Na današnji dan, 1959. godine rođen je srpski glumac i prvak Narodnog pozorišta u Beogradu Bane Vidaković. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića.
Šira publika ga pamti po ulogama u TV serijama "Sivi dom" i "Gore dole", "Sinđelići, "Urgentni centar", ali i po filmovima "Lepa sela lepo gore", "Sedam i po", "Vikend sa Ćaletom".
U intervjuu za MONDO koji je dao krajem aprila, Vidaković je govorio, između ostalog i o propuštenim šansama, ratu u BiH ali i smrti svog dobrog prijatelja i kolege Borisa Komnenića.
Bane nam je istakao da su mu osamdesete bile najbolji period u životu.
"Pre svega što sam bio mlad. Nažalost ta naša generacija je taman raširila krila da bi se sve slomilo u trenutku. Mi smo doživeli onu jevrejsku kletvu - dabogda imao pa nemao. Svi smo kao generacija startovali sa 'Sivim domom', ja sam 1989. na Niškom festivalu imao dva filma - 'Seks partijski neprijatelj broj jedan' i 'Iskušavanje đavola'. I dobijem nagradu u Nišu i taman pomislim kako tek sad krećem kad ono već naredne godine počinju borbe u Vukovaru. I sve na rez odlazi u tri lepe materine", kaže Vidaković.
Kaže kako je njegova generacija osećala da će se desiti nešto loše, ali da jednostavno nisu u to verovali.
"Pogotovu što je Beograd bio otvoren grad. Milan Mladenović je bio polu Hrvat, Masimo polu Italijan. Bili smo izmešani a ali vaspitavani tako da to uopšte nije bitno. Bili smo normalni, nismo time bili opterećeni. Kad je rat počeo, neke je to baš slomilo. Posebno one iz mešovitih brakova. Milan se potpuno razboleo od tog osećanja da sve odlazi dođavola. On putuje u Brazil kod Sube da snimi tu zadnju ploču jer je hteo da ostavi neki svoj testament", kaže Vidaković.
Sve što se desilo devedesetih godina, kaže, njegovu generaciju je potpuno ubilo.
"Naglo je došlo, niko od nas nije verovao da će u Bosni biti tako krvavo. Moji prijatelji su počeli da nestaju oko mene, što od side, što od droge, što od depresije. Čavke mi je umro na Novom Zelandu. Sve se raspalo, prijatelji, država... Da mi nije bilo posla ne znam kako bih se izvukao", kaže Vidaković i dodaje da se ratnih godina seća kao dugačke noćne more:
"Jednostavno ne pamtim ništa iz tog perioda. Možda namerno, a možda sam previše bio na opijatima i alkoholu. Ali kako god ja te devedesete doživljam kao kroz neku maglu", napominje.
Govoreći o smrti prijatelja nije se moglo ne dotaći se i odlaska Borisa Komnenića.
"Ja još ne mogu da racionalizujem u glavi da ga nema. Mi se nismo aktivno družili poslednjih 20 godina. Mi smo se najviše družili kad smo bili mladi, tad smo bili nerazdvojni, putovali smo svuda. Posle je svako otišao na svoju stranu. Boris je bio malo mizantrop, samoizolovao se. Sve te godine je bio u toj vikendici na Avali. I samo dođe, odigra predstavu i vrati se nazad tamo. Ja sam isto redukovao izlaske... Kad mi je ekipa pomrla i kad se raselila sa kim onda da izlazim", kaže Vidaković.
Ističe da mu činjenica da nema više Borisa ne dopire do glave.
"Nisam mogao da verujem da će otići pre svojih roditelja. On se satirao od svega i svačega u životu, najviše od alkohola. Ali svi smo bili poročni. Što baš on da umre u pi*ku materinu. Što baš on da dobije kancer pa da mora da ide na hemioterapije. Ja sam saznao da ima probleme tek nekih 10-15 dana pred smrt. I to saznam tako što mi prijateljica kaže - e Bokica više ne može da ide na hemioterapije. Ja reko čekaj bre, kakve hemioterapije?! Tih dana sam bio u dilemi da li da ga zovem ili je bolje da ga ne uznemiravam. I on umre. Pa kako da mi ode tako, a nismo se pozdravili. Mnogo mi je teško palo", ispričao je Vidaković u intervjuu za MONDO.
(MONDO/Petar Latinović)