• Izdanje: Potvrdi
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Skelom preko srpskog Bermudskog trougla (FOTO)

Autori Danijela Pašić Autori Goran Sivački

Evo zbog čega gotovo jedan vek skela nadomak Velikog Gradišta prevozi putnike i robu po Dunavskom trouglu i koje opasne, ali i komične situacije prate kapetane i mornare u poslu koji polako nestaje...

Davne 1920. godine Milovan Sekulic došao je sa putešestvija po belom svetu na koje je krenuo "trbuhom za kruhom" da u Srbiji, sad vec kao imucan covek, zapocne novi život...

Od tada traje prica o skeli koju, evo gotovo jedan vek, šibaju vetrovi Dunava, a koja najkracim putem povezuje severoistocnu Srbiju sa južnim Banatom.

Pamte skele u Ramu, koje su u porodici Sekulica prevezle hiljade i hiljade putnika i tona robe neke bolje dane, kada su reke žitarica njima plutale ka Smederevu, Požarevcu, i ostatku Srbije, i tone uglja, drveta i voca koje su "išle" preko u ravnicu Vojvodine.

Sada, umesto gradevinskih mašina, teških kamiona iz kojih ispadaju zlatna zrna pšenice, ili sjajnog celika, skela vozi uglavnom ljude koji bi na drugu stranu jer je brže, lakše, ali i jeftinije.


"Ja sam dete Dunava, prve korake sam napravio na ovoj pešcanoj plaži i tu je ostala predodredenost da nasledim tradiciju splavarenja i ugostiteljstva", kaže nam vlasnik skele, Milovanov unuk, Živorad Žika Sekulic.

"Deda je još 1900. godine otplovio iz Crne Gore u Ameriku, gde je otišao sa stotinama mladih koji nisu imali perspektivu. Tamo je bio do 1920. godine kada je tadašnja Jugoslavija objavila poziv svim uspešnim ljudima koji su stekli iskustvo u kapitalu i novcu da dodu i pomognu razvoj svoje zemlje po završetku Prvog svetskog rata", pocinje pricu o porodicnom poslu naš domacin.

I tako je sve krenulo, deda je 20-godišnje iskustvo rada na rekama južne Amerike, na velikom Amazonu, poceo da prenosi u dunavski mulj, prvo tako što je kupio zgradu bivše carinarnice i poceo da trguje vinom i rakijom, a potom i skelarstvom.

Nisu mutne vode Dunava baš donele odmah srecu muškim clanovima porodice Sekulic. Prvo je deda Milovan mlad umro na jednom od putovanja, pa se Živoradov stric udavio u Dunavu, prevozeci svatove na drugu stranu, za vreme jake košave. I Žikin otac nije dugo poživeo - poginuo je u jednoj saobracajnoj nesreci 1984. godine na putu ka Rijeci, u koju je išao da nabavi delove za brod.

I kao da je sudbina tu rekla "dosta". Žika je od te 1984. preuzeo posao, nevoljno se vrativši u rodni Ram iz Slovenije, u kojoj je bio zapoceo život perspektivnog, mladog diplomiranog ekonomiste, koji je uživao u svim blagodetima samo tada znanim svim zaposlenicima državnih službi.

I tako je Žika sa carine Sežana-Kopar, uhvatio svoju mladu ženu za ruku, tada takode perspektivnu carinicu, i doveo je u Ram, "nedodiju" i tada "poslednju rupu na svirali" da nastave porodicni biznis. I ne samo da su ga nastavili, vec su postali sinonim za ovo mesto u koje bi retko ko ikada zalutao da nije Žike i njegove skele.



Pitamo u cemu je tajna i zbog cega su ceo jedan vek baš na tom mestu, Srbi odlucili da "zajašu Dunav".

"Prvo - to je tradicija, to je najkraci put povezivanja severoistocne Srbije sa južnim Banatom. U pitanju je i robni i proizvodni potencijal - iz Vojvodine su trgovci i firme dovozili žitarice, jecam, raž, kukuruz, uljanu repicu, a ovaj naš kraj imao je vocarsko-povrcarski potencijal, bilo je drvne mase i uglja iz Kostolca. Sama privreda nalazila je put do nas, oko 80 odsto posla bilo je vezano za trgovinu i privredu, ali poslednjih godina potencijal privrede pada, firme se gase, svi ti sistemi i kombinati u regionu su propali", sa žaljenjem objašnjava Žika Sekulic.

"Imali smo i još jedan potencijal - granicu ka Rumuniji. U vremenima kad je Rumunija bila u istocnom bloku zbog razlike u cenama ljudi su cesto tamo odlazili u trgovinu. Kasnije, pola Srbije se u Ruminiji snabdevalo za vreme nestašice nafte i naftnih derivata", kaže naš domacin.

A zašto baš skelom, a ne putem? Pa, alternativni put preko mosta je dodatnih 130 kilometara...

