Pante Đorđić (90) je dva meseca po dolasku u logor smrti dobio dizenteriju i prebačen je u bolnicu u Zagreb, dok su njegova majka i petogodišnji brat tamo ubijeni.
„U san mi još uvek dođe majka. Stoji kraj ognjišta i u drvenim naćvama mesi hleb. Smeši mi se. Nisam je zaboravio iako je prošlo više od osamdeset godina kako je stradala u Jasenovcu. Poslednji put kada sam je video u logoru koji sam preživeo samo čudom”, priča osamdesetdevetogodišnji Pante Đorđić koji je rođen u Gornjim Podgradcima kod Bosanske Gradiške. On je jedno od malobrojne potkozaračke dece koja su preživela strahote Jasenovca.
U ovom kazamatu ubijeni su mu i majka Đuja i petogodišnji brat Rade. Prema podacima koji se nalaze u specijalnom izdanju „Borbe” iz 1988. godine, iz njegovog sela u Jasenovcu nestalo je 485 duša. Na spisku su i njegovi najmiliji.
"Bio je, ja mislim, septembar 1942. godine, išao sam u školu. U naše selo upale su ustaše. Pokupili su sve koji su se zatekli. Muškarce su odmah odvojili i poslali na rad u logore u Nemačku, a žene i decu odvezli ka Jasenovcu. U jednim drvenim kolima smo bili mama, brat i ja. Tata nam je umro pre nego je počeo rat, a ostala braća Boro, Ćiro, Vlada i Mirko nisu bili kod kuće kad su ustaše nagrnule" – priča Pante.
U Jasenovcu ih je, kaže, sačekala poljana – gola livada bez ičega u blizini Save. "Kada smo tek došli, nije bile žice. Prve večeri su neki iz sela uspeli da uteknu. Među njima je bila i naša komšinica Kosa. Ona je tu noć pobegla sa svom svojom decom. Sve ih je spasla. Ali nije htela da kaže mojoj majci da će da beži. Sledećeg dana ustaše su stavile žicu pa se iz logora nije moglo. Sećam se da su uslovi tamo bili teški, grozni. Spavali smo pod otvorenim nebom. Nismo jeli po petnaest dana. Davali su nam samo čaj. Leba nismo ni videli. Snalazili smo kako smo znali. Bukvalno smo pasli travu i jeli neke opale jabuke. Od toga sam se izgleda i razboleo. Dobio sam dizenteriju. Bilo je to možda mesec, dva posle dolaska u logor. Ja sam do tada bio sa majkom i bratom. A onda su ustaše dovezle drvena kola u koja je bila upregnuta mula. Pokupili su svu bolesnu decu i strpali u ta kola. Među njima sam bio i ja" – kaže Pante.
Prošle su od tada decenije, ali Pante i dalje pamti trenutak kada su ga otrgli od majke. "Sećam se, trči moja majka za kolima i doziva me. Plače ona. Plačem ja. Vidim mamu kako pokušava da me dohvati i ustašu kako je kundakom puške udara u grudi. I ona jadna pada. To je poslednje što sam upamtio. Šta je s njom bilo, da li su je ubili tada ili kasnije i kako je stradao Rade nisam saznao ni do današnjeg dana. Znam da su ih pobili. Iz sela nije ostao niko živ da mi o tome priča. Oni malo stariji mladići su odvedeni u Nemačku, a ovi mlađi do petnaest godina i žene su pobijeni" – priča Đorđić.
Bolesnu decu ustaše su prebacile u bolnicu u Zagreb. Tu je po Pantu došla pomajka Anica Glamuzina (devojački Blažičko). Slagala je da mu je rod, da je snaja u njegovoj porodici i odvela ga kući. "Ona me usvojila. Brinula se o meni kao da mi je majka. Ona i muž nisu imali dece, ali kada sam ja stigao u njihovu porodicu dobili su sina. Ona me upisala i u školu u Zagreb. Učio sam za tapetara. I dobro sam savladao zanat. Čini mi se, kada bih imao alat, i danas bi znao to da radim. Slala me i kod njenog oca i majke u Tuhelj u Hrvatsko zagorje. Kod njenih sam čuvao stoku. Do kraja rata sam proveo kod Anice" – svedoči Pante.
Kada se rat završio, decu koja su bila bez roditelja nove vlasti su poslale u dom. Pante je završio u Bosanskoj Kostajnici, gde je bilo dosta mališana bez oca i majke.
"Imao sam tada deset godina. Ljudi iz doma su pokušali da utvrde ko je iz kog mesta. Ja sam se slabo sećao sela. Opisao sam samo pilanu. Oni su shvatili o kom mestu je reč. Poslali su pismo pa se javio moj stariji brat Boro. On je sa kumom Golićem došao do doma i prepoznao me. Oni jesu mene prepoznali, ali ne i ja njih" – seća se Pante.
Život ga je kasnije nosio na razne strane. Čim je malo stasao, sa bratom Ćirom otišao je u Zenicu u čeličanu da radi. Tu je zarada bila loša pa su sve pare davali za menzu. Zbog toga su odlučili da se vrate kući. Pošto nisu imali para, uskočili su u vagon sa ugljem.
"Uvukli smo se u ugalj, samo su nam se glave videle, i stigli do Slavonskog Broda, a odatle u selo. Negde oko 1955. godine odlučio sam da sa bratom Ćirom dođem u Beograd. Uspeo sam da se zaposlim u JAT-u kao avio-mehaničar, a uveče prodavao novine. Skupio sam koji dinar i u Surčinu kupio kuću. Tu sam se i oženio komšinicom, Dragica se zvala. Dobili smo dvoje dece, sina i kćerku. Sin nam je umro mlad, a Dragica je 2015. od tuge otišla za njim. Imam dva unuka i praunuka" – priča Pante.
Sa Anicom Glamuzinom i njenim sinom Pante je bio u kontaktu. Viđali se, išli jedni kod drugih.
"Njen sin se oženio, ali nije imao decu. Rekao mi je: „Ti imaš decu, to je kao da imam ja” – govori čika Pante koji je i dalje izuzetno vitalan. Već godinama živi na Banjici. Svaki dan ide u šetnju i druži se sa komšijama. Za ime i sreću, kaže, može da zahvali Svetom Panteliji koji ga je čuvao sve ove godine, jer se rodio na taj praznik, u predvečerje 9. avgusta 1934. godine.
BONUS VIDEO: BIO JE DETE LOGORA! Deda Laza sa sedam godina završio u Jasenovcu i Gradiški, tamo odvojen od majke, a u ratu ostao bez oca
(Mondo/Politika/M. Š.)
