"Vozilo na vetar", kao bomba odjeknula je vest koju su objavili lokalni portali, pišući o našem dobrom domaćinu - Žunji iz Erićeve Gruže. Šumadija ga je iznedrila, Šumadija i proslavila, ali on se nimalo time ne zanosi. Skromno i bez pompe priča o sebi dok nam pokazuje "Crvenu oluju", vozilo koje puni novinske stupce.
"Da sam neka zvezda - ne bih rekao, a da sam došao do nečeg novog - jeste. Nisam razmišljao o slavi i takvim stvarima, samo mi je došla ideja da napravim neko vozilo", objašnjava Stevanović kako je pre 15 godina počeo da pravi svog ljubimca - trotočkaša na "trojni pogon" - jer koristi vetar, vodu i benzin.
Na prvi pogled deluje kao jedna od "munja" iz blokbastera "Mad Max". Izanđalo sedište, metalna konstrukcija, propeler...Vidi se da Žunja godinama "haba" čudo na tri točka koje je tek danas postalo predmet interesovanja javnosti.
Svoju "Crvenu oluju" Žunja je, davnih dana, pravio pune dve godine. Krenuo je sa dve šipke i dve kutije materijala, da bi na kraju nastao neverovatan spoj motora od "fiće", elise od vojnog helikoptera iz Norveške ("jer nijedan drugi materijal ne može tako da se ponaša na 2.000 obrtaja"), zadnja osovina od "forda", prednja viljuška od "kavasakija", prednji točak je od "jave"...
Rezultat - vozilo koje može da razvije brzinu od 80 kilometara na sat i koje dobro znaju posetioci manifestacija poput kupisijade i gulašijade, na kojima je "Crvena oluja" glavna atrakcija.
"Svi hoće da ga slikaju i snime. Kad krenem negde uvek nastane zastoj u saobraćaju", kaže zadovoljno Zoran. Otkriva da se za njegovog ljubimca preko prijatelja raspituje i Emir Kusturica, koji bi želeo da ga uvrsti u svoj film.
Pitamo ga odakle želja da napravi tako nešto, ali i eneregija i vreme, pošto radi dva posla - u jednoj privatnoj firmi i svojoj automehaničarskoj radionici.
"Radio sam u Norveškoj jedno vreme pa sam tamo i došao na ideju - tamo sam video nešto slično u sistemu vozila za vodu koja pokreću čamac. Tu sam se i dosetio da napravim takvo vozilo - ali koje će da se kreće po zemlji. Zanimljiva stvar je da se moje vozilo fenomenalno kreće i po snegu - točkovi se skidaju, umesto njih idu skije i baš dobro funkcioniše", u dahu priča Žunja dok sedimo u njegovoj kući, sklonjeni sa kiše koja nam kvari planove da se provozamo "ljutom mašinom".
"Vozilo je napravljeno pre 15 godina, ali nije u medijima viđeno do sad. Nije ni završeno do kraja u smislu bezbednosti - elise koja se okreće 2.500 obrtaja u minuti, treba da se radi i na olakšavanju, nije još sve završeno, nema se vremena", objašnjava naš šumadijski domaćin, dok ga blagim i pogledima punim podrške prate supruga i majka.
Dosta bi tu još trebalo da se doradi, kaže. Nisu predviđene promene u samom izgledu vozila, ali potrebno je da se olakšanju delovi, da se ubaci što više aluminijuma umesto gvožđa, da se uradi zaštita na elisi - da ne bi bilo rizično po okolinu, ako "ne daj bože da dođe do pucanja".
Pitamo Žunju i da li je njegov izum po nečemu revolucionaran i da li bi mogao da se primeni u industriji.
"Poenta cele priče je na uštedi goriva - ova mašina uopšte nema transmisiju nema ništa da je zaustavlja, koliko obrće motor - toliko obrće elisa. Postoji takav sistem na velikim brodovima, ali ne i na malim", kaže Žunja i kaže da bi njegov izum mogao da se primeni na manjim plovilima.
Kaže i da je, iako ima elisu, nebitno da li ima vetra, da bi se vozilo pokrenulo.
"Ovaj motor pogoni elisu i elisa mi stvara potisak 500 kg. Voda je bitna - ja sam sagradio generator koji za sat vremena proizvodi četiri litre vodonika i on se dodaje u samu smešu - i automatski imate smanjenje potrošnje 50 posto goriva. To je proizvod koji bi mogao da se ugrađuje u vozila nebitno da li imaju pogon na gas, benzin, dizel, jer on se ugrađuje u samu smešu sagorevanja motora", otrkiva nam Žunja glavnu tajnu "Crvene oluje".
Pitam da li već u savremenoj auto industriji postoji nešto slično? Ne, da Žunja zna.
"Ja nisam video da postoji, svi su ga radili, proizvodili, probali, ali nisu došli do nekog rešenja. Ja jesam - ali da bi došlo do proizvodnje još treba usavršavanja, treba elektronike. Ja sam to sve uradio malo u laičkom sistemu, ali funkcioniše", kaže.
Ni sa kim o svom izumu Žunja nije razgovarao od stručnjaka, niko se nije ni interesovao, ali ni to ga ne uzbuđuje.
Dosta mu je, kaže njegovo dvorište i radionica, koje ne bi nikad menjao za rad u velikoj fabrici.
Pitam ga i da li su ga čudno posmatrale komšije i porodica dok je godinama gradio svoje "čedo".
"Porodica se odavno navikla na mene, ceo život me vukla elektronika i mehanika, šta sve nisam napravio... A, sa strane ljudi su mi govorili da nisam normalan, da to nikad neće da proradi, da nikad ne može da se provoza"
Pitam i da li dolaze sada, kada ga opsedaju novinari..."Ne dolaze ni sada", kaže.
"Mi smo malo čudan narod, posebno ovaj naš šumadijski okrug", dobacuje supruga, dok se opraštamo sa Žunjom.
Odlazimo sa željom da se vidimo opet da bi nam još pričao o svojim drugim poduhvatima - poslu radioamatera za vreme bombardovanja, lovu i ribolovu koji su mu takođe strast, mini vetrenjačama koje pravi za lovačku kućicu. I sve to stiže dok radi dva posla, šest dana nedeljno i ima samo jedan slobodan dan.
"Mislim da ne bih mogao da se začaurim i da ne radim ništa. Imam jedan slobodan dan od sedam dana u firmi i kad mi dođe taj dan - to je katastrofa", ispraća nas Žunja rečenicom koja govori sve - i zbog čega "se bori sa vetrenjačama" i zbog čega ga komšiluk baš ne razume. Netipičan za Srbiju, netipičan, možda, i za ovaj svet...
BONUS VIDEO: