Na Krit smo krenuli bez velikih očekivanja. Iako su nam svi redom govorili da nas čekaju najlepše plaže na svetu i niz preporuka šta obavezno da vidimo, mi smo imali samo plan da se odmorimo. U mojoj glavi je to izgledalo vrlo jasno: okretaćemo se na plaži kao jaje na oko, pročitaću bar dve knjige, plivaću dok me snaga ne izda i poješću sve što mi padne pod ruku, baš kao svaki turista koji uplati all inclusive. I to u hotelu na samoj plaži, za 300 evra. Dogovor je bio savršen.
Prva dva dana smo taj plan sproveli do savršenstva. Ležanje, kupanje, plivanje, čitanje, dremke između obroka... more, sunce i potpuni reset. I onda, negde između jednog plivanja i još jedne kafe, shvatim da ne mogu da odem sa Krita, a da nisam videla ništa osim te jedne plaže.
Malo smo istraživali i naišli na plažu Preveli, mesto o kom svi pričaju. Kažu, divlja lepota, nepristupačna, rezervisana za one koji su spremni da se pomuče da bi je videli. Upravo to nas je privuklo. Posebna je po tome što se tu reka Megalopotamos uliva u more, a njene obale krasi šuma palmi, jedinstvena na Mediteranu. U jednom trenutku imate osećaj da ste na Baliju, a ne na Kritu. Tamniji pesak, bez kafića, bez muzike, bez gužve, samo priroda, vetar, poneka životinja i ljudi koji su odlučili da se potrude da bi došli do tog prizora.
U mestu Bali upoznali smo Jelenu, koja nam se spontano pridružila u ovoj avanturi. Ona je predložila da usput obiđemo i manastir Preveli, koji se nalazi nedaleko od same plaže. Ideja je odmah prihvaćena.
Krenuli smo posle ručka, u najgorem mogućem trenutku, po najvećoj vrućini. Iskreno, nije bilo lako. Već dan i po me je bolelo levo oko, jedva sam gledala. Ali more ne čeka, a ni avantura. Put je bio izazovan, krivine, usponi, ograničenja, kao da idete ka crnogorskom primorju, samo malo intenzivnije. Sporo, ali uzbudljivo.
Pred sam parking za plažu odvaja se put ka manastiru. Dogovor je bio da prvo idemo na plažu dok ima sunca, pa da se u povratku popnemo do manastira. Neko je dobacio da bi mogao da bude zatvoren. I bio je, radno vreme za posetioce je do 18h.
Parkirali smo i krenuli nizbrdo. Već posle par koraka bilo nam je svima jasno da ovo nije šetnja. Ovo je planinarenje. Kamen, oštre stene, nizbrdica koja ne prašta nepažnju. Idealno bi bilo imati planinarsku obuću. Ja sam bila u kroksicama i paradoksalno, najbolje sam prošla. Ostatak ekipe nije imao tu sreću.
Dok su drugi turisti prolazili sa rančevima punim vode, hrane i opreme, mi smo izgledali kao da smo krenuli do kioska. Ja sam imala jednu flašu vode, više zbog oka nego zbog žeđi.
Nakon desetak minuta hoda ukazao nam se prvi pogled na Preveli. Zastali smo. I to je bio onaj trenutak kada shvatite da sve ima smisla. More, reka, palme, planine... Prizor koji izgleda nestvarno, a mi još nismo ni stigli dole.
Treba vam oko pola sata spuštanja da stignete do same plaže. Kada smo konačno sišli, samo smo ćutali i gledali oko sebe. Šetali smo, a oko nas su se motale guske i patke, pomalo razočarane jer nismo imali ništa da im damo. Kupali smo se, a zatim krenuli kroz šumu palmi u potrazi za vodopadom koji, nažalost, nismo pronašli.
U šumi su bile i koze. Pitome, radoznale i potpuno neobične. One koje vas gledaju kao da znaju nešto što vi ne znate.
Vetаr je bio jak, umirujući. Legla sam na plažu i zaspala. Probudila sam se tek oko sedam uveče. Sunce je već počelo da zalazi, a sa njim i svaka šansa da vidimo manastir, bar smo tako mislili.
Krenuli smo nazad, ćutke. Umorni, ali nekako spokojni. Na raskrsnici sam pitala: "Hoćemo li ipak do manastira?". Svi su odmah rekli da žele.
Vozili smo uzbrdo desetak minuta kada smo ugledali monaha kako pešači. Jelena me je zamolila da stanem. Spustila je prozor i rekla mu da smo iz Srbije, da smo pravoslavci. On je samo pokazao rukom, a to je bio jasan znak da će da krene sa nama.
Seo je pored mene i počeo da me navodi putem. Nedugo zatim, ugledali smo manastir Preveli, veličanstveno zdanje iz 16. veka, poznato ne samo po duhovnom značaju, već i po svojoj ulozi u istoriji Krita, naročito tokom otpora protiv Osmanlija i kasnije tokom Drugog svetskog rata, kada su monasi pomagali savezničkim vojnicima.
Rekao mi je gde da parkiram i nestao iza kapije. Posle nekoliko minuta, glavna vrata manastira su se otvorila. Pozvao nas je unutra.
Ušli smo u tišini, pomalo u neverici. Iz jedne prostorije nas je pogledao stariji čovek, bio je to iguman. Razmenili su nekoliko reči na grčkom. Monah mu je rekao da smo Srbi. Iguman je samo klimnuo glavom i povukao se.
Uveo nas je u crkvu. Tamo se u jednoj komodi, pod ključem, čuva čudotvorni krst manastira Preveli, za koji se veruje da sadrži delić Časnog krsta na kom je razapet Isus Hrist. Taj krst se iznosi u posebnim prilikama, na velike praznike i kada se čitaju molitve za zdravlje.
Monah je doneo krst. Prišao je Jeleni, pitao je za ime i počeo da čita molitvu. Krst je naslonio na njeno čelo, pa na stomak. Zatim je prišao meni.
Počela sam da plačem. Bez razloga koji bih mogla da objasnim. Samo suze.
Rekao mi je da skinem naočare. Krst je prislonio na moje oči. Taj trenutak ne umem da opišem. To nije nešto što može da se prepriča. To je nešto što mora da se doživi.
Nakon toga nas je vodio kroz manastir. Prostorije pune istorije, relikvija, priča koje ne postoje na internetu. Trpezarija u kojoj smo se okrepili, slatkiši koje nam je doneo, njegov lični krst osveštan u Jerusalimu sa kojim nam je svima očitao molitvu.
Gledali smo se međusobno, bez reči. Sve je bilo jasno.
To je bio blagoslov.
Obilazak smo završili u dvorištu gde se nalazi mali zoološki vrt sa paunovima. U jednom trenutku su svi raširili repove, šepurili su se kao da su znali da ih gledamo. Na česmi je tekla hladna izvorska voda. Umila sam se. Sve je bilo tiho. Kao da vreme ne postoji.
Na kraju nas je monah ispratio do vidikovca. Pogled koji se pružao bio je nestvaran. More, pašnjaci, stada ovaca, zvuk zvona i talasa.
Zahvalili smo se i oprostili.
I tada mi je postalo jasno, da nisam zaspala na plaži, da smo stigli na vreme, da smo uradili sve "po planu", ovo se ne bi dogodilo.
Neke stvari se zaista dešavaju sa razlogom.
A ja sam sa Krita ponela mnogo više od uspomena. Ponela sam osećaj koji me je, sigurna sam, zauvek promenio.
Pročitajte i sve vesti iz našeg serijala MONDO patrola jer ćete na jednom mestu naći koliko bi vas koštao put do Tasosa, samo za vas smo brojali svaki dinar i došli do tačne računice.
BONUS VIDEO:
