Kada je pre četiri i po godine Džamberk odlučio da milionsku gužvu Istanbula zameni životom u Srbiji, nije ni slutio da će njegovo srce, ali i dom, zauvek ostati u Batočini. Ovaj simpatični Turčin i ponosni "srpski zet", u srce Šumadije je doneo svoj biznis proizvodnje staklenih i bioklimatskih pergola. Kroz svoja svakodnevna iskustva, Džamberk, ili, kako su ga lokalci odmah prekrstili, Džambo, svedoči o sudaru dve kulture, ali i o neverovatnoj sličnosti dva naroda.
"Gde vam je centar?" i šok srpske direktnosti
Prvi susret sa Srbijom bio je pun iznenađenja. Kada je sa aerodroma stigao u Batočinu, bio je zatečen veličinom mesta: "Mislio sam da ovde nema ništa, pitao sam gde je centar, a ti prošetaš dva minuta i gotovo!", priseća se on.
Ipak, najveći kulturni šok bila je neverovatna direktnost srpskog naroda. Džambo priznaje da je na poslu u početku bio prilično nervozan jer su mu se kolege obraćale oštro i bez okolišanja. Sve se promenilo kada su mu prijatelji objasnili da u Srbiji to nije znak nepoštovanja, već prosto način na koji ljudi otvoreno komuniciraju. Ta direktnost kumovala je i njegovom nadimku, pošto je kolegama bilo preteško da izgovore "Džamberk", jednostavno su mu saopštili: "Pusti to, za nas si ti Džambo!", što je on sa osmehom prihvatio.
Od vruće lepinje do 20 kilograma viška
Kada je hrana u pitanju, Džambo je brzo poklekao pred domaćim specijalitetima.
"Kada sam došao u Srbiju imao sam 85 kilograma, sada imam 105", kroz smeh priznaje on, kriveći za to pre svega fantastične srpske pekare, vruće lepinje, kajmak i neverovatno kvalitetno meso. Obožava roštilj, ćevape i Karađorđevu šniclu, koje mu savršeno pašu kada sedne sa društvom.
Ipak, kao čovek koji dolazi iz kulinarske prestonice sveta, primećuje i razlike. Iako Ističe da naši narodi imaju sličan mentalitet oko trpeze, naglašava da mu nedostaje turska šarolikost, Turska samo čorbi ima oko 150 vrsta, a baklava dvadesetak. Priznaje i da je željan "lahmadžuna" (turske pice) i originalnih jela sa bulgurom.
Jutarnja rakija "protiv zime" i kofeinski šok
Jedna od najzanimljivijih anegdota vezana je za naše navike oko alkoholnih pića. Dok se u Turskoj rakija pije isključivo uz bogatu trpezu, meze i morske plodove, u Srbiji je doživeo pravi šok. Seća se jedne hladne zimske zore kada su ga majstori u sedam ujutru ponudili kafom i, na njegovo zaprepašćenje, čašicom rakije uz reči: "Pij da se ugreješ zbog hladnoće!".
"Popio sam, više mi nije bilo zima, i rekao sam im – vi ste legende!", prepričava Džambo svoju prvu lekciju iz "srpskog preživljavanja".
Promenio je i navike sa kofeinom; dok je u Turskoj pio pretežno čaj, u Srbiji iz velikih šolja popije pet do šest kafa dnevno. Uz osmeh dodaje da je za četiri godine u Šumadiji popio više kafe nego za čitavih 29 godina života u Istanbulu.
500 godina istorije i topla šumadijska dobrodošlica
Kao Turčin u Srbiji, Džambo je na samom početku imao blagu strepnju zbog 500 godina duge otomanske vladavine i pitao se da li će ga ljudi gledati sa predrasudama. Međutim, stvarnost ga je potpuno demantovala.
"Srpski narod je izuzetno pošten i domaćinski. Ko god da im dođe u kuću, iz koje god države, otvoriće vrata i ponuditi hranu i piće", ističe on sa oduševljenjem. Dodaje da Srbi ne žive u prošlosti, te da se danas na račun istorije samo srdačno šale, govoreći mu: "Kako to da nisi naučio turski za 500 godina?".
Borba sa padežima i filozofija "polako"
Iako je srpski zet i sa suprugom deli gotovo identične porodične vrednosti (posebno poštovanje prema roditeljima), jezička barijera je u početku bila izazov. Džambo je jezik učio samostalno, uporno ispisujući reči u svesku po pet puta kako bi ih zapamtio, vodeći tešku bitku sa padežima i rodovima.
Ono što mu je, međutim, potpuno promenilo pogled na svet jeste čuveni srpski koncept, "polako". Džambo slikovito prepričava scenu iz lokalnog supermarketa: dok je on nervozno tapkao u redu jer je kasirka usred posla otišla da meri paradajz, desetoro ljudi iza njega čekalo je u potpunom miru. U početku se pitao da li je sa njim nešto u redu, ali je ubrzo shvatio da je napuštanje istanbulske jurnjave i prihvatanje ovog balansa zapravo blagoslov.
Danas, Džambo bez dileme Batočinu smatra svojim pravim domom, podjednako kao i svoju rodnu Tuzlu (deo Istanbula). Iako mu zbog života na obali Mramornog mora fali pogled na pučinu, mirisi šume, seoski spokoj i uspomene koje u Šumadiji svakodnevno stvara, učinili su da se ovaj stranac u Srbiji oseća kao kod svoje kuće.
BONUS VIDEO:
