Davne 1920. godine Milovan Sekulić došao je sa putešestvija po belom svetu na koje je krenuo "trbuhom za kruhom" da u Srbiji, sad već kao imućan čovek, započne novi život...

Od tada traje priča o skeli koju, evo gotovo jedan vek, šibaju vetrovi Dunava, a koja najkraćim putem povezuje severoistočnu Srbiju sa južnim Banatom.

Pamte skele u Ramu, koje su u porodici Sekulića prevezle hiljade i hiljade putnika i tona robe neke bolje dane, kada su reke žitarica njima plutale ka Smederevu, Požarevcu, i ostatku Srbije, i tone uglja, drveta i voća koje su "išle" preko u ravnicu Vojvodine.

Sada, umesto građevinskih mašina, teških kamiona iz kojih ispadaju zlatna zrna pšenice, ili sjajnog čelika, skela vozi uglavnom ljude koji bi na drugu stranu jer je brže, lakše, ali i jeftinije.


"Ja sam dete Dunava, prve korake sam napravio na ovoj peščanoj plaži i tu je ostala predodređenost da nasledim tradiciju splavarenja i ugostiteljstva", kaže nam vlasnik skele, Milovanov unuk, Živorad Žika Sekulić.

"Deda je još 1900. godine otplovio iz Crne Gore u Ameriku, gde je otišao sa stotinama mladih koji nisu imali perspektivu. Tamo je bio do 1920. godine kada je tadašnja Jugoslavija objavila poziv svim uspešnim ljudima koji su stekli iskustvo u kapitalu i novcu da dođu i pomognu razvoj svoje zemlje po završetku Prvog svetskog rata", počinje priču o porodičnom poslu naš domaćin.

I tako je sve krenulo, deda je 20-godišnje iskustvo rada na rekama južne Amerike, na velikom Amazonu, počeo da prenosi u dunavski mulj, prvo tako što je kupio zgradu bivše carinarnice i počeo da trguje vinom i rakijom, a potom i skelarstvom.

Nisu mutne vode Dunava baš donele odmah sreću muškim članovima porodice Sekulić. Prvo je deda Milovan mlad umro na jednom od putovanja, pa se Živoradov stric udavio u Dunavu, prevozeći svatove na drugu stranu, za vreme jake košave. I Žikin otac nije dugo poživeo - poginuo je u jednoj saobraćajnoj nesreći 1984. godine na putu ka Rijeci, u koju je išao da nabavi delove za brod.

I kao da je sudbina tu rekla "dosta". Žika je od te 1984. preuzeo posao, nevoljno se vrativši u rodni Ram iz Slovenije, u kojoj je bio započeo život perspektivnog, mladog diplomiranog ekonomiste, koji je uživao u svim blagodetima samo tada znanim svim zaposlenicima državnih službi.

I tako je Žika sa carine Sežana-Kopar, uhvatio svoju mladu ženu za ruku, tada takođe perspektivnu carinicu, i doveo je u Ram, "nedođiju" i tada "poslednju rupu na svirali" da nastave porodični biznis. I ne samo da su ga nastavili, već su postali sinonim za ovo mesto u koje bi retko ko ikada zalutao da nije Žike i njegove skele.

1/0
Vidi galeriju
undefined skela ram



Pitamo u čemu je tajna i zbog čega su ceo jedan vek baš na tom mestu, Srbi odlučili da "zajašu Dunav".

"Prvo - to je tradicija, to je najkraći put povezivanja severoistočne Srbije sa južnim Banatom. U pitanju je i robni i proizvodni potencijal - iz Vojvodine su trgovci i firme dovozili žitarice, ječam, raž, kukuruz, uljanu repicu, a ovaj naš kraj imao je voćarsko-povrćarski potencijal, bilo je drvne mase i uglja iz Kostolca. Sama privreda nalazila je put do nas, oko 80 odsto posla bilo je vezano za trgovinu i privredu, ali poslednjih godina potencijal privrede pada, firme se gase, svi ti sistemi i kombinati u regionu su propali", sa žaljenjem objašnjava Žika Sekulić.

"Imali smo i još jedan potencijal - granicu ka Rumuniji. U vremenima kad je Rumunija bila u istočnom bloku zbog razlike u cenama ljudi su često tamo odlazili u trgovinu. Kasnije, pola Srbije se u Ruminiji snabdevalo za vreme nestašice nafte i naftnih derivata", kaže naš domaćin.

A zašto baš skelom, a ne putem? Pa, alternativni put preko mosta je dodatnih 130 kilometara...

"Ušteda je ovuda, cene prevoza skelom prilagodili smo tako da trošak puta mora da bude niži od vrednosti utrošenog goriva kada bi išli putem, a uštedi se i na amortizaciji vozila, dužini putovanja, kontrolama na putu...", objašnjava Žika.



Iako među korisnicima skele i dalje ima privrednika, to je svega 20 -25 posto u odnosi na ranije potencijale.

"Ima privrednika koji razmenjuju proizvode, ima sitne trgovine stoke, ali sada najveći potencijal koji pruža nadu je turizam. Blizu je granica, Rumuni vikednom dolaze kao turisti - obilaze Srebrno jezero, Golubac, banje...Imaju ovde i prijatelje i poznanike iz ranijih vremena, a oduševljavaju ih i vašari i slave, jer oni nemaju te masovne proslave", kaže Sekulić.

Ipak, kako kaže Ram je više tranzitno mesto kroz koje putnici prolaze, a retko se u njemju zadržavaju.

"Turističke agencije su nas stavile u programe, organizovano skelom prevoze ekskurzije i izlete. Ovog leta počeli su da saobrćaju i mali rumunski busevi, koji voze kružne ture do Đerdapa. Osim toga na međunarodnom smo biciklističkom i pešačkom koridoru. Problem je to što sezona kratko traje, vikend turizam počinje u maju, pravi bum su juli i avgust, u septembru je već sve gotovo", navodi Žika.

Dokaza da je skelarstvo u krvi Sekulića i sad je na pretek.Pored nove skele koja sada prevozi putnike Dunavom vodenom trasom u dužini od četiri kilometra od Rama do Stare Palanke i nosivosti je 150 tona, tu je i manja skela, koju je njegov otac kupio davne 1982. godine, a koja može da ponese duplo manje tereta - oko 70 tona.



"Ovo je velika, savremena skela. Može da prevozi šlepere, sve vrste poljoprivrednih mašina, 30-tak automobila", objašnjava nam Žika Sekulić.

Nije ovo jedina skela na Dunavu, ali je najozbiljnija i najopremljenija. Ima ih, kaže naš domaćin, ali manjih kod Novog Sada - u Beočinu, u Grockoj, koja vozi do Ritopeka, ali i kod granice sa Hrvatskom. I na Savi ima još manjih skela, ali i na Moravi, samo što rade uz pomoć sajla.

"To je zanat koji postepeno nestaje", procenjuje Žika, ali ipak ne veruje da će skoro u Ramu da se pravi most, jer nema privrednog potencijala koji bi opravdao gradnju.

Put Žikinom skelom preko Dunava traje oko pola sata, u pitanju je najduža linija na Dunavu, jer se ide u dijagonali rekom ukupno 4.200 metara.

Posadu čine uglavnom ljudi iz sela, koji su za taj posao dobro obučeni, a sama skela je stalno pod rigoroznom tehničkom kontrolom.

Licence za rad na skeli se dobijaju na osnovu radnog iskustva. Žika ima troje zaposlenih - kapetana C klase, mornara i brodarca koji je zapravo blagajnik.

"Većina počinje kao običan brodarac. Primite dečka na obuku, koji nakon dve godine ima pravo da polaže za mornara. A od brodarca do kapetana treba deset godina iskustva", objašnjava Žika.



On lično deset godina je proveo na skeli i njom upravljao, ali je morao, zbog smrti oca da pređe brži put obuke i što pre počne da radi. Da stiče godine iskustva nije imao vremena i zato je, pored završenog ekonomskog fakulteta, morao da polaže ispite u brodarskoj školi da bi nasledio očev posao. To je naime uslov - ili godine iskustva ili škola - a naš sagovornik je odabrao ovo drugo.

A posao nije lak, uverio se gospodin Žika čim je skinuo činovničko odelo i prvi put kročio na očevu skelu.

"Prvih 10 godina svaki dan sam radio prvo s manjom skelom. Sada idemo na svaka tri sata, prilagođavamo se obimu prihoda i rashoda, a nekad smo išli na sat vremena. Polazak skele mogu da odlože samo vremenski uslovi".

