Zorica je svojevremeno diplomirala kao student generacije na Fakultetu političkih nauka, a profesionalni put počela je veoma rano. Ipak, nakon što je zbog sukoba sa uticajnim profesorima morala da napusti fakultet, usledili su novi životni udarci.
Bolest je napredovala, a lekari nisu imali odgovor
Zorica je počela ozbiljno da se razboljeva, ali dugo nije dobijala odgovor šta joj se zapravo događa.
"Postajala sam svesna da mogu da izgubim život. Nije bilo dijagnoze, pa samim tim nije bilo ni odgovarajuće terapije. Svakim danom sam bila sve slabija. Imala sam osećaj da život polako izlazi iz mene, ali sam se sve vreme molila", ispričala je.
U jednom trenutku prihvatila je mogućnost da se njen život bliži kraju. Poželela je da ode na Zlatibor, mesto na koje je godinama odlazila sa majkom.
"Zamolila sam mamu da mi ispuni poslednju želju, da odemo na Zlatibor. Moj otac je rekao da izaberem i ja svoju fotografiju za spomenik. Mama nije htela ni da čuje za to. Govorila je: „Zorica će živeti“", prisetila se.
Odlazak u manastir promenio je sve
Zorica tada gotovo da nije mogla da hoda niti da upravlja automobilom. Na Zlatiboru je upoznala potpukovnika u penziji Aleksandra Acu Pavlovića, koji joj je, nakon što je čuo njenu priču, ponudio da je odvede u manastir Dubrava.
"Rekao mi je da u 10 sati budem ispred zgrade i da će me odvesti na mesto gde se dešavaju čuda", pričala je Zorica.
U manastiru su je dočekali otac Danilo i mati Teodora. Ispovedila se, a zatim su joj čitali molitve. Kako je navela, nakon toga je osetila veliku promenu.
"Ja, koja gotovo ništa nisam smela da unesem u organizam osim čaja, tada sam popila kafu sa šećerom. Posle tog jutra osećala sam se potpuno drugačije. Počela sam da jedem, a kada smo se vratile u apartman, ustala sam i počela normalno da hodam", ispričala je.
Kako je navela, tada je prvi put jasno osetila koliko su, po njenom mišljenju, povezani psihičko stanje i fizičko zdravlje.
Još jedan težak udarac
Zorica je kasnije shvatila da je veliki emotivni potres za nju predstavljala vest da njen otac boluje od karcinoma.
"Tada sam počela da se razboljevam. U veri sam pronašla spas i ona mi se pokazala kao najmoćniji lek", rekla je.
Posebno emotivno govorila je o poslednjem susretu sa ocem. Jedne večeri nešto ju je, kako kaže, nateralo da izađe iz kuće. Počeo je snažan vetar, a ona je potrčala prema domu i ugledala oca na terasi.
"Razgovarali smo, mazio je psa i rastali smo se. Nismo znali da će to biti naš poslednji susret", ispričala je kroz suze.
„Manastir Tumane promenio je sve“
Kasnije je sa majkom otišla i u manastir Tumane, koji je za njih postao posebno važan.
"Gledale smo emisiju o Tumanu i neverovatno je da smo dva dana zaredom nailazile na reprizu. Rekla sam mami da sednemo u kola i krenemo. Kao da se put sam otvorio", ispričala je.
Tamo je zamolila igumana Dimitrija da se pomoli za nju. Nakon toga, kako je navela, počele su da se događaju stvari koje je doživela kao čudo.
"Sanjala sam svetog Jakova, koji me je u snu zamolio da mu donesem jastuk. Nakon toga došlo je do mog potpunog isceljenja", rekla je.
Ipak, kasnije je usledilo i medicinsko objašnjenje dela njenih tegoba. Apotekarka joj je savetovala da uradi test na heliko bakteriju, a rezultati su pokazali povišene parametre. Prva terapija nije uspela, ali je druga bila uspešna.
Zorica je ispričala i da joj je 2011. godine, dok je bila glavna i odgovorna urednica „Bazara“, pozlilo na poslu. Na VMA je ustanovljeno da je zbog kamena u žuči došla gotovo do sepse.
"Ležala sam i u jednom trenutku sišla u kapelu Svetog Luke i molila se. Poželela sam da se dogodi čudo i da ne moram na operaciju. Sutradan su me ponovo pregledali i rekli da se dogodilo upravo ono čemu sam se nadala - kamen je nestao", ispričala je.
Na kraju je poručila da veru nikome ne treba nametati.
"Nikoga ne treba preobraćati silom. Vera ne dolazi na taj način, ona dolazi iz srca", rekla je Zorica.
(Kurir/MONDO)
BONUS VIDEO:
· Reaguj
