Napad na frontu širine nekoliko kilometara počeo je rano ujutro 9. aprila 1999. godine, kada je oko hiljadu i po pripadnika OVK, uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i stranih instruktora, napalo rejon karaule Košare na jugoslovensko-albanskoj granici.
Karaula se nalazila na obroncima Prokletija, nedaleko od Đakovice i Dečana. Do tog dana NATO nije gađao Košare, ali jeste druge položaje duž granice.
U trenutku napada, na frontu je bilo nešto više od sto pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije. Zbog snažnih udara iz vazduha i diverzija OVK, pomoć nije mogla odmah da stigne.
Procene vojnog vrha ukazivale su da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz pravca Makedonije, gde se već nalazilo oko 16.000 vojnika NATO-a, dok mogućnost da glavni pravac bude upravo preko Košara nije bila očekivana.
Ovaj deo teritorije bio je u zoni odgovornosti 125. motorizovane brigade, koja je u tom trenutku bila angažovana u borbama protiv OVK na KiM pod stalnim udarima NATO-a, zbog čega nije uspela da se u potpunosti pripremi za napad.
Već drugog dana borbi OVK je zauzela karaulu Košare, što su preneli i svetski mediji. Ipak, to nije predstavljalo presudan uspeh, jer je karaula bila okružena brdima i nepovoljna za odbranu.
Nakon pada karaule, stigla su pojačanja Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, pa je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.
Cilj napadača - OVK, NATO-a i albanske vojske - bio je prodor u Metohiju i primoravanje snaga Vojske Jugoslavije na otvorenu borbu, gde bi do izražaja došla tehnološka nadmoć NATO avijacije.
Uprkos tome, agresor je uspeo da zauzme teritoriju Savezne Republike Jugoslavije u širini od svega četiri kilometra i dubini od nekoliko stotina do hiljadu metara.
Bitka na jugoslovensko-albanskoj granici trajala je ukupno 67 dana i odnela 108 života, a Košare su postale simbol odbrane otadžbine.
Taktika koja je zbunila NATO i OVK
Tokom krvavih borbi zabeležene su i nesvakidašnje situacije – zbog guste magle dešavalo se da vojnici zalutaju u neprijateljske rovove i vrate se nazad, a da to niko ne primeti.
Prisluškivanje je bilo stalno, pa je jedan rezervni oficir Vojske Jugoslavije, inspirišući se primerom američkih Navaho Indijanaca iz Drugog svetskog rata, angažovao dvojicu Roma koji su preko radio-veze na svom jeziku navodili artiljeriju i minobacače.
Do kraja rata NATO i OVK nisu uspeli da razumeju komunikaciju, jer nisu poznavali romski jezik.
Borbe su obeležile i česte zasede u kojima su stradali pripadnici Vojske Jugoslavije, kao i svakodnevni pokušaji prebacivanja oružja i municije iz Albanije na Kosovo i Metohiju.
Posebno je značajno da su okosnicu graničnih jedinica činili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, uglavnom starosti između 19 i 20 godina.
BONUS VIDEO:
