Đinđić je sebi potpisao smrtnu presudu! Otišao je u Kulu kao očajnik, morao je da zna čije su Crvene beretke

Pobuna, tokom koje jedna od najelitnijih jedinica u zemlji, Crvene beretke, otkazale poslušnost i tada blokirale auto-put u Beogradu, trajala je od 9. do 17. novembra 2001. godine.

"Moralo je Zoranu da bude jasno da pobuna Crvenih beretki znači da oni nisu na njegovoj strani i da su oni Koštuničini i da on na njih ne može da računa. Meni je bilo jasno da su oni na drugoj strani još prvog dana ali recimo da je Zoran imao nekih iluzija po tom pitanju. Ali kada se desila ta pobuna, njemu je trebalo da bude jasno da je on tigar od hartije, da on nema ništa. I da je potpuno bespomoćan. Nažalost, on to nije hteo da shvati, a u pokušaju da spasi što se spasiti može, on očajnički odlazi u Kulu i potpisuje sebi smrtnu presudu. Mnogi su me pitali šta bih ja uradio da sam bio na njegovom mestu. I tad sam mislio a to mislim i sada, on je trebalo da uradi sledeće – da izađe na televiziju kao predsednik vlade i da kaže – naređujem da se komandant i zamenik komandanta JSO pojave u roku od jednog sata u mojoj kancelariji. Ukoliko se to ne desi i oni odbiju moju naredbu ja više nisam predsednik vlade. I tog sekunda podnosim ostavku pa evo vam narode Koštunice, evo vam JSO, JNA, evo vam Milošević, eto vam sve to zajedno pa radite šta god hoćete. I posle toga da odluči da li će da ponovo povede opoziciju na ulice ili da digne ruke od svega i da ode da bude profesor u Nemačkoj. To radi čovek koji razume dokle su stvari došle i da tu nema igrarije. I da to zveckanje oružjem i silom je došlo dotle da moraju da se povuku radikalni potezi. U tom trenutku, a to je novembar 2001. cela opozicija i sam Đinđić su čisti kao suza. Nijedne afere još nema. Prema tome, da je to uradio to bi imalo vrlo ozbiljnog odjeka. S druge strane taj odlazak u Kulu. Zoran je bio usamljen a oko njega dosta pakosti", rekao je tada Milan St. Protić.

Na pitanje da li je moguće da su toliki propusti napravljeni u obezbeđenju predsednika vlade, Protić je rekao da je sve to bilo očigledno, ali Zoran to nije razumeo.

"On jadan uz sve svoje sposobnosti koje je imao, imao je i jednu manu a to je da potcenjuje svoje protivnike. To jest da nije svestan koliko ga njegovi protivnici i neprijatelji vide kao opasnost. On je sve to potcenjivao. On je bio čovek 'self made'. Sve je postigao sam. Otuda mislim da je proizilazio njegov višak samopouzdanja koji je istovremeno i umanjivao i doživljaje realnih opasnosti koje su mu pretile. Isto kao i onaj odlazak u Kulu. Tako nesrećnik nije izvukao ni pouku iz pokušaja atentata na auto-putu. Bilo je još nekoliko pokušaja atentata, a on ih je sve ignorisao. Neki od nas su ga upozoravali. Najviše Vladan Batić. Nekoliko puta i ja kad me je Vladan molio da idemo zajedno da pokušamo da ga opomenemo na to da stvari nisu za šalu. Zoran je sve to na svoj lakonski način – ma sve je u redu, ne brinite se. Ima ona najbolnija a ujedno i najlepša uspomena na njega kad on kaže – srešćemo se jednom u budućnosti. Evo i sad mi je stalo ovde u grlu. On je nastradao zbog svojih najboljih osobina, a ne zbog svojih mana. Njega su ubili zato što je bio pretnja a ne zato što je vrludao. Ja sam, greh mi na dušu, bio ubeđen da je on ''Srećko Srećković' i da ga celog života hoće karta. I da ima fortunu na svojoj strani od kad se rodio. Toliko sam u toj svojoj proceni pogrešio, da evo od dana njegove pogibije, pa do danas imam grižu savesti što sam to mislio".

BONUS VIDEO:

(MONDO)