Zoran je od uspešnog preduzetnika postao beskućnik, a kako kaže, za sve u životu krivi samo sebe.
Zoran Popović (62), rođen u uglednoj čačanskoj porodici od uspešnog biznismena postao je beskućnik, a sada je i korisnik Narodne kuhinje. Vozio je najskuplje automobile i obišao pola sveta, međutim, sve se srušilo kao kula od karata, a za sebe kaže da je sam sebe doveo do one ,"imati pa nemati". Nikome ništa ne zamera, a nakon dva moždana udara, voleo bi da ga neko zaposli. Na pitanje šta bi menjao, kao iz topa kaže "poslednjih 15 godina".
"Sve je bilo pogrešno, i za to sam isključivo odgovoran ja. Za sve svoje neuspehe sam isključivo kriv ja. Ogromna inflacija i neki ljudi koje sam ja stvorio, a na kraju su me izdali. Mene više ništa ne boli, pošteno da vam kažem, gledam samo kako da uspem", ispričao je Zoran u gostovanju na televiziji Prva.
Zoran se nakon fakulteta prvi put oženio i uz pomoć tadašnjeg tasta koji je bio general zaposlio u Vojsci Srbije. Nakon razvoda supruzi i ćerki ostavio je stan, a potom opet oženio i dobio sina.
"Započeo sam tada svoj privatni biznis i živeo fantastično. Radio sam privatne poslove vezane za proizvodnju sokova i piva sa poznatim beogradskim biznismenom. Imao sam mnogo para, nekretnina", ispričao je ranije Popović za RINU.
U jeku uspeha počeo je da gradi vilu na Senjaku. Imao je stan od 250 kvadrata, kafe-bar, dva noćna kluba. Vozio najskuplje automobile i obišao pola sveta. Međutim, sve se preokrenulo...
"UVEO SAM PRIJATELJA U POSAO, ON MI RADIO IZA LEĐA"! Ispovest Zorana - milioner koji je završio u Narodnoj kuhinji
"U posao sam uveo prijatelja iz Čačka, koji je na kraju dosta toga upropastio. Radio je meni iza leđa pa sam izgubio poverenje poslovnih partnera. Objekte na Senjaku nisam mogao da legalizujem i sve su srušili. Tada sam se i drugi put razveo", priča Zoran.
Njegov otac imao je devetoro braće i sestara, dok njegova majka sedmoro. Međutim, samo godinu dana maleni stan mu je plaćala majčina porodica, a naposletku su ga poslali u manastir Stjenik kod Čačka.
Tu ostaje šest meseci, gde je vodio brigu o životinjama.
"Potom sam se vratio u Čačak, primam socijalno od nekih 9.000 dinara i hranim se u Narodnoj kuhinji. Ne libim se posla, radio bih ali teško me iko prima zbog mojih godina. Idem u nadnicu kad je sezona poljorivrednih radova", priča ovaj nekada uspešan poslovni čovek.
Opet, Zoran i za to krivi sebe, kaže da "nikada nije bio fer".
(Prva, Mondo, I.L.)
