Da li je BlaBlaCar legalan u Srbiji? Taksisti traže zabrane, a advokat otkrio šta se dešava kad vas uhvati inspekcija

Popularna aplikacija za deljenje troškova prevoza BlaBlaCar, koja je zbog svojih pogodnosti široko rasprostranjena širom sveta, sve više se koristi i u Srbiji.

Za fizičko lice koje se nađe u prekršaju predviđena je novčana kazna od 50.000 do 150.000 dinara.

Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju donet je 2015. godine, kada je platforma BlaBlaCar došla u Srbiju kao naslednik regionalne platforme Autohop. Iako je zakon u međuvremenu menjan, uključujući i izmene iz 2020. godine, deljeni prevoz nije posebno regulisan.

Prema Zakonu, nezakonitim javnim prevozom mogu se smatrati različite situacije, između ostalog kada je za prevoz naplaćena usluga, kada se prevoz obavlja na relaciji na kojoj postoji linijski prevoz, kada se prevozi više od pet lica, kada se prevoz obavlja "od vrata do vrata", na osnovu javnog oglašavanja ili kada vlasnik odnosno korisnik vozila nije u stanju da samostalno snosi troškove goriva.

Upravo takve odredbe otvaraju pitanje gde se završava dozvoljeno deljenje troškova, a počinje nezakonit prevoz putnika. Advokat Vladimir Miljević smatra da je najveći problem upravo u tome što važeći propisi ne prave jasnu razliku između te dve kategorije.

• Gde je granica između deljenja troškova i nezakonitog prevoza?

"Bez želje da iznosim afirmativan stav prema Zakonu o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, već upravo suprotno tj. želeći da naglasim njegove ključne nedostatke, pravne granice između 'deljenja troškova' i nezakonitog prevoza putnika u slučajevima da vozač podeli troškove puta sa korisnicima aplikacija za deljenje prevoza - u ovom trenutku praktično nema", kaže Miljević za MONDO.

Prema njegovom tumačenju, zakonodavac nije napravio suštinsku razliku između deljenja troškova, sa jedne strane, i prevoza koji se obavlja kao delatnost radi sticanja novčane naknade, sa druge.

"Očito je da donosilac Zakona takvu razliku nije napravio (između deljenja troškova, kao jedne kategorije i prevoza radi obavljanja delatnosti u cilju sticanja novčane naknade, kao suštinski sasvim drugačije kategorije), dok analizirajući samu suštinu Zakona o prevozu putnika odnosno posmatrajući ga celovito, jednako je očito da se sa pravljenjem suštinski potrebne razlike ciljano nije išlo, kako bi se svaki vid primanja naknade prilikom prevoza smatrao javnim prevozom i potencijalno podlegao pod mogućnost sankcionisanja u prekršajnom postupku, bez potrebe da organ nadležan za procesuiranje mora da se 'muči' i dokazuje da je u pitanju bio prevoz više kategorije od 'prostog deljenja troškova'. Time se olakšao put saobraćajnoj inspekciji za mnogo lakše iniciranje prekršajnog postupka i uspostavljena je vrlo sporna jednačina, gde se svaki vid primljene naknade potencijalno može okarakterisati nezakonitim javnim prevozom", navodi Miljević.

• Ako vozač na relaciji Beograd - Novi Sad povede troje ljudi koji mu plate deo goriva, da li krši zakon?

Pravna granica između legalnog deljenja troškova i nelegalnog prevoza u Srbiji praktično ne postoji, pa građani koji koriste aplikacije poput BlaBlaCar-a ulaze u direktan rizik od prekršajnih kazni.

Domaći Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju daje odrešene ruke sudijama da svaku podelu troškova izjednače sa zabranjenom "naplatom usluge prevoza", ali tu nije kraj zakonskim apsurdima. O tome kako zakon tretira pređenu kilometražu, vožnju više od pet osoba i odlazak kolega na posao, objašnjava advokat Vladimir Miljević.

"Posmatrajući postojeće odredbe Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, plašim se da je odgovor potvrdan. Iako Zakon ne propisuje zabranu 'deljenja troškova', postoji vrlo opasna i suptilo nametnuta konstrukcija, kojom se pod nedozvoljenim javnim prevozom smatra onaj prevoz za koji je naplaćena usluga prevoza. Tačno je da 'naplata usluge prevoza' većini ljudi nije isto što i 'podela troškova prevoza' i naglašavam da takvo viđenje posedujem i ja lično, ali treba imati u vidu da postojeća zakonska formulacija daje mogućnost da svaki prekršajni sud, na bazi slobodnog sudijskog uverenja prilikom donošenja odluke, može bez većih teškoća da ove dve različite kategorije izjednači i da time na kraju donese osuđujuću presudu", rekao je za naš portal i dodao:

"Ja bih ukazao da od postojećeg Zakona ne možemo očekivati ništa dobro, jer on pod javni prevoz podvodi i neke situacije koje nemaju ni primese vršenja javnog prevoza, a izjednačavaju se sa javim prevozom i što javnost treba da zna. Primera radi, pod javnim prevozom ne smatra se samo prevoz za koji je 'naplaćena usluga', u smislu prijema bilo koje količine novčanih sredstava od strane vozača. Tako, prema odredbama Zakona o prevozu putnika, čak i prevoz više od pet lica (uključujući i vozača) smatra se javnim prevozom, bez postavljanja bilo kojih drugih dodatnih kvalifikatornih uslova, pa pod udar zakona mogu doći i vozači koji poseduju sasvim legalno kupljeno vozilo sa 7 sedišta, čije je posedovanje zakonom dozvoljeno", istakao je advokat.

Vladimir Miljević dalje ističe da jedna od najvećih nelogičnosti Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju jeste to što pod nelegalni javni prevoz podvodi i situacije koje nemaju nikakve veze sa zaradom ili aplikacijama za deljenje vožnje.

Zakonske odredbe su postavljene toliko široko da na udar inspekcije mogu doći i vozači čija pređena kilometraža deluje "sumnjivo" u odnosu na zvanične prihode, ali i kolege koje besplatno idu zajedno na posao istom rutom više puta mesečno. Na koji način ovakva pravila ugrožavaju obične građane i komšijsku solidarnost.

"Pod javnim prevozom smatra se čak i situacija ako vlasnik ili korisnik vozila na bazi sopstvenih prihoda nije u mogućnosti da finansira iznos troškova za gorivo koje je utrošeno za razliku broja pređenih kilometara u trenutku vršenja inspekcijske kontrole i broja pređenih kilometara evidentiranih u zapisniku o poslednjem tehničkom pregledu. U jednom hipotetičkom scenariju, dvoje penzionera sa minimalnim penzijama, kojima u starosti pomažu deca, u slučaju da prečesto svojim porodičnim automobilom odlaze na svoju vikendicu koja se nalazi na većoj udaljenosti od Beograda, na bazi godišnje pređene kilometraže mogu se naći na udaru Zakona. Naravno da ovakva situacija nije česta u praksi, pitanje je i da li će ikad do nje doći", ističe advokat za naš portal i nastavlja:

"Ipak, samo postojanje ovakve mogućnosti rađa sumnju u iskrene motive donosioca Zakona, a iskreni motivi su samo oni motivi čija je baza postizanje stvarne društvene koristi. Apsurdima nije kraj. Javnim prevozom, u odsustvu bilo kakve primljene naknade, smatra se i prevoz koji se obavlja dva ili više puta tokom dana, nedelje ili meseca, na istom ili sličnom prevoznom putu ili se lica koja se prevoze ukrcavaju ili iskrcavaju na autobuskim stajalištima ili na istim ili sličnim mestima ukrcavanja ili iskrcavanja, i lica koja se prevoze nisu u srodstvu sa licem koje upravlja vozilom. U ovom drugom, životno sasvim zamislivom scenariju, dvoje kolega koje čak i u odsustvu deljenja troškova idu svaki dan zajedno na posao i gde jedan kolega kupi na određenoj 'ruti' drugog kolegu, takođe se smatra javnim prevozom, ukoliko se oni ukrcavaju ili iskrcavaju na istom mestu više od jednog puta tokom dana, nedelje ili meseca. Kada sve navedeno uzmemo u obzir, jasno je da je Zakonodavac svesno odlučio da pod javni prevoz podvede i one vidove prevoza koje svakoj zdravorazumski nastrojenoj osobi po svojoj prirodi nalažu da su sve, samo ne javni prevoz", ističe on.

• Kako inspekcija u praksi dokazuje da li vozač zarađuje ili samo deli troškove?

Advokat smatra da je položaj korisnika aplikacija za deljenje prevoza pred sudom trenutno nepovoljan zbog načina na koji se primenjuju postojeće zakonske odredbe.

