"Bio sam u Kninu, tužno je šta sam video": Ilija Petković zatekao srušen dom, drugo ga još više zabolelo

Legendarni srpski fudbaler i selektor Ilija Petković (1945-2020) ostao je i još dugo će biti najuspešniji i najveći fudbaler iz Knina. Bio je dugogodišnji reprezentativac Jugoslavije, učesnik Mundijala i kao igrač i kao selektor i jedna od najvećih zvezda SFRJ fudbala.

"Imao sam kuću u ulici Maršala Tita 62. Ulice sa tim imenom bile su obično glavne. Knin je imao jednu ulicu, i dan-danas je tako, nema gde da se širi. Živeo sam prekoputa igrališta. Od kada sam prohodao, ceo moj život bio je obeležen fudbalom. Tada je Kninom dnevno išao jedan ili nijedan automobil i imao sam slobodan prolaz preko ulice. Ceo dan sam gledao Dinaru, koja je uvek imala dobar tim i igrače. I nije samo bila stvar u tome da sam zavoleo fudbal. Da majka nije dala taj fudbalski gen, i dan-danas sam mogao da budem dole i da gledam, ali to igralište, uz moj dar za sport, opredelili su me da budem celog života u fudbalu", govorio je on.

"Svinjokolj je bio glavni, čekali smo po ceo dan da dobijemo mijur, da igramo fudbal sve dok uveče ne pukne. Pomagao sam po ceo dan u fudbalskom klubu i nisam se ništa ustručavao. Mogu i poimence da pomenem igrače. Đujiću, Šolaji, Škobaljima sam pomagao i bila je to vrhunska generacija. A, nismo mi tada bili edukativni centar, nije tu bilo tempiranog trenera - stručnjaka po bilo kom osnovu, tehnike, taktike... Eto, mene je trenirao kapelnik muzike i moj put bio je usmeren ka igralištu, podrazumeva se i ka školi, gimnaziji, koja je bila do same kuće, imao sam da pređem do nje 50-60 metara", rekao je Petković u životnoj ispovesti za "TV Ras".

"Dinara je igrala u Dalmatinskoj zoni, bila je to kvalitetna liga u Hrvatskoj, od Gospića do Makarske, ceo region je obuhvatala. Kad sam završio osnovnu školu, krenuo sam u gimnaziju uz plan da vidim šta će biti posle. Igrao sam fudbal i imao sam sreću da su me voleli ti splitski novinari koji su izveštavali sa mečeva, a igrali smo ih dosta u Splitu, oko Šibenika, Zadru, Omišu... Jednostavno, videli su u meni nešto što nisu u drugim dečacima i počeli su da me apostrofiraju kao talenta koji se pojavio na tim prostorima. I da ne uvredim Splićane, ako niste Splićanin i čovek iz tog miljea, teško ste mogli da dođete u Hajduk. Da njima seljače iz Knina dođe i da drži predstavu... Bili su za nas u to vreme kao akademija. Kad sam došao tamo pita me za 'unutrašnju', 'punu' nogu, zid, sve su to za mene bila iznenađenja. Radomir Vukčević i ja smo otišli dole na probu i obojica smo zadovoljili".

"Tajno smo se dopisivali kako da dođem iz Knina"

"Vraćao sam se u Knin i imao sam drugare sa kojima sam bio nerazdvojan još od kada smo bili deca i jedan za drugim govorili su mi da odlaze u Beograd, na studije, pa sam poželeo da odem i ja. Doneo sam odluku da bi ipak bilo najbolje da završim veliku maturu u gimnaziji i da krenem u Beograd na fakultet. Proveo sam već 10 godina u školi, osmoletki i gimnaziji, pa da potražim i ja sreću kao fakultetdžija".

Prioritetno je želeo da studira prava, a uz to i da pokuša da zaradi novac od fudbala.

