Pravo ime bilo mu je Stanoje Stamatović. Rođen je u selu Glibovcu, kod Smederevske Palanke.
Na zboru u Orašcu, na Stretenje 1804. odbio je da predvodi Prvi srpski ustanak jer je smatrao da za njim kao poznatim hajdukom narod neće krenuti, pa je na njegov predlog za vožda je izabran Karađorđe.
Posle osvajanja Tvrđave Rudnik, Stanoje postaje desna ruka vožda Karađorđa i prati ga svuda.
Turci su ga se toliko bojali, da nisu čak smeli ni njegovo ime da izgovore glasno, jer su smatrali da će tako navući zlo na sebe.
Istakao se u boju na Deligradu i u opsadi Beograda.
Predvodeći 2.500 pešaka, 500 konjanika i sa jednim drvenim okovanim topom, Stanoje je, početkom septembra 1806. godine oslobodio Prokuplje i Kuršumliju od Turaka.
Njegovo herojstvo opevano je u narodnim pesmama, a Đura Jakšić je napisao i istorijsku dramu "Stanoje Glavaš".
Ubijen je prema nalogu Sulejman paše, posle propasti Hadži-Prodanove bune. Turci su mu iskasapili celo telo, a odsečenu glavu su odneli Sulejman-paši na uvid, posle čega je dugo stajala okačena na čengel ispred Stambol kapije.
Sestra Stanoja Glavaša otkupila je njegovu glavu i sahranila je zajedno sa telom u mestu Baničina.