AKO ŠKOLA NIJE BEZBEDNA ŠTA JESTE? Stručnjaci nam objašnjavaju kako su nas promenila 2 majska masakra

Masakri u OŠ "Vladislav Ribnikar" i selima Malo Orašje i Dubona duboko su potresli naše društvo. Godinu dana kasnije mnogi i dalje strahuju, naročito za bezbednost najmlađih, i postavlja se pitanje da li su nas i na koji način ovi zločini promenili. Klinički psiholog Spomena Milačić objasnila je za portal MONDO da su ljudi u Srbiji pomerili granicu užasnog koja se deci i mladima može dogoditi tokom boravka u školi kao i na do tada bezbednim mestima u okolini.

Kako smo se promenili?

Klinički psiholog nam je objasnila na koji način smo se promenili. Istakla je da je nakon prvog šoka došlo do pokušaja da se kolektivno mentalno obradi ono što nam se dogodilo. Prema njenim rečima, ova potreba je uvek veoma jaka nakon tako traumatičnog događaja - traže se brzi odgovori, personalno se prozivaju krivci, tražimo jednu osobu ili jednu okolnost koja je uticala na događaje - težeći da tako razumemo.

"Ova jaka potreba je, čini mi se, politički zloupotrebljena za promociju nečega u osnovi parolaškog i ispraznog. Nije to doprinelo ni boljem razumevanju onoga što se dogodilo niti nas je kao društvo osnažilo. Velika šansa nacionalne homogenizacije je u tom času izgubljena.

Imali smo grupu koja je imala svoj pohod kao grupa protiv nasilja i time je sugerisano da svi oni drugi, svi koji nemaju isti politički narativ, zapravo i nisu protiv nasilja. To je naravno neistina i može se opažati i kao gruba politička manipulacija u veoma teškom momentu. Istina je međutim da su svi građani Srbije, ali svi i nezavisno od političke sklonosti zaista bili alarmirali i uznemireni događajima", kazala je Spomena Milačić.

Naša sagovornica nam je ispričala i šta smo u svom ponašanju promenili nakon dva masakra ističući da se osećanje da su deca bezbedna nije još uvek vratilo.

"Mislim da u izvesnom smislu jesmo postali pažljiviji. Koliko god da medijima zameramo na takozvanom senzacionalizmu mislim da je dobra homogenizacija nacije po pitanju nekih tačaka deo osnovne bezbednosti. Vidim da se sada pomnije prati situacija u školama, otvorenije se iznosi sve ono što je nakon reforme 2000. godine bilo prekriveno plaštom "divno je, krasno je", imamo i razne radionice", navela je. 

Na koji način je trebalo da se promenimo?

Klinički psiholog nam je objasnila i na koji način je trebalo da se promenimo napominjajući da majski događaji još nemaju sudski epilog i da zapravo još uvek ne možemo da kažemo šta je bio njihov okidač. Istakla je da možemo bez predrasuda da posmatramo takve tragedije, slične našima, koje su se događale u drugim zemljama. 

"Izgleda da je reč o društvenom sindromu koji se razvio u modernoj istoriji, ne bez uticaja novih tehnologija, koji rezultira pojavom gnevne dece, spremne da ubijaju svoje bližnje. Možda je trebalo da opazimo da deca u tom smislu nisu izuzetak. Da, deca ubijaju ali smo imali i slučaj žene koja je surovo ubila supruga a da ne pričamo o ubijenim ženama. Da ne pričam o slučaju sa Petrovaradina gde su deca, beba i trogodišnjak, žrtve ubica roditelja... Možda je, umesto analiza pojedinačnih slučajeva, napokon došlo vreme kada, zaista pogođeni svim tim strahotama treba da sve to posmatramo kao širu sliku. Narasla je porodična patologija i kao takva, celovito i treba da bude posmatrana", objasnila je Spomena Milačić.

Šta treba da promenimo godinu dana kasnije?

Prema rečima naše sagovornice, nije lako reći šta je to što uzrokuje devijantno ponašanje, nevezano od pobrojanih slučajeva.

"Možemo se ipak osloniti na antropološka istraživanja ali i na istorijsko pamćenje ili lična i porodična iskustva. Svi pobrojani putokazi nam govore da je bliskost važna, kako porodična tako i ona koja je rezultat horizontalne i vertikalne bliskosti unutar jednog naroda.

Ne možete odgajati dete kao da je ostrvo, kao da nema korena i kao da je cena njegovog rada ujedno i jedina vrednost koju ono ima. Ovo razvija surovo i bezobzirno rivalstvo, nešto sasvim nalik društvenom darvinizmu. Što je veoma degutantno. Jer to nije ni topao dom ni bezbedna škola niti jaka i pravedna država. A, sve to nam je i te kako potrebno", zaključila je razgovor za MONDO klinički psiholog Spomena Milačić.

Dr Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu takođe je za naš portal objasnila da li smo se i kako promenili nakon dva masakra. Takođe je govorila na koji način je trebalo da se promenimo i koje lekcije je trebalo da naučimo. 

Da li smo se promenili kao društvo nakon dva prošlogodišnja majska masakra?

"Nakon talasa šoka i ogromne tuge koje su izazvali prošlogodišnja masovna ubistva u školi Ribnikar i u selima Malo Orašje i Dubona, javnost je počela da preispituje uzroke ovakvih strašnih događaja. U javnosti se govorilo o sistemskim propustima, kulturi nasilja, nedostatku pristupa mentalno-zdravstvenim uslugama, socijalnoj isključenosti.

Međutim, iako je jasno ogoljena potrebu za dubljim analizama i istraživanjima kako bi se identifikovali ključni uzroci nasilja i razvile efikasne strategije prevencije, to je u potpunosti izostalo. Nismo otišli dalje od apela za zajedništvo, podršku, empatiju. Govorili smo o pravima žive i mrtve dece, a ćutali smo o potrebama za podrškom i ranjenoj i traumatizovanoj deci. Suštinski, sve je isto kao pre, samo neke dece i nekih ljudi više nema. Nije se učinilo ništa da se zaustavi spirala lošeg", započela je razgovor dr Aleksandra Bulatović.

Naša sagovornica je objasnila da je nakon dva masakra evidentan porast anksioznosti među decom na šta mi nemamo nikakav odgovor.

Kako je trebalo da se promenimo?

Prema njenim rečima, postoji međuzavisnost između načina na koji postupaju institucije i ponašanja pojedinca. Pojedinac "imitira" državu i to je, kako navodi naša sagovornica, zakonomernost.

"Zato je bilo ključno da institucije pre svega uspostave odgovornost svih u lancu. Bilo kakva vrsta društveno nepoželjnog i štetnog ponašanja uvek je odraz neuspeha institucija da ispune svoju primarnu svrhu, da obezbeđuju uslove za život ljudi. Osnovno pitanje je šta je država trebalo da uradi 3. maja.

Pre svega, nije smela da pravi greške u upravljanju nastalom krizom, a upravo je to radila, u kontinuitetu, izazivajući novu i dodatnu viktimizaciju. Država je morala da obezbedi podršku za ranjivost i uslove za zajedništvo. To je apsolutni minimum, a on je izostao. I nečinjenje može imati katastrofalne posledice, ono ne abolira od odgovornosti.

Trebalo je da generalizujemo empatiju kroz proces emocionalizacije diskursa, kroz sposobnost da razlike sve više sagledavamo kao nevažne u odnosu na sličnosti u pogledu stresora, da usmeravamo javne politike u pravcu akcija koje fokusiraju oporavak, a ne da potpuno nerazumno govorimo o nastavku života bez ikakvih prethodnih uslova za oporavak", navela je.

Dr Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu istakla je da godinu dana kasnije što pre mora da se promeni to da država postane sposobna da odgovori svom primarnom zadatku da obezbedi uslove za funkcionisanje bezbednog društva i bezbednog pojedinca.

"Moramo da se vrednosno utemeljimo, jer je nejasno da li su deca vrednost u našem društvu. U većini društava deca predstavljaju zalog za budućnost te zajednice i uživaju posebnu brigu i zaštitu, dok je kod nas to samo deklarativno, kao neka teorija koja se u praksi ne primenjuje", istakla je. 

Koje lekcije je trebalo da naučimo iz ova dva masakra i da li smo ih naučili?

Naša sagovornica je objasnila da moramo da razumemo da postupanje pojedinca jeste posledica društvenih uslova, sociopolitičkog konteksta i uverenja. Bavljenje psihom pojedinca je, prema njenim rečima, kao lepljenje flastera na potpuno traumatizovan organizam koji krvari. Sagovornica ističe da to ne samo da neće pomoći, nego čak neće ni malo ublažiti bol.

"Svako društvo je kao nedovršeni projekat, još uvek u procesu razvoja, i ključno je da pratimo u kom pravcu taj razvoj ide kako bismo postigli napredak. Kada razmatramo društvene probleme, važno je da ne zanemarujemo razlike i udaljenost od drugih ljudi, jer time možemo izgubiti sposobnost da se saosećamo s njima.

Generalizovanje empatije podrazumeva da prepoznajemo zajedničke probleme i brige, bez obzira na različitosti, i usmerava nas ka kreiranju politika koje će podržati ljudski razvoj. Ključno pitanje ljudskog napretka jeste kako odabrati između jačanja i održavanja vrednosti, potreba i svrha koje prevazilaze samo preživljavanje i čine život vrednim življenja", zaključila je razgovor za MONDO dr Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. 

Podsetimo, 3. maja u OŠ "Vladislav Ribnikar" ubijeno je osmoro đaka i radnik obezbeđenja, a ranjeno je šestoro učenika i nastavnica istorije. Jedna od ranjenih devojčica preminula je u bolnici 12 dana kasnije, 15. maja. 

Samo dan kasnije, 4. maja, desio se masakr u selima Malo Orašje i Dubona u kom je ubijeno devet, a ranjeno 12 osoba. 

BONUS VIDEO: