Jugoslavija je početkom sedamdesetih važila za zemlju jednakosti, socijalne sigurnosti i radničkog samoupravljanja. Zvanično, bogataši nisu postojali. Ipak, već 1972. godine Ilustrovana politika je iznela podatak koji je uzdrmao javnost: u zemlji je navodno postojalo 156 ljudi čija je imovina prelazila milijardu starih dinara.
U društvu koje se ponosilo idejom da "niko nema previše", postavilo se ključno pitanje - da li je uopšte moguće biti milijarder u socijalizmu?
Legalni put - od zanatske radionice do milijarde
Jedan od primera koje je list opisao bio je građanin S. G., toliko ugledan da mu se ni ime nije smelo objaviti. Njegova priča bila je oličenje onoga što je tadašnja Jugoslavija smatrala poželjnim: rad, znanje i inovativnost.
Počeo je skromno, u zanatskoj radionici blizu Beograda, radeći rame uz rame sa učenicima. Ubrzo je shvatio da se fizičkim radom ne dolazi daleko, ali se dolazi organizacijom proizvodnje. U vreme kada su mnogi zanatlije prerastali u male privatne fabrike, S. G. je prepoznao šta tržištu nedostaje.
Njegova livnica proizvodila je delove koji su bili deficitarni, narudžbine su stizale sa svih strana, a zakoni su mu dopuštali da zaposli određeni broj radnika. Ti radnici su, prema tadašnjim svedočenjima, zarađivali višestruko više nego u društvenim preduzećima, bili prijavljeni, socijalno obezbeđeni - a nekima je gazda čak kupio stan.
Vrhunac njegove poslovne priče bila je vila u elitnom delu Beograda, plaćena oko 350 miliona dinara, za koju je kasnije ponuđeno 500.000 dolara. Tako se, bez kršenja zakona, stiglo do milijarde - i to u kešu i devizama.
Nelegalni put - kada revolucionar postaje tajkun
Druga priča iz Ilustrovane politike bila je sušta suprotnost. Lazar Vračarić, direktor zagrebačkog preduzeća Metalijum, nije bio anonimni majstor - bio je ratni heroj, partizanski komesar, nosilac Spomenice, čovek sa dubokim vezama u sistemu.
Njegovo malo preduzeće počelo je da ostvaruje promet veći od privrednih giganata. Vila, luksuzni automobil, inostrane firme - ništa nije bilo sumnjivo dok se nije postavilo pitanje: kako?
Prema optužbama, Vračarić je iskoristio sistem spoljne trgovine, osnivajući firme u inostranstvu na svoje ime. Metalijum je zatim izvozio robu tim firmama, a on je kao "posrednik" uzimao provizije koje su se merile milijardama. Kada je afera otkrivena, govorilo se o krađi više desetina milijardi dinara. Dok je jedan milijarder bez straha dolazio u svoju vilu, drugi je, kako se verovalo, pobegao u Lihtenštajn.
Sistem koji je dozvoljavao i jedno i drugo
Zaključak teksta iz 1972. bio je jasan i danas zvuči zapanjujuće aktuelno: u Jugoslaviji se moglo postati milijarder - poštujući zakone ili ih zloupotrebljavajući.
Razlika nije bila u sistemu, već u kontroli. Dok je jedan primer pokazivao da su rad, znanje i tržišna logika mogli da funkcionišu čak i u socijalizmu, drugi je ogolio slabosti države koja često nije znala - ili nije želela - da proveri poreklo imovine svojih najmoćnijih ljudi.
"Poreklo imovine mora se dokazivati svuda u svetu", pisala je Ilustrovana politika pre više od pola veka. Zašto to ne bi važilo i u zemlji koja se zaklinjala u jednakost?
Možda zato što, kako su tada zaključili novinari, oni koji znaju ko su milijarderi - ne pitaju, a oni koji bi pitali - često ne znaju koga da pitaju.
BONUS VIDEO:
(Kurir/Mondo)