Ne bez razloga - jer baš deo Dunava koji prelazi skela u narodu zovu Dunavski trogao - poput onog Bermudskog...



"Na ovom mestu su najjači vetrovi. Kad dune košava, jaki su udari od preko 120 do 150 kilomtara na sat. Košava kad izlazi iz Đerdapske klisure preko brada ide prema Vršcu, i ovde pravi nepovoljnu ružu vetrova - a tad Dunav može da se dosta uskovitla i diže velike talase, veće od tri metra. Nekad se ne vidi druga obala jer Dunav digne vodenu prašinu i napravi maglu. Zato su ga nazvali Dunavski trougao, jer mnogi su za vreme plovidbe išli sa snažnim brodovima i govorili 'Kakav Dunav, kakvi bakrači', ali ovde ipak postoji problem.

Ima jedna krivina kad plovite gde vas tuče vetar s leve strane, frontalno i sa desne strane, što je veoma komplikovano za plovidu i tu pucaju veze između barži. A kad jedna veza pukne, to je nezaustavljivo...Desi se da se odjednom deset barži rasturi. Bilo ih je dosta potopljenih do sad", objašnjava Žika Sekulić.

Više od 20 barži tu je potopljeno, ali i jedan bager od 1.200 tona, posle čega je doneta odluka - kada je brzina vetra veća od 80 kilometara na sat, kapetanija objavljuje zabranu saobraćaja i onda nema plovidbe.

Kaže Žika i da je lakše odrediti nepovoljne uslove plovidbe kada je košava, iako je jača i opasnija, jer se ona danima unapred zahuktava dok ne postigne maksimalnu jačinu. Problem su, ističe, iznenadne letnje oluje, pa se nekad dogodi da skela ne napravi krug i ostane u Staroj Palanci dok se nevreme ne stiša.

Ipak, tvrdi da je gore putovati po magli nego po vetru: "Ranije nismo imali radar, već kompas. Dešava se da ne registruješ predmet koji može da ti se nađe na putu, i da putujemo, a nikako da izađemo...strašno. Pramenovi magle vas varaju, učini vam se - evo je obala, evo je zgrada, maltene imate vizije...za 15 minuta naseo je prednji kraj na peščanu dinu na adi".

Više puta, dodaje, spašavaju i nautičke ture."Kažemo nemojte kad je košava, ali se pouzdaju u svoje moćne čamce. Vetar ih oduva, ne mogu da se vrate".



Međutim, i iskusnim kapetanima na skeli dešavali su se problemi...

"Znamo kada je kritično, a kada nije. Ipak, dešavale su se krize u Banatskoj (Staroj) palanci, pa i ostanemo tamo", objašnjava naš sagovornik.

I situacija panike je bilo, ali ne kod skeledžija već kod putnika.

"Kod nas nema panike jer ovu skelu ne može da potopi ni jedan vetar - nepotopiva je po krakteristikama (zbog sistema komora od kojih je sačinjena). Ona trpi straviče terete, vozio sam njom i tenk. Problem je u panici i činjenici da nikada ne možete da predvidite reakcije putnika...Ne daj bože da u panici neko padne sa ograde", objašnjava nam Žika.

Bilo je, kaže i tragikomičnih situacija, a nikada neće zaboraviti jednu davnu, kada je sam vozio skelu.

"Došli su harmonikaši, trebalo je da sviraju svadbu u Rumuniji i nisam hteo da ih prevezem zbog jačeg vetra. Napali su me: 'gazda Žiko, ti preko leta uzmeš novac, i sad te baš briga, nas nećeš da voziš. Baš te briga, možeš da ne radiš godinu dana".

Pre toga neki momci su ih molili da odsviraju neko kolo. Oni su odbili i rekli da idu da na svadbu da zarade "velike pare".

"Odlučio sam da ih prevezem, a kad su upali u nevreme, svi su uskočili u jedan kamion koji je bio na skeli i počeli sami od sebe da sviraju od onog straha".

"Kad naiđe talas, dogodi se da on pređe preko skele i odmah se vrati, ali ljudi to ne znaju, i misle gotovo je. Čim primete vodu počinje panika. Kad smo stigli na drugu obalu, muzičari su počeli da ljube zemlju", zaključuje priču o vekovnom poslu svoje porodice naš vodič kroz istoriju Dunava i mesta Ram, čovek domaćin, Živorad Žika Sekulić.