"Razmišljao sam u to vreme i kako bih mogao u Beogradu da se prijavim da igram fudbal, da daju neki čaj, sendvič posle treninga, da možeš da se okupaš. Međutim, pojavljuje se čovek iz naših krajeva, dr Nebojša Pupovac, bio je stomatolog i pred krajem školovanja. U svim prostorijama OFK Beograda već je bio apostrofiran kao veliki ofkovac. Raspitivao se 'Odakle je on, iz Knina?'. I svojim nagonom želje razmatrao kako bi bilo dobro da dođem u OFK Beograd kraj velikih igrača Skoblara, Paje Samaradžića, Guglete, Krivokuće, Banovića, Čebince...".

Zašto nije pokušao u "večitima"?

"Partizan i Zvezda bili toliko respektabilni klubovi da od strahopoštovanja nisam mogao ni da pomislim da dođem u takav klub, da dođem na probu. Nebojša Pupovac me je doveo na stadion OFK Beograda, koji je bio kao lutka tada, sav u zelenilu i cveću. Imao sam sa njim tajnu korespodenciju iz Knina, pisali smo i tome kako da pređem. I moram da priznam da OFK Beograd nisam nikad pratio, imali smo dole Partizan, Zvezdu, Hajduk, Dinamo, OFK nismo pratili, međutim objasnili su me da je to klub velike tradicije, osvajač četiri Kupa i iz Knina i Dinare dolazim ovde".

"Udarila nostalgija, zaustavio me Đujić na dnu Nemanjine"

Očekivano, bilo je veoma teško na početku, hteo je da se vrati kući.

"Mesec dana od dolaska navalila se nostalgija za leđa. Hoću da se vratim u Knin i ne postoji ništa drugo nego Knin. Zahvalio sam se OFK Beogradu, ne interesuje me ni fakultet, ni bilo šta. I idući ka vozu niz Nemanjinu ulicu, sretne me jedan naš čovek, Đujić, takođe zubar. Spremio sam se da idem na voz iz hotela Slavija, a on me pita:

• "Gde ćeš?"
• "Ne mogu ja ovde, ovo je za mene veliko, nije to za mene", odgovorio je Petković
• "Pa svi smo mi došli, još iz gorih prilika, ništa nismo imali, nećeš se ti kući vraćati, videćeš da će sve biti dobro", pamtio mu je uvek reči.

"I napravimo krug i vratimo se. Dosta me je vratio životu i realnosti. Počeo sam tada da treniram redovno, u Murskoj Soboti smo bili na pripremama i izborio sam se. Što je bilo najvažnije, stvarno nisam mogao da igram kraj Paje Samardžića i Skoblara. Ali imao sam sreću da smo otišli na te pripreme, da sam tamo postao član ekipe i to je za mene bila velika satisfakcija".

Žilav je to mladić bio.

"Znate i sami kako smo mi dole lupali, imao sam tabane tvrđe od ovog stola i ponavljao sam sebi - guraćeš do kraja ili te neće biti. Dolazila mi je pokojna majka, sedeli smo u stanu u kojem stanovao, radila je godinama u katastru, dva jezika, francuski i italijanski, govorila je perfektno, pisala i čitala. Govorila mi je - 'Znaš sine, nauka nije zec, neće pobeći, pa probaj ovo, a ako ne ide, prebaci se na školu, iškolovaćemo te, to znaš'. Bilo je to 1966"

Ranković je pao, a sekretarica plače: "Svi su u zatvoru"

Međutim, dogodio se veliki preokret i Četvrti plenum, na kojem je Josip Broz Tito sa saradnicima zauvek odstranio Aleksandra Rankovića i njegove rukovodeće kadrove iz Srbije. To se odrazilo i na OFK Beograd.

"Zašto to spominjem? U klubu su bili visoki funkcioneri iz Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Glavni među njima bio je neki Srba Savić. Divan čovek, dasa koji je bio sekretar SUP-a za Srbiju. U OFK Beogradu bili su kadrovi iz policije i taj četvrti plenum nam donosi najteži život u trajanu od sedam-osam meseci. Osvajamo Kup, a on (Srba Savić) je bio čak osuđen za premije koje je davao iz klupske kase, fudbaleri su dobijali i stanove. Uz Srbu je otišao i Gvozden Predojević, šef operative Grada Beograda, otišli su i niži funkcioneri, Gajević šef pasoškog odeljenja SFRJ... OFK Beograd je odjedanput ostao kao gola ptica, bez rukovodstva, ičega. Skoblar, Paja i ostali tada odlaze u inostranstvo. Bio sam u Kninu, a otac mi je rekao da nije dobro i da ostanem još nekoliko dana. Posle par dana dolazim, u klubu nema žive duše, sekretarica sama plače. 'Jao sine šta nam se desi, rukovodstvo kluba - svi u zatvoru".

Vlast nije htela da ispusti OFK Beograd, već je okupila beogradske privrednike koji su ga održali jakim, a sportski sektor se oslonio na potpuno podmlađenu ekipu. Nedugo posle toga došli su veliki asovi, Miloš Milutinović, pa Dragoslav Šekularac.

"Turudija, Milutinović, Santrač, Šekularac i ja, to je bila navala. Ove tribine i sve tribine u Jugoslaviji bile su tesne za sve to", rekao je Petković.

"Na Marakani mi pred očima bio Knin"

U Kninu je skupljao sličice sa Šekijevim likom, a onda je zaigrao kraj njega. I još veće uzbuđenje doživeo je kada je zaigrao za "A" reprezentaciju i bio heroj jedne od najvećih pobeda Jugoslavije, 5:1 protiv Francuske u četvrtfinalu Evropskog prvenstva. Igralo se u dve utakmice, Petković je na "Marakani" u revanšu kao debitant postigao dva gola, jedan u stilu Maradone, obišavši i čuvare i golmana, a ostala je i kultna anegdota o njegovom razgovoru sa selektorom Rajkom Mitićem pred meč.

"Kada neko dođe u reprezentaciju iz OFK Beograda, pa još ja iz Knina, koji nikada nisam bio selektiran u mlađim kategorijama, to je bio poklon neviđenih razmera. Sada to treba da se opravda. I u ono vreme nije bilo štampe baš kao danas, interneta, pa niste mogli da detaljno pratite fudbal u svetu. Pita mene Rajko:

• Je l’ ti znaš protiv koga mi sutra igramo?
• Znam, protiv Francuza.
• A, je l' znaš ko je Di Nalo?
• Ne znam
• A je l' znaš ko je Lakomb?
• Ne znam
• Znaš ko je Obur?
• Ne znam, ja njih ne znam, samo znam da ću sutra dati dva gola i da završim taj posao

"Maser u reprezentaciji je bio i maser OFK Beograda Raki Aranđelović. Oni su ga zvali da pitaju da nisam možda udaren kad sam dao takav odgovor. Raki mi to priča sutradan, kaže: 'Pitali su me šta si to pričao'. Kaže Raki: 'Ja sam njima rekao da ti tako stvarno misliš.' Sutradan stadion pun, svira se himna i mislim da sam stajao 15 centimetara od zemlje. Nisam dodirivao zemlju, jedva sam čekao da utakmica počne. I u trećem minutu povedemo mojim golom, posle sam dao još jedan. Unesrećili smo ih ovde 5:1", govorio je Petković za "Nedeljnik".

U danima posle meča ovako je govorio heroj Jugoslavije i ponos Dalmatinske Zagore.

"U tim trenucima imao sam pred očima moj Knin. Dan pre utakmice, otac mi je rekao da će otvoriti bure s crnim vinom, biće dalmatinskog pršuta i sira, pozvaće rođake, komšije i prijatelje i gledaće televizijski prenos pod vedrim nebom. Ja sam tog dana spoznao da moj dolazak u Beograd nije bio uzaludan".

Dvojica Kninjana na oproštaju Pelea na Marakani

Za reprezentaciju je od te 1968. do 1974. odigrao 43 utakmice i dao šest golova, a jednu od najvećih časti doživeo je kada je u julu 1971. godine zajedno sa svojim zemljakom iz Knina, legendom Hajduka i reprezentativnim golmanom Radomirom Vukčevićem, zaigrao na oproštaju Pelea od reprezentacije.

Naša reprezentacija igrala je u Brazilu u sastavu Vukčević, Ramljak (od 46. Antonijević), Stepanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković (od 46. Bjeković), Oblak, Filipović (od 46. Jerković), Aćimović, Džajić. Konačan rezultat bio je 2:2, Dragan Džajić je postigao prvi gol u 35. minutu, Brazilci su preokrenuli pogocima Rivelinja i Žersona u 60. i 65. minutu, a 2:2 je postavio Jurica Jerković, 20 minuta pre kraja.

"Neopisivi spektakl! Možete samo da zamislite kada dođe masa od 150.000 ljudi, svi u nekim jarkim bojama, i svi puste 150.000 balona kada je počela utakmica. Oni imaju izuzetan kolorit, od njihove kože, pa žutog dresa i plavog šortsa… Kada sve to vidite zajedno ispred sebe, to je neverovatno. Na toj svetskoj utakmici, jednoj i neponovljivoj, moram da kažem da smo bili nas dvojica iz Dinare iz Knina. Bio je golman Radomir Vukčević, i ja, tako da se dičim i time. Možda će me neko krivo shvatiti, ali ja sam taj meč doživeo kao da sam osvojio pet svetskih prvenstava. Odeš Peleu na oproštaj, ej…", rekao je Petković za "Nedeljnik".

"Kao Srbin sam mnogo trpeo, pitao sam se zašto?"

Posle velike igračke karijere, provedene u OFK Beogradu, francuskom klubu Troa i ponovo u OFK Beogradu, Petković je postao trener. Podrazumeva se, najpre u svom OFK Beogradu, a posle toga je radio u švajcarskoj u Servetu, u Arisu iz Soluna, u Kini u Šangaj Šenhui, u Južnoj Koreji u Inčon junajtedu, u Al-Ahliju iz Katara...

Najveći uspeh na klupskom nivou ostvario je u Servetu, sa kojim je 1994. bio prvak Švajcarske. Uprkos uspehu, u tim ratnim godinama u Jugoslaviji Petković je osećao teg i stigmu zbog svoje nacionalnosti.

"Osvojili smo prvo mesto u Švajcarskoj, ali smo kao Srbi imali katastrofalan prefiks. Moram da kažem da sam mnogo toga istrpeo. Nijedan članak o meni i nijedna vest o novinama nije izašla, a da nije bilo napisano 'Srbin Petković'. Pa, zašto? Zašto u to vreme? Bilo je to vreme onih Markala, bio sam u najgore vreme u Švajcarskoj, kada je neki Srbin teško mogao da kaže nešto u Ženevi. Mnogo sam propatio zbog toga i u Švajcarskoj uopšte".

"Žao mi je što se nisam vratio sa sinom iz Nemačke"

Bez ikakve dileme, najveći trenerski pečat ostavio je u reprezentaciji naše zemlje, koja se definitivno raspala u vreme velikog uspeha njegovog tima u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. Vodio je ekipu maestralno, ona je osvojila prvo mesto u grupi ispred Španije i to sa samo jednim primljenim golom. Petković je bio ljubimac nacije, držao je inspirativne govore, ali je bajka postala košmar pred Svetsko prvenstvo i na njemu. 

SCG je na Mundijalu izgubila u prvom kolu od Holandije (0:1), pa čak 0:6 od Argentine sa Leo Mesijem i na kraju i od Obale Slonovače 2:3. Petković je nakon tog turnira napustio nacionalni tim uz žestoke kritike zbog potpunog rasula nacionalnog tima i katastrofalnog ponašanja pojedinih igrača. Glasnije od toga, Petković je bio osuđivan jer je uoči Mundijala pozvao u tim svog sina Dušana, do tada povremenog reprezentativca i bivšeg igrača OFK Beograda, Volfsgurga, Nirnberga...

Dušan Petković se pred turnir vratio kući zbog mira u ekipi, a kada su godine prošle, Ilija Petković je priznao da žali samo zbog jednog - zato što se nije vratio sa sinom.

