri, oštećene kuće, zgrade... Sve su to simboli užasa koji je zadesio srpski narod pre 25 godina. Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena legitimnim vojnim ciljem. Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti, u 2 sata i 6 minuta iza ponoći 23. aprila 1999. godine.
Pomoćnik glavnog urednika Informativnog programa i direktor fotografije RTS-a u to vreme, Života Neimarević, za Mondo je govorio o prizorima užasa sa kojima se susretao. Svojim fotoaparatom i kamerom Neimarević je zabeležio kadrove koji su postali svedoci brutalne agresije NATO pakta.
Vaš zadatak bio je jedan od najtežih u to vreme. Jurili ste za dokazima po najrizičnijim lokacijama. Možete li nam detaljnije opisati kako je izgledao vaš posao tih dana?
Ja sam u to vreme bio pomoćnik glavnog urednika Informativnog programa zadužen za realizaciju, ali dodatno sam kao diplomirani snimatelj i direktor fotografije, 71 od 77 dana bombardovanja dežurao sa kolegama i snimao objekte koji su bili pogođeni. Uglavnom, zamenili smo dan za noć, danju smo se odmarali a noću dežurali i odlazili na snimanja. Imali smo naš tradicionalni prostor u prizemlju Takovske, tu je bila smeštena tehnika i odatle smo kao ekipe polazili na lokacije. Iskreno, nije bilo nikakve panike i straha, mnogi od nas bili su na ratištima bivše Jugoslavije devedesetih i valjda je to bio razlog.
Među prvima ste stigli na mesto pada nevidljivog F-117. Kako je izgledao taj trenutak? Da li ste pretpostavili o kakvoj naprednoj tehnologiji se radi?
Novinar sa kojim sam radio bio je na vezi sa jednim pukovnikom bezbednosti i on mu je javio da tog 27. marta hitno krenemo u pravcu mesta Buđanovci, jer je tamo oboren jedan avion. Uzeo sam kameru, sa mnom je krenuo i rasvetljivač. Kada smo stigli već je bio suton i blizu puta, utonuo jednim delom u vlažnu oranicu, goreo je oboreni avion. Počeo sam odmah da snimam i dok sam ga obilazio okliznuo sam se i pridržao za trup. Tada sam primetio da je materijal kojim je obložen neobično mekan.
Stao sam sa snimanjem, bolje osmotrio prednji deo i shvatio da je u pitanju F-117, takozvani američki "nevidljivi" bombarder. Odmah sam to rekao novinaru, ali ostali prisutni su se samo nasmejali i dalje govorili da je u pitanju F16. Odlično se razumem u vojnu tehniku i ostao sam pri svojoj tvrdnji, insistirajući da novinar u najavi kaže da je oboren F-117. Potom je stigao neki oficir koji je potvrdio moje reči. Nastao je haos, gužva oko aviona, svi su bili uzbuđeni, hteli da slikaju detalje. Već sam imao dovoljno materijala, uradili smo najavu za prilog i spremili se da krenemo ka televiziji.
Pitao sam jednog prisutnog oficira da li mogu da uzmem deo krila za uspomenu. On mi je to odobrio i odveo me na mesto gde je palo krilo koje se odvojilo prilikom pada. Uspeo sam da iscepam jedan veći deo te gumirane tkanine nalepljene na strukturu koja je podsećala na pčelinje saće. Odlomio sam i parče neke izuzetno lagane cevčice i otrčao do kombija. Na putu do RTS-a cepkao sam deo krila na manje komade i delio kolegama za uspomenu, da bih ispred montaže ostao sa manje od desetak santimetara "nevidljivog". Uskoro je vest da je iznad Srbije oboren ponos i najveća tajna američkog vazduhoplovstva, bila udarna na svim svetskim televizijama.
Šta ste još kao snimatelj imali prilike da zabeležite objektivom - koje gađane lokacije? Šta vam je ostalo u sećanju kao najpotresnije iskustvo?
Na pogođene lokacije dolazio sam najčešće i pre vatrogasaca. Tako sam snimio Republički i Savezni MUP, Dom Vazduhoplovstva u Zemunu, zgradu bivšeg CK na Ušću i Komandu Vojske u Nemanjinoj, toranj na Avali, kao i RTS koji je moje daleko najpotresnije iskustvo, jer sam tu izgubio šesnaest mojih kolega i drugara sa kojima sam se družio i sarađivao.
