Romi u Beogradu, naši sugrađani i komšije, ne znaju da je danas Svetski dan Roma. Taj datum im ništa ne znači, ali otvoreno pričaju o svojim mukama.
MONDO je posetio nekoliko romskih porodica u Beogradu, a neke je zatekao i na "radnom mestu".
S njima smo razgovarali o problemima sa kojima se suočavaju s obzirom da je, prema najnovijem izveštaju nadležnih institucija, ta manjinska grupa u Srbiji i dalje najugroženija i najdiskriminisanija.
Romi sa kojima smo pričali ne žale se da ih bilo ko maltretira na nacionalnoj osnovi.
Problemi koji ih tište su siromaštvo, nedostatak dokumenata, bolesti i nemogućnost adekvatnog lečenja. Iako godinama žive u Beogradu, uglavnom nisu tu i prijavljeni.
Bukvalno svi naši sagovornici sebe nazivaju Ciganima. Izraz Rom niko od njih nije upotrebio.
MLADI DEDA MILOŠ I VESELA RAMADANIJA
Romske porodice pronašli smo u samom srcu Beograda, čim se pređe Stari tramvajski most. Tu, u ulici Ramiza Sadikua i okolnim sokacima u nekoliko kuća godinama žive Romi.
Naselje je potpuno uređeno, putevi su asfaltirani, ima struje, vode. U uređenim nizovima kuća, romske se prepoznaju po trošnim i oronulim zidovima, dvorištima punim starih stvari ali i veselom žamoru dece.
Čim smo ušli u ulicu srećemo dečaka koji na ramenima nosi malenu devojčicu. Ima godinu dana, zove se Isidora. Bolesna je i ima temperaturu, kaže zabrinuti Miloš, inače deda devojčice.
Miloš je tako mlad postao deda-stric, pošto ima dosta starijeg brata, čija je Isidora unuka.
Kažemo da smo tu zbog Dana Roma i pitamo koje probleme ima. Odmah pokazuje na Isidoru.
Porodica ima brojnih problema u lečenju, pošto su iz Leskovca, a "na divlje" žive u Beogradu ne mogu da dobiju dokumente.
Lekari ih prime na preglede i daju osnovnu terapiju, ali kada je nešto komplikovanije i zahteva bolničko lečenje kažu im da moraju nazad u Leskovac...
Isidora se buni i skakuće po ramenima mladog rođaka, pa prekidamo priču.
Par koraka dalje, u susret nam nailazi i sredovečna Romkinja sa velikim kartonskim kutijama u rukama. Kada je videla foto-aparat kutije baca i traži da je slikamo s komšinicom.
Zove se Ramadanija Alija. Vedra je i nasmejana. Pitam je gde i kako živi.
"Tu smo u ulici. Ima nas petoro: Čovek, svekrva, dvoje dece i ja. Kako živimo - jedva preživljavamo od 9.000 dinara socijalne pomoći", kaže Ramadanija.
Deca joj imaju 23 i 22 godine. Stariji - sin završio je za automeničara ali ne može da nađe posao. Ćerka takođe ne radi a završila je samo osnovnu školu.
"Htela sam da je dam u frizerke, ali su mi tražili 700 evra da je zaposle, odakle mi te pare", pita ljutito.
Na pitanje kako uspevaju da se prehrane od tako male socijalne pomoći kaže "Kako, pa iz kontejnera. Ja sam ta koja ih obilazi. Šta ću kad sam samohrana majka".
Kako samohrana, pitamo. A čovek s kojim živite. "Ma on se samo tu vodi, ja sve radim sama", otkriva nam Ramadanija novu definiciju "samohrane majke".
CIGANIN SAŠA I MINI "JUGA"
Stižemo do kuće ispred koje je plavokosa žena sa detetom u naručju. Čim nas je videla beži u kuću. Preko puta, na ogradu naslonjen muškarac. Zove se Saša, čudi se zašto smo tu i o kakvim problemima pričamo.
Kaže da tu živi od kad se rodio, da ima pristojne uslove za život i da sebe doživljava kao Beograđanina i "Ciganina". Radi na pijacama, prodaje povrće, ima suprugu i decu koja se uredno školuju. Ne vidi sebe i svoju porodicu kao ugroženu i po bilo čemu diskriminisanu.
I komšije su, kaže "super". "Ovde živi Crnogorac, ovde Makedonac, a ovde Bosanac", pokazuje nam Saša "mini Jugoslaviju" ispod Starog mosta.
Kaže i da nikada u svom životu u Beogradu nije doživeo da ga neko vređa ili napadne zato što je Ciganin.
Opet kaže "Ciganin".
"Pa Ciganin nego šta...to smo mi. A Romi, to ti je to isto, samo malo kulturnije", objašnjava mi Saša.
S DRUGE STRANE MOSTA - DRUGI PROBLEMI
Ispred kapije pijace Zeleni venac desetak Roma i Romkinja sedi na punim torbama "krmačama". Svi ljuti. Pitam šta je...
Komunalci! Viču u glas.
Po ko zna koji put su ih danas naterali da sklone improvizovane kartonske kutije na kojima prodaju robu.
Neki su sumničavi i neraspoloženi za priču s novinarima, dobacuju, ne daju da prozborim sa ženom koja mi na prvu loptu otvara dušu.
"Nikakav prihod nemam osim ovog. A imam četvoro dece i svi idu u školu. Treba ih odškolovati, kupiti odeću, knjige. Nemam ni 50 dinara da im dam za džeparac", kaže lepa plavokosa Romkinja.
Objašnjava kako prehranjuje porodicu. Skupi pet do 10.000 dinara, ode na buvljak u Pančevo, tamo kupi čarape i prodaje ih na "Zelenjaku".
Ali onda dođu "komunalci" i rasteraju ih.
"Drugi posao s osnovnom školom ne mogu da nađem. Šta im smetamo. Kako drugačije da prehranim decu", pita tridesetpetogodišnja Romkinja, koja ipak, ne želi da se predstavi.
"Ja ću da se predstavim", dotrčava do mene mladić koji je do pre minuta bio najbučniji i najsumnjičaviji prema razlozima mog dolaska.
"Napiši da se zovem Demiri Irvan. Imam 25 godina i troje dece. Napiši da nas komunalci maltretiraju i da nam ne daju da radimo. A nama je još dobro. Znaš koliko njih ide po kontejnerima ili prosi?", pita Irvan i daje mi papirić da mu zapišem internet adresu na kojoj može da proveri da li sam uradila ono što mi je rekao.
E pa Irvane, evo svega. Crno na belo. Život u Beogradu danas nije nimalo lak, ni za tebe, ni za Ramadaniju, ni za Miloša. Ipak, srećan vam današnji dan, u nadi da ćemo se već sledeće godine sresti u boljem raspoloženju...
Čini se da će, ipak, pravi dani za sve vas doći tek kada budete s ponosom jednog dana gledali decu zbog koje se sada mučite, kako odlaze na pravi posao, imaju radne i zdravstvene knjižice, lične karte...
Tada ćete, kao Saša iz priče s one strane Save, verovatno reći da ste ponosni Beograđani.
