Atanasije (Tanasko) Rajić je rođen u selu Stragari pod planinom Rudnik 1754. godine, na Svetog Atanasija zimskog po kome je dobio ime.

Pred početak Prvog srpskog ustanka družio se sa Janićijem Đurićem, koji je kasnije postao Karađorđev sekretar.

Tanasko Rajić je bio hajduk i sa Karađorđem je učestvovao u mnogim obračunima protiv Turaka.

Najkrvaviji u njegovom kraju bio je Turčin Sali-aga, pa se Tanasko udružio sa svojim prijateljima kako bi potukao Turčina.

Sa ostalim Srbima istaknutim Srbima dogovarao se o podizanju ustanka.

Veče uoči Sretenja 1804. godine Tanasko se obreo u Orašcu sa Karađorđem, Stanojem Glavašem, Janićijem Đurićem i sa još 60 naoružanih srpskih ustanika.

Sutradan su birali vođu ustanka, a Tanasko je uzviknuo: "Đorđija za vođu!". Tada je Karađorđe dao Tanasku Rajiću crveno-belu zastavu i time je Tanasko postao barjaktar.

Tanasko Rajić je, kada je izbio ustanak, otišao u svoje rodno selo i tamo prikupljao i organizovao ljude za opsadu Rudnika.

Bio je toliko ogorčen na Sali-agu da je obećao da će ga lično ubiti i spasiti Rudnik turskog zuluma.

Tanasko je predvodio vojsku koja je 2. marta 1804. godine opkolila grad i zahtevala predaju Sali-age. Računajući na pomoć Kučuk-Alije iz Beograda, Turci su odbili da se predaju.

Rajić je izdao komandu da se krene u napad, a Turcima je stiglo pojačanje iz Čačka. Usledila je bitka u kojoj su Turci poraženi, a Tanasko Rajić ranjen u ruku.

Bio je hrabar vojnik, a posle ustanka nije učestvovao u stvaranju nove srpske vlasti.

Osvetu je dočekao kada su mu izveli Sali-agu. Tanasko je isukao sablju pred Turčinom koji je klečao i lično posekao ozloglašenog Turčina.

Potom se sa Karađorđevom vojskom borio protiv Alije Gušanca na Moravi. Utvrdio se na Crnom vrhu kod Jagodine i čekao Gušanca.

Sam Gušanac je pobegao, a njegova vojska je razoružana. U toj bici se istakao i Jovan Kursula.

Posle bitaka protiv Turaka došlo je do neslaganja Tanaska Rajića i Karađorđa, jer su se ustanici protivili Karađorđevom centralizmu.

Tanasko se povukao u svoje selo, u kojem je ostao sve do 1813. godine.

Prešao je preko ličnih nesuglasica sa Karađorđem zarad odbrane Srbije, koja je ponovo bila u teškom položaju. Pružio je ruku Karađorđu i otišao u Voždov štab u Jagodini da bi mu pomogao u odbrani Srbije.

Ustanak je, međutim, propao, i Tanasko se vratio u selo. Svojim očima je gledao tursku osvetu.

DRUGI SRPSKI USTANAK

Tanasko Rajić je bio već u godinama, ali je zdušno podržao Drugi srpski ustanak koji je predvodio Miloš Obrenović, i opet je krenuo u borbu.

Bio je glavni komandant ustaničkih snaga i namerio je da protera Turke iz čačanskog kraja.

Presudna bitka odigrala se 6. juna 1815. godine na brdu Ljubić. Turski komandant Imšir-paša je krenuo da zauzme srpske položaje kod Čačka.

Turci su ujutru iznenada napali Srbe, koji su se na početku booja hrabro držali.

Tanasko Rajić je bio komandant baterije topova, kojima je vešto rukovao. Pre početka bitke postao je kapetan u vojsci Miloša Obrenovića.

Na pošetku bitke je precizno gađao Turke, koji su, međutim, opkolili njegov položaj.

Iako u teškoj situaciji, Tanasko Rajić se nije odvajao od svojih topova.

Kada su Turci stigli do srpskih položaja, Tanasko je prestao da komanduje paljbom, izvadio kuburu, popeo se na top i zapucao na Turke.

Turci su ga opkolili, a svedoci su tvrdili da su Turci Tanaska u besu isekli na komade.

U tom boju je poginuo i turski komandant Imšir paša.

Srpska vojska se posle pogibije Tanaska Rajića konsolidovala i dobila bitku, a Turci su se povukili u Čačak.

Bitka na Ljubiću je najznačajnija u Drugom srpskom ustanku. Ta bitka je podigla je Milošu Obrenoviću ugled u narodu i u velikoj meri odredila sudbinu ustanka.