Radili ste u RTS-u ceo svoj radni vek. Zgrada ove medijske kuće gađana je u noći između 22. i 23. aprila. Ispostavilo se da je svaka noć provedena u ovoj zgradi za vreme trajanja NATO bombardovanja bila kockanje sa životom.
Niko od nas nije verovao da će RTS kao medijska kuća biti bombardovana, jer to se nikada u novijoj istoriji ratova nije proglašavalo za legitimnu metu. Bilo je medijskih najava, ali prva sumnja se pojavila u trenutku kada su nedelju dana pre bombardovanja strani izveštači prestali da dolaze i šalju svoje izveštaje. Par noći ranije bio sam na platou ispred Doma Pionira. Kao i svake večeri tokom bombardovanja nebo je bilo kristalno čisto i osuto zvezdama. U jednom trenutku, iz pravca crkve Svetog Marka ugledao sam dva avione koja su leteli izuzetno nisko i potpuno nečujno. Iz motora je jedva isijavao ljubičasti plamen. Po karakterističnim siluetama bilo mi je jasno da su ponovo u pitanju avioni F-117. Tada sam na trenutak pomislio "pa ovi, kakvi su gadovi, možda i stvarno krenu na Televiziju".
Kako je izgledala zgrada nakon što je pogođena, možete li nam opisati taj prizor užasa?
Kompletna tehnika za snimanje je 20. aprila, na zahtev rukovodioca snimatelja, bila izmeštena u zgradu EPP-a u Hilandarskoj. Odatle sam sa kolegom iz Rasvete dotrčao do parkinga u Abardarevoj. Prizor je bio nestvaran. Sve, ali sve, je bilo pokriveno nekom sivom uskovitlanom pepeljastom prašinom. Po drveću su se vijorile tejp trake, kao da ih je neko namerno tamo okačio. Ispred ulaza gomila šuta, gde je raketa odvalila ogroman deo zida. Na stepeništu, pritisnut betonskim blokom, visio je moj mrtvi kolega. Gore desno od njega drugi, kome je deo zida prignječio nogu. Prestao sam da snimam. Video sam da ne mogu ništa da uradim, sem da ga utešim da dolazi pomoć jer sam čuo sirene.
Vatrogasci su ubrzo stigli. Mi smo ušli u zgradu i prošli pored porušene šminkernice. Na jednom zidu kao da se ocrtavala nečija senka. Spustili smo se u studio Dnevnika, gde sam zatekao haos i prevrnute kamere, a potom Režiju i časovnik koji se zaustavio na 2:06. U toku snimanja naišli su vatrogasci koji su počeli da viču na nas da odmah izađemo, jer nemamo maske i mogli bi da se ugušimo. Izašli smo napolje. Tamo su lekari hitne pomoći i dalje pokušavali da pomogne kolegi na ulazu. Došle su i druge ekipe i novinari. Nastavio sam da snimam. Počelo je da sviće. Svoju kasetu sam predao dežurnom uredniku, koji ju je odneo u Studio B i odatle je u jutarnjem dnevniku emitovan nemontirani materijal, kao svedočanstvo tog užasnog NATO zločina. Uveče u našem Dnevniku, prilog o bombardovanju RTS-a pušten je tek posle dvadeset minuta ostalih vesti, za razliku od televizijskih kuća širom sveta koje su je emitovale kao prvu i udarnu. To nepoštovanje sopstvenih žrtava, rezultiralo je mojom neopozivom ostavkom na mesto pomoćnika glavnog urednika Informativnog programa.
Kada evocirate sve te uspomene, šta kažete sebi?
Uvek se setim kolega koji su samo profesionalno radili svoj posao i izgubili živote, jer je neko umislio da može nekažnjeno da nas ubija šireći svoje "anđeosko milosrđe". Živim sa nadom da će ih, kad tad, sve stići po zasluzi. Sigurno je da smo mogli da izmestimo emitovanje, da smo zaista verovali da će napasti RTS. Ali iz ovog iskustva sam apsolutno uveren da bi NATO gađao svaki takav objekt, jer su im smetale vesti koje nisu bile u skladu sa njihovom agendom i uveravanjima da su napadi ograničeni samo na vojnu strukturu!
Kada biste morali u 3 reči da opišete stanje u zemlji tokom 78 dana te 1999. godine, koje bi to reči bile?
Zbunjenost, ljutnja, prkos.
BONUS VIDEO:
