- Stana Crnogorac svedočila je da je kao trudnica bačena u jamu na Velebitu i da je 20 dana preživljavala u strašnim uslovima, među mrtvima i ranjenima.
- Jadovno je bio jedan od prvih ustaških logora smrti u NDH, gde su Srbi, Jevreji i drugi zatočenici bacani u kraške jame ili ubijani odmah po dolasku.
Jadovno je bio jedan od prvih ustaških koncentracionih logora smrti na području tadašnje Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata. Formiran je 1941. godine na području Velebita, a ostao je upamćen kao mesto masovnih likvidacija Srba, Jevreja i drugih koje je ustaški režim proglasio nepoželjnima.
Posebnu strahotu predstavljale su kraške jame u koje su zatočenici bacani živi, bez mogućnosti da se spasu. Neki su, kako je poznato iz brojnih svedočenja, stradali odmah usled pada na stene, dok su drugi danima umirali od gladi, žeđi i teških povreda. Ipak, bilo je i retkih koji su preživeli nezamislive uslove i kasnije govorili o onome što su doživeli.
Dvadeset dana između života i smrti
Jedna od žena po imenu Stana Crnogorac koja je preživela pad u jamu ostavila je potresno svedočenje pred kamerama. Njena ispovest poslednjih godina ponovo je privukla veliku pažnju nakon što se snimak proširio društvenim mrežama, posebno TikTokom.
Kako je tada ispričala, najpre su nju i ostale zarobljenike zatvorili u pećinu, a zatim ih jednu porodicu za drugom odvodili do jame.
"Strpali su nas u pećinu, a onda iz pećine familiju po familiju, gonili u jamu. Uzeli su zaovu i kažu joj: 'Pi*** ti materina, nećeš ti uteći'. Uhvatiše je dvojica i baciše je dole. Ja sam sama skočila", ispričala je tada Stana.
Kako je navela, tokom pada pokušavala je da se okrene, ne znajući šta je čeka na dnu. Pala je na oštro kamenje, pri čemu je zadobila teške povrede.
"Pala sam na neko kamenje. Cipele su mi bile na nogama, a kada sam pala, nisam imala ništa. Samo čarape. Noge su mi bile slomljene i imala sam ranu na desnoj nozi. Prislonila sam se uza zid", ispričala je tada.
Kako je dalje svedočila, ljudi su neprestano padali u jamu, jedni preko drugih, dok su se svuda čuli jauci i vapaji.
"Ljudi padaju kao na đubrenjak i zapomažu: 'Ajme mene, majko moja, jadan ti sam, izvadi me!'. Ko će te izvaditi? Bog?", govorila je.
Kako je tada ispričala, ni kada su svi završili na dnu jame, stradanje nije prestalo.
"Kada je palo veče, skupili smo se jadni kao kvočka oko pilića. A onda su troje izvadili. Kažu: 'Daj, ajde, izađite. Ponesite satove i para', šta ja znam. I izvadu jednu curu i još dva muška i onda ih pobiju i vrate ih dole. A onu curu su silovali, kasnije su je golu bacili nama. Mi jadni onda ušutili, nismo ništa smeli", prisetila se.
Kako je govorila, svakim danom bilo je sve manje živih. Posebno teško bilo je deci, starima i ranjenima, koji nisu imali nikakvu mogućnost da prežive bez vode i hrane.
Žeđ je predstavljala najveću muku, zbog čega su ljudi bili primorani da piju sopstvenu mokraću kako bi opstali još koji dan. Kako je tada ispričala, u trenutku kada je bačena u jamu bila je trudna.
"Bila sam trudna. Rodim dete mrtvo, nije bilo vreme da se rodi", rekla je.
Kako je dalje svedočila, uslovi u jami bili su gotovo nezamislivi. Tela mrtvih ostajala su pored živih, a prostor su preplavili insekti i crvi.
"Ustanem pa samo tresem sa sebe, a crvi gmižu po kecelji i nogama. Smrdeli smo, pitaj boga dokle smo smrdeli", govorila je.
Njena ispovest ostala je jedno od najpotresnijih svedočenja o zločinima počinjenim u kompleksu logora Jadovno i često se navodi kao dokaz razmera stradanja kojima su bili izloženi zatočenici tokom leta 1941. godine.
Logor Jadovno - jedan od prvih logora smrti u NDH
Jadovno je bio deo sistema logora koji je uspostavila Nezavisna Država Hrvatska neposredno nakon svog osnivanja u aprilu 1941. godine. Logor se nalazio na području Velebita, nedaleko od Gospića, a zajedno sa logorima Slana i Metajna na ostrvu Pagu, činio je jedan od prvih organizovanih sistema masovnog uništavanja stanovništva pod kontrolom ustaškog režima.
Za razliku od kasnijih logora, u Jadovnu nisu postojali razvijeni objekti za dugotrajno zatočenje. Veliki broj ljudi ubijan je odmah po dolasku ili je odvođen do prirodnih kraških jama u koje su bacani živi ili nakon prethodnog zlostavljanja i ubijanja.
Istoričari navode da su među žrtvama bili pre svega Srbi i Jevreji, ali i antifašisti, politički protivnici režima i drugi civili koji su proglašeni nepodobnim. Mnogi su dovođeni iz Like, Korduna, Banije, Bosne i Hercegovine, ali i drugih krajeva tadašnje NDH.
Kompleks Jadovno postojao je svega nekoliko meseci, od proleća do leta 1941. godine, kada su italijanske okupacione vlasti preuzele kontrolu nad tim područjem i logor je zatvoren. Međutim, do tada je već veliki broj ljudi izgubio život.
Nakon zatvaranja Jadovna, ustaške vlasti nastavile su sistem progona i masovnih ubistava u drugim logorima, među kojima je najpoznatiji bio Jasenovac, koji je tokom narednih godina postao najveći logor smrti na teritoriji NDH.
Drugi svetski rat na prostoru tadašnje Jugoslavije obeležili su brojni zločini nad civilnim stanovništvom. Ustaški režim NDH sprovodio je sistemski progon Srba, Jevreja i Roma, kao i političkih protivnika, kroz mrežu logora, masovnih streljanja i prisilnih deportacija.
Stradanja u Jadovnu predstavljaju jedan od najranijih i najtragičnijih primera tog sistema progona, a svedočenja malobrojnih preživelih ostala su dragocen istorijski dokaz o razmerama zločina počinjenih tokom 1941. godine.
BONUS VIDEO:
(Kurir/Mondo)
