Na današnji dan pre 23 godine otpočela je agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju. Bombardovanje 1999. godine je trajalo je 78 dana sve do potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Kumanovski sporazum potpisan je 9. juna 1999. godine na vojnom aerodromu kod tog grada i označio je kraj NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Sporazumom su prekinuti vazdušni udari NATO na SRJ a dan kasnije usvojena je rezolucija 1244 u Savetu bezbednosti.
Iako je od prvog dana agresije bilo jasno da su NATO snage mnogostruko veće i bolje opremljenije, jugoslovenska vojska se hrabro borila. Piloti Savezne republike Jugoslavije svojevremeno su u jednoj emisiji ispričali kako je izgledao njihov rat sa Alijansom.
"Poleteo sam 24. marta 1999. sa aerodroma Batajnica negde oko 20 i 30. Bombardovanje je počelo nešto pre 20 časova. U tom trenutku sam bio u kabini aviona okrenut prema severu kada sma video eksplozije prvih bombi koje su pale. Jedna od njih je gađala stanicu za navođenje u blizini Pančeva a druga je gađala raketni sistem blizu Novog Sada. Znali smo da sa 10 aviona idemo protiv NATO pakta. Bilo bi iluzorno i pričati o odnosu snaga. Međutim i tih desetak aviona sa kojima smo raspolagali su bili u takvom stanju da su im resursi već bili istekli. Ali nije bio trenutak da razmišljamo čime branimo već šta branimo. Zbog toga smo i poleteli", kaže pilot Nebojša Nikolić Keša.
Kako kaže ispravnost aviona je bila sigurna što se tiče motora, a ostalo je zavisilo od aviona do aviona.
"Postojale su određene neispravnosti po pitanju radara, instrumenata, uređaja za otkrivanja ozračenja. Njihovi avioni su 5-10 puta skuplji od Mig-21. Tog dana sam bio na Komandno-štabnoj školi, polagao sam ispit. Javio sam se da budem dobrovoljno jedan od članova posade. Kada su pale prve bombe usledilo je naređenje da se ljudstvo skloni u skloništa. Pitao sam da li se to odnosi i na mene, i potvrdili su mi da se odnosi na sve. Izašao sam iz kabine i sa još njih nekoliko otišao u sklonište koje se nalazilo kraj aviona. Odatle sam dobio signal za poletanje. NATO avioni su već bili iznad Beograda i naše zemlje. Seo sam u avion, pokrenuo motore aviona. Tada sam video neispravnost kursnog sistema koji nije pokazivao smer u kome sam ja bio okrenut nego nešto sasvim drugo. Bez obzira na to ja sam poleteo", priča Nikolić prisećajući se akcije koja je izvedena tokom bombardovanja 1999.
Čim se odvojio od piste pale su i prve rakete.
"Osetio sam ih u svojoj blizini. Bile su 4 rakete. Imao sam zadatak da budem na visini od 3.000 metara a NATO je leteo na 10.000 metara. Pokušavao sam da uspostavim kontakt sa oficirom za navođenje, ali nisam uspeo. Uključio sam radar ali on nije radio. Okrenuo sam u pravcu severa, manevrišući koliko sam mogao izbegavajući rakete. U jednom trenutku sam video plamen koji se pojavio sa moje desne strane, proširio se preko instrument table i zahvatio celu kabinu. Nalazio sam se u vatri i dimu. Javio sam svoju poziciju, da sam pogođen i da moram da napustim avion", ispričao je on.
Predrag Milutinović Grof njegov kolega kaže kako je te prve bombe dočekao u baraci.
"Mart mesec, noć. Zima i vlaga u komandnom mestu. Predlažem kolegi da idemo u baraku da gledamo TV. 'Razbolećemo se a rat još nije ni počeo', kažem mu kroz šalu. Bili smo obučeni da poletimo u svakom trenutku. Prva bomba je pala, za njom i druga. Kažem ja – ajmo mi ipak dole na komandno mesto. Tu me je sačekao komandir koji mi je dao naredbu da poletim. Uzeo sam kacigu i potrčao prema avionu. Kad sam seo u avion kroz glavu mi je prošlo – da nisu slučajno bombe pale po pisti, jer onako pun naoružanja i goriva... ne bi ništa ostalo", prisetio se Milutinović.
Kaže kako mu je laknulo kada se odlepio od piste.
"Mi smo jedna interni dogovor sa generalom Veličkovićem u slučaju napada šta ćemo da radimo i kako ćemo se ponašati. Osnova tog dogovora je bila da poletimo, pokušamo da oborimo neki neprijateljski avion a mi ako se izvučemo, izvučemo se. Bili smo kao kamikaze", rekao je Milutinović.
Ostao je upamćen i jedan događaj tokom bombardovanja 1999. koji se odvijao ne u vazduhu već na kopnu, kada je nekoliko dana posle početka NATO bombardovanjadoneta na najvišem nivou odluka o upućivanju 252 oklopne brigade iz Kraljeva na Kosovo i Metohiju. To je izvedeno potpuno neopaženo u uslovima apsolutne neprijateljske prevlasti u vazduhu. Naime, naređenje za marš stiglo je iznenada. Bilo je potrebno da se u roku od četiri sata tenkovi popune borbeni kompletima i ukrcaju na transportne vagone. Tačno u 22.30 časova 28. marta 1999. godine tri kompozicije vagona na kojima su bili tenkovi M -84 i BVP M-80 su krenule čime je počelo četvorodnevno nadigravanje sa NATO avijacijom, pisao je Kurir.
Prebacivanje oklopne brigade na prostor Kosova i Metohije bio je veliki posao. Kolona je bila duga preko 60 km. U jedan sat posle ponoći 29. marta prvi voz sa ukrcanim tenkovima na kompozciju zaustavljen je u stanici Lešak, jer je saopšteno da je na sedam kilometara dalje pored mosta preko kog je trebalo da prođe kompozicija pronađen radio lokator. Čekanje specijalizovane ekipe da otkloni lokator se odužilo pa je doneta odluka (u zoru oko 3.30 sati) da se sakriju sve tri kompozicije u tunelima duž pruge. Prva kompozicija u 6.30 sati skrivena je u tunel Kula, druga je skrivena u tunel Pavlica, a treća u tunel Banjska.
U toku te operacije komandat transporta potpukovnik Božić uspostavlja vezu sa komandantom Prištinskog korpusa generalom Vladimirom Lazarevićom. Naređenje je bilo da transport tenkova treba da što pre stigne u Lipljan i da zatim produži u rejon Kline. Naređen je transport za Lipljan prve konpozicije. Ostala dva voza dobila su naređenje da uđu u tunele prethodnih kompozicija.
Narednih tri dana brigada je sa devet kompozicija prevezena na Kosmet, bez ijednog gubitaka. Na taj način je prebačena jedna od najmoćnijih brigada Vojske Jugoslavije. Varka je uspela. Bila je to jedna od najbolje izvedenih vojnih akcija tokom bombardovanja 1999. godine.
(MONDO)