"Raspali smo 2006. sa Crnom Gorom kao Jugoslavija. U to vreme kad smo se kvalifikovali imao sam osećaj da je atmosfera nikakva na državnom nivou. Nismo uopšte naivni kada vam govorim o sportu, oseti se da 'nešto ne štima u zemlji Danskoj'. To je išlo ka finalizaciji našeg razdvajanja. U tom trenutku bio sam sa ekipom čovek koji je razveseljavao sveću koja je gorela i koja će da se ugasi sa našim Svetskim prvenstvom. U toj euforiji da sam rekao da se stavi crveni tepih na Terazijama, stavio bi se. Afirmacija mene kao selektora bila je fantastična. I u toj euforiji dolazi do zadovoljenja. U tom vremenu sam toj jadnoj naciji koja se raspadala učinio zadovoljstvo odlaskom na Svetsko prvenstvo"

"Međutim, kad smo se raspali, jedva su čekali da se dogodi nešto takvo, da može i po meni da se prospe lavina gneva. Ne znam da li su prethodno pročitali sve što su dobro pisali? Da sam toreator, čudo nebesko, Beograd je neosvojiva tvrđava... Sve sam to napravio, pominjao i vojvodu Mišića, sve u cilju da dobijemo različitu atmosferu od fudbalske. A, kad nas je sve to zadesilo i kad smo se raspali, nisu imali po kome, već su mene jedva sačekali. To mi je krivo, što štampa nije ostala dostojanstvena, pogotovo kada sam sina pozvao. I žalije mi je što se tad nisam vratio, nego... Evo, reći ću sada, a čovek to ne bi trebalo da kaže, da žalim što se nisam vratio kući sa svojim detetom. Od svog zla je neko trebalo da plati, a ja sam bio taj koji je to platio sve", sa bolom u glasu je govorio Petković.

"Bio sam u Kninu, vratio sam se prazan"

Posle rata i pauze od 20 godina ponovo je otišao u Knin. Kroz suze je govorio o toj emociji i bolu koji se vratio kada je shvatio da tamo nema ljudi koje je poznavao, niti grada koji je nosio u srcu. 

"Živeo sam u Kninu 18 godina. Kako sam to primio? Tužno je, a neko će se možda nasmejati tome što govorim, da dođem u svoje rodno mesto i da imam prvi susret sa grobljem. Kad to pominjem, možda nekome bude smešno, ali od onog razdraganog Knina, od onih prijatelja, smeha, vratio sam se prazan, jer nikoga nisam video. Nisam video ljude koje sam poznavao, koji su prolazili pored mene. Knin je pust, verujte mi da nisam sreo dva čoveka, bila je nedelja. Od grada u kojem sam punio baterije, došao sam do toga da se iz njega vratim potpuno prazan. Bio sam do kuće, koja je propala i kad sve to vidite, onda je sreća da sam došao u Beograd i da sam tu proveo tri puta više života nego u Kninu. Doživeo sam u njemu i svoje sedamdesete, pozne godine. I kao što nisam mogao bez Knina, tako sad ne mogu bez Beograda, gde god da odem. Pružio mi je sve. Od afirmacije, popularnosti, života, stambenog prostora, braka, sve mi je dao".

Priča o NK Dinari budila je u Iliji Petkoviću najdublje emocije. Nije uspevao da bez suza govori o njemu.

"Znam da smo svi odozdo puni emocija. Nisam fizički bio mnogo u Dinari, bilo je više igrača i ljudi koji su dali deo sebe, čak i zapostavljajući svoje porodice, a sve u želji da Fudbalski klub...", toliko je jednom prilikom rekao Ilija Petković, više od toga nije mogao od suza. Nije ni bilo potrebe, dok je aplauz okupljenih u "Udruženju bivših igrača i prijatelja NK Dinara Knin - Beograd" bio sve glasniji i glasniji.

Ilija Petković u Beogradu je preminuo od posledica infekcije korona virusa, u junu 2020. godine. U njegovu čast i pod njegovim imenom na Adi Ciganliji igra se turnir mladih kategorija Fudbalskog saveza Beograda.