"Praznik Bogojavljanje. Zove mama i pita da li su možda zvali iz bolnice? Kažem, šta ti je mama, pa niko me nije zvao, o čemu se radi? Onda ona objašnjava, kako je sanjala neki lep san, a praznik je, pa je kao svaka majka zamislila želju. Posle nekoliko sati, pozvali su me iz Urgentnog centra i rekli da se pojavio donor i da je možda ovo 'moj dan'. Tako je i bilo, to je bio moj dan, dobila sam novu jetru zahvaljujući humanoj devojci koja imala svega dvadesetak godina", počinje priču Lidija Stojanović (33) iz Beograda, koja je humanim ljudima i stručnom transplantacionom timu Urgentnog centra Srbije, 2018. godine dobila šansu za novi i bolji život.
Lidija je arhitekta, trenira, putuje, druži se sa prijateljima, planira da zasnuje porodicu. Ima svoj posao i posvećena je svemu što radi, međutim, iako je sada sve u redu, ova hrabra i vesela devojka iza sebe "vuče" godine teške borbe sa autoimunom bolešću, zbog čega je transplantacija jetre bila neminovna.
"Razbolela sam se kada sam imala 12 godina, zapravo ništa se specijalno nije desilo, samo su jednog dana počeli da me bole zglobovi na rukama i nogama i to je trajalo 24 časa. Otišla sam sutradan kod lekara da uradim krv, bilirubini su bili uvećani, pa sam zadržana na klinici. Bila sam dete, nisam znala šta me čeka i kako će se to kasnije odvijati... Međutim, počela sam da pijem lekove, i sve je nekako išlo do moje 22. godine. A, onda odjednom pojavljuju se ozbiljniji problemi, i već u 24. godini predlažu transplantaciju", priča Lidija.
U to doba 2012. godine, Lidija u Srbiji nije mogla da dobije novu jetru niti da obavi transplantaciju, pa je morala da bira Italiju ili Ameriku. Kako je Amerika bila skupa opcija, Lidija je otišla u Italiju, gde su je sačekali novi problemi a do transplantacije tamo nije ni došlo.
"Naravno, tamo su najpre počeli da rade procene, ali su greškom prilikom nekih pretraga probušili debelo crevo nakon čega sam dobila sepsu, a onda i pala u komu. Ležala sam u bolnici u Italiji četiri, pet meseci, zatim su me 2013. godine stavili na listu čekanja", priča Lidija za "Blic".
U to doba u Srbiji je počela da se ubrzano razvija transplantacija jetre, što je Lidiji ulilo nadu i podstakne je da se vrati u svoju zemlju, što se kasnije pokazalo kao dobar potez.
Lekari biraju ko će dobiti organ
Iako umorna od svega što se dešavalo u Italiji, ova mlada devojka nije gubila nadu da će se jednog dana desiti čudo. Tako je i bilo, 2017. godine stavljena je na listu čekanja, a poziv iz Urgentnog centra stigao je 2018. godine u januaru na veliki praznik.
"Na transplantaciju su me zvali tri puta. To kada pozovu, i kada odete, vi ne znate hoćete li dobiti organ ili ne. Pojavljujete se vi, i pojavljuje se još neko, ko vam je u isto vreme i prijatelj i konkurencija. Organ dobija onaj kome je potrebniji. Sećam se devojke koja je imala dete kod kuće, znala sam nekako da će ona tada dobiti organ, i iskreno, nisam ni jednog momenta zažalila kada su odlučili da to bude ona. Ja sam sačekala. Nemate pojma kako to izgleda, i nama, i tim lekarima, kada za kratko vreme moraju da odluče ko odgovara, ko je prioritet... I zato želim da kažem ljudima, nemojte sumnjati ni jednog trenutka. Zato apelujem, da ljudi shvate da nema malverzacije, da nema tu mesta ničemu drugom nego humanom gestu koji čini donor, i njegova porodica. Život je toliko dragocen, i molim ljude da to shvate kada je doniranje organa u pitanju. Nikada nisam gubila nadu, i strpljivo sam sačekala moj dan. Znam samo da je ta devojka imala dvadesetak godina čiji sam organ dobila, i da je ona meni podarila novu šansu, ona je heroj", priča Lidija.
Kako kaže, ne prođe dan da se ne seti humane devojke koju ni ne poznaje, a čiji deo tela nosi u sebi. Kako dalje priča, operacija je bila dodatno teža zbog komplikacija u Italiji, ali da su naši lekari obavili sjajan posao.
"Kada dođe taj datum, posebno se zahvalim 'njoj' i nadam se da je negde našla mir. Zahvalna sam njenoj porodici što je dala pristanak, kao i našim lekarima koji su zaista uradili sve kako treba bez komplikacija. Operacija je trajala dugo, a onda me je anesteziolog dr Nataša Petrović probudila rečima 'budi se sunce, uspeli smo', to je bio neverovatan osećaj. Ja sada živim sasvim normalan život i to je dar", ističe Lidija i apeluje na sve ljude da razmisle o tome i razgovaraju sa svojim porodicama, kada je doniranje organa u pitanju.
Transplantacija jetre u Srbiji
Prva transplantacija jetre u Srbiji obavljena je još 1995. godine. Iako su rađene, dugi niz godina ova praksa nije uspevala u dovoljnoj meri da zaživi u Srbiji, pa su mnogi često morali put inostranstva. Ipak, "olakšanje" za pacijente dolazi 2013. godine kada Urgentni centar Srbije KCS dobija Odeljenje za transplantaciju jetre, koje je formirao tadašnji direktor UC, a sadašnji ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar. Tada je obavljena i prva transplantacije jetre u UC u saradnji sa ekspertima za transplantaciju jetre iz Hrvatske i to devojci koja je deset godina čekala novu jetru.
Moždana smrt i procedura
Transplantacija organa obavlja se isključivo uz dozvolu porodice, ukoliko je pacijent koji je moždano mrtav, za života izrazio želju da bude donor, a porodica je tu da to potvrdi i da saglasnost za ovaj humani čin. Mnogi su u dilemi da li se pacijent može oporaviti ako ima moždanu smrt, ali dileme nema, odgovor je - nažalost, ne. Moždana smrt je stanje nepovratnog gubitka svih moždanih funkcija, dok drugi organi "rade" zahvaljujući aparatima. Do moždane smrti najčešće dovodi krvarenje u mozgu, infekcija, teška povreda glave ili mozga, kao i šlog.
(Mondo/Blic)