Usvajanjem zakona o Vojsci Srbije stvoriće se uslovi da u oružanim snagama naše države zažive institucionalizovane mogućnosti za ispoljavanje verskih osećanja po ugledu na savremene svetske armije i srpsku tradiciju.
Usvajanjem zakona o Vojsci Srbije stvoriće se uslovi da u oružanim snagama naše države zažive institucionalizovane mogućnosti za ispoljavanje verskih osećanja po ugledu na savremene svetske armije i srpsku tradiciju.Na osnovu analiziranih iskustava stranih armija i srpske tradicije, još 2000. godine započet je rad na stvaranju uslova za uvodjenje i razvoj verskog života u vojsci što podrazumeva i prisustvo sveštenika u kasarnama koji bi se starali o religioznim potrebama vojnika.
Krajem 2003. godine doneta je odluka o tome, a radni tim Ministarstva odbrane i vojske predložio je model za sprovodjenje te inicijative koju je prihvatio Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve. Predstavnici tradicionalnih verskih zajednica takodje su podržali napor Vojske da u svojoj sredini omogući ostvarivanje verskih prava svojim pripadnicma koji za to imaju potrebe.
Da bi se to i realizovalo u praksi potrebno je da Skupština Srbije usvoji zakon o Vojsci kao i da dodje do propisivanja novog pravila službe za te potrebe, čime će se stvoriti pravne pretpostavke za izražavanje verskih potreba u oružanim snagama.
Do 1918. godine u vojsci Kraljevine Srbije u sastavu štaba komande postojao je vojni prota, a vojni sveštenici su bili rasporedjeni u štabovima divizijskih komandi i u štabovima aktivnih pukova.
Posle Prvog svetskog rata verska pitanja u vojsci su rešavana drugačije, jer je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postala višekonfesionalna država tako da su bile zastupljene sve priznate veroispovesti.
Tada je pri Ministarstvu vojnom i mornarici postojalo telo koje je rukovodilo svešteničkom strukom, a u njemu su bili po jedan vojni sveštenik prve klase za pravoslavnu, rimokatoličku i muslimansku veroispovest.
Vrhovni vojni sveštenik (referent) za pravoslavnu veru potpadao je pod crkvenu jurisdikciju patrijarha srpskog, a za vojnike bogosluženja su održavana u kapelama i crkvama u krugu vojnih objekata, a tamo gde ih nije bilo u mesnim verskim objektima.
(Tanjug)
