Na današnji dan 1999. godine počelo je NATO bombardovanje, gađani su putevi, mostovi, ali i civilni objekti... Horor je bio sveprisutan, a njegove razmere ispisale su tugu u srcu mnogih. Mnoge gubitke vreme nikada neće moći ni da ublaži, ni da obriše. Među stradalima bila su i deca, najmlađe žrtve tek su počele da spoznaju značenje ljubavi, ali onda su istrgnute iz zagrljaja svojih porodica.
Prema saopštenju Ministarstva odbrane Srbije, stradalo je 81 dete i to je zvanični podatak. Najmlađa žrtva je Bojana Tošović koja je poginula uoči Uskrsa, 11. aprila 1999. godine prilikom bombardovanja Merdara kod Kuršumlije, a koja je u tom trenutku sa svojih 11 meseci bila i dalje nešto najnežnije što postoji na ovome svetu - beba.
NATO bombe nisu birale ni uzrast, ni pol, ni nacionalnost. Među žrtvama su Milica, Naser, Sanja, Bojana, Osman, Dalibor, Arijeta... Njihovi životi zauvek su ukradeni, a porodicama su umesto njihovih ljubavi dati bol i beskrajna praznina.
Prekinuti su zagrljaji, poljupci, nežnosti, prekinuti su nestašluci, smeh, radost, a zamenile su ih suze. Suze koje naizgled nisu dobile ni žal odgovornih jer za najgori zločin ovoga sveta - oduzimanje nevinih života niko nije odgovarao.
Neka imena stradalih poznata su javnosti, neka ne toliko, ali su zauvek urezana u duše svih koji su ih izgubili i vreme to ne može da promeni.
Vreme koje neki od njih nisu ni propisno imali. Među žrtvama NATO agresije je i Marko Simić koji je u trenu kada je stradao imao samo dve godine. Bombe koje su pale na centar Novog Pazara oduzele su i njegovo detinjstvo.
U Varvarinu je prilikom granatiranja mosta preko Velike Morave poginula petnaestogodišnja Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije u Beogradu.
Bombe su ukrali i mladalačke snove Gordane Nikolić i Milana Ignjatovića iz Vladičinog Hana.
Telo šestogodišnjeg Branimira Stanijanovića iz aleksinačkog sela Prćilovica, najmlađe žrtve masakra u Grdelici, nije ni nađeno. Dečak je tog 12. aprila 1999. godine, putovao sa roditeljima Vidosavom (46) i majkom Divnom (40) kod bake u selo Mačkatica, u blizini Surdulice, ali tamo nije stigao.
Trogodišnja Milica Rakić, devojčica poginula u svojoj kući prilikom bombardovanja Batajnice, postala je simbol stradanja dece u NATO bombardovanju.
Prema saopštenju i video prilogu Ministarstva odbrane Srbije, Margit Savović je kazala da su najmlađe žrtve imale samo 2 do 3 meseca...
"Ima i osamnaestogodišnjaka koji su izgubili živote pod tim NATO bombama. Sve u svemu nije to lepa slika i zaista velika je tuga da je toliko dece stradalo, a isto tako treba pomenuti da pored poginule dece imamo i ogroman broj ranjene dece od kojih i danas neka deca imaju posledice u vidu invaliditeta, a o traumama psihičke prirode i ne znamo pošto nismo istraživali. Možda kada bismo sada, 20 godina posle bombardovanja, ispitivali tu generaciju koja je tada u vreme bombardovanja rasla, videli bismo kakva su njihova sećanja na te traumatične dane", poručila je.
Kako je kazala tom prilikom, najbizarnije joj je bilo kod pogibije Irene Mitić koja je stradala kod Vranja.
"Naime bomba koja je pronađena, a kojom je ona usmrćena, na bombi je neki Italijan ispisao rukom: "Da sam jako radostan što sam vas video i konačno sam vas pronašao". Ne treba zaboraviti da su u bombardovanju stradali i važni objekti, važni za život dece - škole. U Vranju je šest dečjih vrtića srušeno, gađano je i uništeno dečje odeljenje bolnice "Dragiše Mišović", a svemu tome treba dodati da u NATO-u uvek su se pravdali, ako su se i pravdali, da je sve to kolateralna šteta. Mislim da je ovaj izraz u nama najgori od svih izraza koje smo kao neke nove izraze naučili. Da je za njih i deca i objekti, znači škole, bolnice, sve je to bilo slučajnost. Koje se dešavaju u tamo nekom ratu"m rekla je svojevremeno.
"Bili smo samo deca"
Spomenik sa epitafom "Bili smo samo deca", u znak sećanja na stradale mališane, podignut je na prvu godišnjicu NATO agresije na SRJ u parku Tašmajdan u Beogradu.
Po podacima Jugoslovenske komisije za saradnju sa UNICEF-om i Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava u toku NATO agresije poginulo je 81 dete. Tačan broj poginule albanske dece ne zna se ni danas. Najveći broj albanskih mališana stradao je kada su NATO avioni bombardovali izbegličke kolone kod Đakovice i Prizrena u kojima su uglavnom bili deca, žene i starci. Svi ugašeni mladi životi u NATO statistici vode se kao "kolateralna šteta".
Da li postoje reči koje bi mogle da isprate horor? Horor koji je nametnut svima, a najviše su ga osetile porodice stradalih i povređenih. Teško, a upitno je i da li ima utehe naročito jer za zločine niko nije odgovarao.
BONUS VIDEO:
(Telegraf/MONDO)