"Koristeći ciljano loše i oskudno definisane odredbe Zakona o prevozu putnika, inspekcija nema ni potrebu da dokazuje da li vozač zarađuje ili samo deli troškove. Jedini dokaz koji im je potreban, to je da je novčana naknada primljena. Ne želim da zvučim defetistički i podržavam sve moje kolege advokate koji posvećeno braneći vozače nastoje da sudu ukažu da je ovakvu razliku potrebno napraviti, ali iznosim lični sud o tome da je pozicija korisnika aplikacija za deljenje prevoza u sudskom postupku u ovom trenutku teža nego što se to misli na prvi pogled, te je potrebno da javnost problem korisnika aplikacija za deljenje prevoza aktuelizuje i izvrši demokratski pritisak da se pronađe i donese povoljno i zadovoljavajuće novo rešenje, koje bi počivalo na sasvim drugačijem stanovišu od postojećeg Zakona", istakao je advokat.

• Da li postojanje autobusa ili voza na istoj relaciji automatski čini deljenje vožnje nelegalnim?

Advokat ukazuje da postojanje autobusa ili voza na određenoj relaciji samo po sebi ne određuje da li je deljenje vožnje legalno.

"Postojanje autobusa ili voza na istoj relaciji nije u nužnoj zavisnoj vezi sa pitanjem deljenja vožnje odnosno njene legalnosti. Vraćam se na situaciju da se pod javnim prevozom, na veliku žalost, prema postojećem Zakonu smatra i situacija kada se isto lice dva puta ukrca ili iskrca na istom mestu, potpuno nezavisno od toga da li je to mesto na ruti neke postojeće linije koju koristi autobus ili voz ili se to mesto nalazi na delu puta gde nikad nije postojala linija javnog prevoza", ističe on.

• Postoje li pravosnažne presude protiv korisnika BlaBlaCar-a i šta je u njima presuđeno kao nezakonito?

U praksi već pljušte osuđujuće presude, ali inspekcija na terenu pravi opasne propuste koji vozačima daju šansu da pobede na sudu.

Prema rečima advokata Vladimira Miljevića, inspektori najčešće ne glume "skrivene putnike" do kraja vožnje, već presreću ljude na samom startu. Pošto zakon ne kažnjava sam pokušaj, a novac u tom trenutku još nije predat, slučajevi često padaju na sudu.

Evo šta o dosadašnjim presudama, rupama u kontroli inspekcije i jednoj konkretnoj oslobađajućoj presudi navodi naš sagovornik:

"Ističem da posedujem samo posredna saznanja da već postoje pravnosnažne osuđujuće presude protiv korisnika aplikacija za prevoz, ali se sa njihovom sadržinom nisam upoznao. Razgovarajući sa mojim kolegama, preneto mi je da se pod nezakonitim javnim prevozom smatrao sam čin stavljanja na rasplaganje prevoza u formatu 'podeljenih troškova prevoza', ali mi nije poznato da li je pre donošenja presude kao odlučna činjenica utvrđeno da je vozač uopšte primio naknadu troškova prevoza ili se sud zadovoljio samom namerom da se takva naknada primi", navodi.

Advokat ističe da inspekcija mora da dokaže da je vozač zaista primio novčanu naknadu, jer sama namera da je primi nije dovoljna za kažnjavanje.

"Kako se u prekršajnom postupku pokušaj smatra kažnjivim samo ako je zakonom posebno propisano, dok u Zakonu o prevozu putnika nije propisano da će se kazniti i za sam pokušaj, to znači da je bilo nužno da se dokaže da je naknada van sumnje primljena, a ne da je postojala samo namera vozača da takvu naknadu primi. Upoznao sam se sa jednom oslobađajućom presudom, gde je sud po sprovedenom postupku vozača oslobodio upravo po osnovu navedene okolnosti, jer inspekcija u prekršajnom postupku nije dokazala da je vozač primio naknadu", navodi za naš portal i dodaje:

"Takođe, saobraćajna inspekcija, verovatno iz bezbednosnih razloga, najčešće se ne odlučuje da realizuje ceo dogovoreni prevoz kao 'skriveni putnik' i da na odredištu pruži naknadu troškova vozaču, već inspekcijski nadzor vrši na polaznoj tački, neretko bez davanja novca vozaču, čime prekršaj, prema mom skromnom tumačenju, u najgorem slučaju po vozača ostaje u granicama nekažnjivog pokušaja", rekao je on.

BONUS VIDEO: