Na današnji dan 1995. godine u američkoj vojnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo, počeli su mirovni pregovori o Bosni i Hercegovini.
Posle tri sedmice, mirovni sporazum kojim je okončan rat u toj bivšoj jugoslovenskoj republici parafirali predsednici Srbije, Hrvatske i BiH - Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović
Nebojša Vujović, diplomata i šef Misije SRJ u Vašingtonu devedesetih godina i jedan od članova jedanaestočlane srpske delegacije, uredno je sačekao da prođe dvadeset godina važenja državne tajne i onda rešio da nas provede kroz zamršeni lavirint mučnih pregovora.
"Knjiga je svedočanstvo onoga što se tamo stvarno događalo iz sata u sat, iz dana u dan. Milošević je bio glavni pregovarač i lično sam ga doživeo kao čoveka koji je mogao da nosi teret. Možda je unutra imao nekih slabosti ali se nisu mogle videti. Nekad bi u toku pregovora znao da me upita - 'A, kako će ovi tvoji prijatelji Amerikanci reagovati?' Ovo samo znači da je imao ono što se zove zadrška u mišljenju, ali je to uspešno skrivao. Hrvati su bili relaksirani, sve svoje su bili već završili i tamo su bili kao na izletu, ali je Franjo Tuđman bio vrlo kooperativan. Kada smo otišli kod njega na kafu i kolače i sa predlogom da bar Srbi i Hrvati potpišu sporazum, on je odmah pristao. I da nije bilo tog zajedničkog Slobinog i Franjinog pritiska, muslimani ne bi prihvatili sporazum. Ponašali su se kao razmažena deca koja su mislila da su u Dejton došla po lizalicu, a ne na pregovore. Bili su ubeđeni da je Amerika na njihovoj strani i da će im sve završiti. Amerika im je dosta toga završila, ali morali su i oni da budu kooperativni", podseća Vujović.
Vujović u knjizi opisuje situaciju u kojoj Voren Kristofer traži od Miloševića da se kao simboličan gest i ustupak, muslimanima daju brda oko Sarajeva sa kojih su Srbi pucali na grad.
"U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže", rekao je Milošević, a Kristofer je uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtev muslimana, ali da će biti poslednji koji će on nama preneti u njihovo ime.
Međutim, u jednom drugom slučaju Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom. Naime, američko rukovodstvo je imalo ideju da se u Dejtonu reši i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma koji je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su bili napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rešenje podrazumevalo ostanak Kosova u okviru Srbije. Milošević je to odbio. Pre toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo doneo ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću koji ga je pogledao i rekao - "Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo", piše Blic.
Nezahvalna dužnost pripala je Vujoviću, a kako je to izgledalo on plastično opisuje u knjizi.
"Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju. Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!'".
Vujović je one zgužvane papire vratio američkom posredniku Barliju koji mu je rekao:
“U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju... Samo mislim da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija reši na uravnotežen, balansiran, opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe”.
DIPLOMATIJA UZ POMOĆ RAKIJE
Slobodan Milošević je strance je tokom mirovnih pregovora u Dejtonu 1995. godine podmićivao srpskom rakijom. Svedoci iz tog vremena pričaju za "Kurir" da je u američkoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, gde je parafiran sporazum kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, Miloševićeva soba bila veoma popularno mesto, gde su često dolazili stranci i dugo se zadržavali baš zbog - viljamovke.
Bivši premijer SRJ Momir Bulatović, koji je sa Miloševićem sve vreme bio u Dejtonu, rekao je svojevremno da je unošenje rakije u vojnu bazu bilo zabranjeno, ali da je ona ipak prošvercovana kao - šumadijski čaj.
"U bazi Rajt-Paterson nije bila dozvoljena upotreba alkohola. A pošto smo mi bili tamo veoma dugo i maltene kao zatvorenici, Miloševićeva soba je bila najpopularnije mesto. Jer mi smo tamo doneli mnogo viljamovke, rakije naše sa kruškom, a deklarisali smo je kao šumadijski čaj. A ko god je došao na pregovore u Miloševićevu sobu, zadržavao se mnogo duže zato što su naše zalihe viljamovke trajale jako dugo", otkrio je Bulatović.
Bivši premijer Srbije i potpredsednik jugoslovenske vlade Nikola Šainović, takođe jedan od najbližih Miloševićevih saradnika i prijatelja, rekao je za "Kurir" da je donošenje viljamovke u bazu Rajt-Paterson samo simbol toga koliko je drama u Dejtonu bila velika. On dodaje da je tako mala stvar kao što je rakija imala veliki značaj.
"Tu postoji samo jedno objašnjenje - sve su to ljudi. Cela ta drama kojom ste okruženi tražila je neki kontakt sa svojom zemljom i onda to može da se simbolizuje čašicom rakije. Ne zato što je to alkohol, nego zato što je to ta simbolika", rekao je Šainović.
(MONDO)