"Ušteda je ovuda, cene prevoza skelom prilagodili smo tako da trošak puta mora da bude niži od vrednosti utrošenog goriva kada bi išli putem, a uštedi se i na amortizaciji vozila, dužini putovanja, kontrolama na putu...", objašnjava Žika.



Iako medu korisnicima skele i dalje ima privrednika, to je svega 20 -25 posto u odnosi na ranije potencijale.

"Ima privrednika koji razmenjuju proizvode, ima sitne trgovine stoke, ali sada najveci potencijal koji pruža nadu je turizam. Blizu je granica, Rumuni vikednom dolaze kao turisti - obilaze Srebrno jezero, Golubac, banje...Imaju ovde i prijatelje i poznanike iz ranijih vremena, a oduševljavaju ih i vašari i slave, jer oni nemaju te masovne proslave", kaže Sekulic.

Ipak, kako kaže Ram je više tranzitno mesto kroz koje putnici prolaze, a retko se u njemju zadržavaju.

"Turisticke agencije su nas stavile u programe, organizovano skelom prevoze ekskurzije i izlete. Ovog leta poceli su da saobrcaju i mali rumunski busevi, koji voze kružne ture do Ðerdapa. Osim toga na medunarodnom smo biciklistickom i pešackom koridoru. Problem je to što sezona kratko traje, vikend turizam pocinje u maju, pravi bum su juli i avgust, u septembru je vec sve gotovo", navodi Žika.

Dokaza da je skelarstvo u krvi Sekulica i sad je na pretek.Pored nove skele koja sada prevozi putnike Dunavom vodenom trasom u dužini od cetiri kilometra od Rama do Stare Palanke i nosivosti je 150 tona, tu je i manja skela, koju je njegov otac kupio davne 1982. godine, a koja može da ponese duplo manje tereta - oko 70 tona.



"Ovo je velika, savremena skela. Može da prevozi šlepere, sve vrste poljoprivrednih mašina, 30-tak automobila", objašnjava nam Žika Sekulic.

Nije ovo jedina skela na Dunavu, ali je najozbiljnija i najopremljenija. Ima ih, kaže naš domacin, ali manjih kod Novog Sada - u Beocinu, u Grockoj, koja vozi do Ritopeka, ali i kod granice sa Hrvatskom. I na Savi ima još manjih skela, ali i na Moravi, samo što rade uz pomoc sajla.

"To je zanat koji postepeno nestaje", procenjuje Žika, ali ipak ne veruje da ce skoro u Ramu da se pravi most, jer nema privrednog potencijala koji bi opravdao gradnju.

Put Žikinom skelom preko Dunava traje oko pola sata, u pitanju je najduža linija na Dunavu, jer se ide u dijagonali rekom ukupno 4.200 metara.

Posadu cine uglavnom ljudi iz sela, koji su za taj posao dobro obuceni, a sama skela je stalno pod rigoroznom tehnickom kontrolom.

Licence za rad na skeli se dobijaju na osnovu radnog iskustva. Žika ima troje zaposlenih - kapetana C klase, mornara i brodarca koji je zapravo blagajnik.

"Vecina pocinje kao obican brodarac. Primite decka na obuku, koji nakon dve godine ima pravo da polaže za mornara. A od brodarca do kapetana treba deset godina iskustva", objašnjava Žika.



On licno deset godina je proveo na skeli i njom upravljao, ali je morao, zbog smrti oca da prede brži put obuke i što pre pocne da radi. Da stice godine iskustva nije imao vremena i zato je, pored završenog ekonomskog fakulteta, morao da polaže ispite u brodarskoj školi da bi nasledio ocev posao. To je naime uslov - ili godine iskustva ili škola - a naš sagovornik je odabrao ovo drugo.

A posao nije lak, uverio se gospodin Žika cim je skinuo cinovnicko odelo i prvi put krocio na ocevu skelu.

"Prvih 10 godina svaki dan sam radio prvo s manjom skelom. Sada idemo na svaka tri sata, prilagodavamo se obimu prihoda i rashoda, a nekad smo išli na sat vremena. Polazak skele mogu da odlože samo vremenski uslovi".

Ne bez razloga - jer baš deo Dunava koji prelazi skela u narodu zovu Dunavski trogao - poput onog Bermudskog...



"Na ovom mestu su najjaci vetrovi. Kad dune košava, jaki su udari od preko 120 do 150 kilomtara na sat. Košava kad izlazi iz Ðerdapske klisure preko brada ide prema Vršcu, i ovde pravi nepovoljnu ružu vetrova - a tad Dunav može da se dosta uskovitla i diže velike talase, vece od tri metra. Nekad se ne vidi druga obala jer Dunav digne vodenu prašinu i napravi maglu. Zato su ga nazvali Dunavski trougao, jer mnogi su za vreme plovidbe išli sa snažnim brodovima i govorili 'Kakav Dunav, kakvi bakraci', ali ovde ipak postoji problem.

Ima jedna krivina kad plovite gde vas tuce vetar s leve strane, frontalno i sa desne strane, što je veoma komplikovano za plovidu i tu pucaju veze izmedu barži. A kad jedna veza pukne, to je nezaustavljivo...Desi se da se odjednom deset barži rasturi. Bilo ih je dosta potopljenih do sad", objašnjava Žika Sekulic.

Više od 20 barži tu je potopljeno, ali i jedan bager od 1.200 tona, posle cega je doneta odluka - kada je brzina vetra veca od 80 kilometara na sat, kapetanija objavljuje zabranu saobracaja i onda nema plovidbe.

Kaže Žika i da je lakše odrediti nepovoljne uslove plovidbe kada je košava, iako je jaca i opasnija, jer se ona danima unapred zahuktava dok ne postigne maksimalnu jacinu. Problem su, istice, iznenadne letnje oluje, pa se nekad dogodi da skela ne napravi krug i ostane u Staroj Palanci dok se nevreme ne stiša.

Ipak, tvrdi da je gore putovati po magli nego po vetru: "Ranije nismo imali radar, vec kompas. Dešava se da ne registruješ predmet koji može da ti se nade na putu, i da putujemo, a nikako da izademo...strašno. Pramenovi magle vas varaju, ucini vam se - evo je obala, evo je zgrada, maltene imate vizije...za 15 minuta naseo je prednji kraj na pešcanu dinu na adi".

Više puta, dodaje, spašavaju i nauticke ture."Kažemo nemojte kad je košava, ali se pouzdaju u svoje mocne camce. Vetar ih oduva, ne mogu da se vrate".



Medutim, i iskusnim kapetanima na skeli dešavali su se problemi...

"Znamo kada je kriticno, a kada nije. Ipak, dešavale su se krize u Banatskoj (Staroj) palanci, pa i ostanemo tamo", objašnjava naš sagovornik.

I situacija panike je bilo, ali ne kod skeledžija vec kod putnika.

"Kod nas nema panike jer ovu skelu ne može da potopi ni jedan vetar - nepotopiva je po krakteristikama (zbog sistema komora od kojih je sacinjena). Ona trpi stravice terete, vozio sam njom i tenk. Problem je u panici i cinjenici da nikada ne možete da predvidite reakcije putnika...Ne daj bože da u panici neko padne sa ograde", objašnjava nam Žika.

Bilo je, kaže i tragikomicnih situacija, a nikada nece zaboraviti jednu davnu, kada je sam vozio skelu.

"Došli su harmonikaši, trebalo je da sviraju svadbu u Rumuniji i nisam hteo da ih prevezem zbog jaceg vetra. Napali su me: 'gazda Žiko, ti preko leta uzmeš novac, i sad te baš briga, nas neceš da voziš. Baš te briga, možeš da ne radiš godinu dana".

Pre toga neki momci su ih molili da odsviraju neko kolo. Oni su odbili i rekli da idu da na svadbu da zarade "velike pare".

"Odlucio sam da ih prevezem, a kad su upali u nevreme, svi su uskocili u jedan kamion koji je bio na skeli i poceli sami od sebe da sviraju od onog straha".

"Kad naide talas, dogodi se da on prede preko skele i odmah se vrati, ali ljudi to ne znaju, i misle gotovo je. Cim primete vodu pocinje panika. Kad smo stigli na drugu obalu, muzicari su poceli da ljube zemlju", zakljucuje pricu o vekovnom poslu svoje porodice naš vodic kroz istoriju Dunava i mesta Ram, covek domacin, Živorad Žika Sekulic.

Inicijalizacija u toku...

Komentari 8

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Milen

Ziku poznajem licno...na zalost ne mogu reci da smo prijatelji ,jer nismo puno vremena proveli zajedno. Kako god,radi se o jednom izuzetno kvalitetnom coveku u svakom pogledu...pametnom,vrednom,kulturnom,skromnom... poznat je u siroj okolini I tesko da ima nekog ko bi mogao nesto lose da kaze o njemu. Jako je posvecen porodici,odmeren I pun interesantnih prica I informacija... P.S. iskustva sa skele su svakako razlicita...licno sam se vozio stotinak puta I nikad nisam naisao na bahatost I nekorektnost osoblja,ali dobro...rade sa ljudima ,sve je moguce...

Poljak

Vozio se proletos. Nevidjeno neljubazne skeledzije!

Marko

@Poljak Ako si se ti vozio ovom skelom, onda sam se ja vozio po Marsu. Ljudi nisu neljubazni, cak naprotiv, veoma predusretljivi, prijatni i ljubazni. Ko zna kuda si se ti vozio kad tako pricas.

MONDO REPORTAŽA

Skela na Dunavu u Ramu kod Velikog Gradišta - Živorad Žika Sekulić