"Sve više žena zna da im deca ne trebaju, ne treba im muž, ni svatovi ni venčanica. Postoje platforme na kojima možeš naći muškarca koji ti se toga dana svidi, spojiti se s njim, odvojiti se od njega i zaboraviti ga. Takve žene žive oko mene", kaže Vedrana Rudan u intervjuu za MONDO, predstavljajući svoju novu knjigu "Doživotna robija", koja je za kratko vreme od izlaska podigla ogromnu prašinu zbog činjenice da se u njoj žene fizički obračunavaju s muškarcima kako bi sebi obezbedile ugodniji život bez njih! Međutim, Rudanova ne prestaje da provocira i kolumnama na svom blogu koji prati ogroman broj ljudi u regionu, a gotovo redovno delove tih tekstova prenose gotovo svi mediji.
Ne prestajete da izazivate šokove zbog svojih tekstova na vašem sajtu. Mislite li zaista da je Vladimir Putin "luđak", da je "žrtvovanje" Ukrajine "eksperiment Zapada“" i da svetom vladaju politički lideri koji nemaju liderskih kapaciteta nego su samo marionete poput, kako napisaste, Borisa Džonsona, Makrona, Trudoa, Šolca i sličnih?
"Pojma nisam imala da svojim tekstovima na blogu izazivam šokove. Sigurna sam da su sve moje teze, teze normalnih ljudi, samo se njih ne čuje, a mene čitaju. Živimo u jezivim vremenima. Putin jeste luđak, ali on je onoliko lud koliko su to i drugi vladari sveta. Ne smemo se čuditi. Ljudska istorija je istorija vladavine kretena opsednutih lovom na lovu i moć. Ljudi su bića koja se u pravom svetlu pokazuju samo kad ratuju. Krvoločna gamad kojoj nikad dosta zemlje, mora, oružja, novca, nafte, plina, dragulja… Mi Evropljani smo ovih dana posebno nemirni jer nam je na kućni prag došlo ono što se godinama događa daleko od nas. Njušimo krv nevinih, gledamo strah u očima prognanih, slušamo pretnje zločinaca sa Istoka i Zapada, svetom vladaju kreteni. Boris Džonson je debela, mesnata karikatura koja predstavlja odvratnu gomilu nasilnika i zločinaca koji su sve što imaju stekli ubijajući i otimajući. Ostali koje ste nabrojali su njegova braća, svi sa ogromnim žarom pu*e Amerima. Čudi me kako im američka spe*ma ne izlazi na oči. Gadovi su i oni i njihovi šefovi koji im iz Vašingtona diktiraju poteze. Putina sam u jednom od svojih tekstova nazvala 'Amerikancem' jer se on ponaša poput Obame ili Klintona, da ne nabrajam ostale gadove. Zašto se Zapad tome toliko čudi, zašto to objašnjava njegovom 'bolešću' pitaj boga. Posebno me nervira njihova drskost kad na naše ekrane lansiraju Bajdenove govore i nastupe. Toliko su nepristojni da se usuđuju prodati nam priču kako je sasvim normalno da Amerikom 'vlada' čovek u pelenama koji se rukuje sa vazduhom i zove mamu kad ne dobije bočicu s mlekom."
Da li bi se nešto zaista promenilo da je, primera radi, Marin Le Pen pobedila Makrona na predsedničkim izborima u Francuskoj?
"Naravno da se ništa ne bi promenilo. Političari se ne dele na 'dobre' i 'loše'. Svako ko se bavi politikom prodao je dušu đavolu da bi njegovo bilo carstvo zemaljsko."
Kažu, u (polu)šali da je Putin za dve nedelje rešio problem korone. Kako vam iz ove perspektive izgleda pandemija koja očigledno i dalje traje, ali kao da nema više nikakve drame oko nje mada ljudi bivaju hospitalizovani i umiru od posledica kovida?
"Zašto izdvajate Putina? SVI osim Kineza su rešili problem korone. Naravno da korona nije nestala, divlja i dalje. Ali, kad oružje govori, korona ubija ćuteći."
Norveški pisac Erlend Lu moderan svet često dovodi do nivoa vica i u svojim knjigama ga totalno obesmišljava i razobličuje. Da li i vi mislite da je današnji svet, kao i globalna politka, izgubio svaki smisao i kuda nas sve ovo vodi u skorijoj budućnosti?
"Nisam sigurna da se svet baš mnogo promenio od vremena kad su naši preci živeli u pećini. Menjala su se sredstva ubijanja. Nekad si neprijatelja gađao strelom, danas na njega šalješ dron. Autodestrukcija je ono što čoveka čini čovekom. Sviđa mi se pesma koju peva moj omiljeni pevač Ciganin, zaboravila sam mu ime, 'Biće skoro propast sveta, nek' propadne, nije šteta'. Mi mali ne bismo se trebali previše zamarati tragedijom koja nam kuca na vrata. Ne odlučujemo ni o čemu, ali ipak možemo sebi pomoći. Ne čitati portale, ne uključivati televizor, pronaći neku svoju sitnu radost i uživati u njoj. Nek' nam bude lepo dok traje. I, da, velika je stvar što Rat svih ratova kojim nam prete neće samo nas lansirati u pakao. S nama će otputovati i Bezos i Mask i Klinton i Obama i Putin i Džonson... Kad dođe smak sveta konačno ćemo svi biti ravnopravni. Gospodari i robovi zajedno će otplesati svoj poslednji ples."
Deluje li vam da živimo u svetu koji je postao hermatičan i uštogljen, do te mere ozbiljan i u raznim pravcima dogmatičan da nam i vicevi moraju biti očišćeni od mogućnosti da se uvredi neka osetljiva demografska struktura?
"Vladari današnjeg sveta svaku zaje*anciju doživljavaju kao uvredu neke ekipe. Moramo biti politički korektni prema homoseksualcima, Ciganima, Jevrejima, dvospolcima, jednospolcima, nekolikospolcima, nespolcima, crnima, žutima, smeđima, belima, crvenima, ženama, muškarcima, starcima, deci... Naši životi moraju se odvijati po strogim pravilima jer je to 'demokratija' i 'tolerancija' 'drugih' i 'drugačijih'. U običnom životu sve je mnogo jednostavnije. Ljudi se dele na robove i robovlasnike. Ostalo su piz*arije."
Čini se da je "Doživotna robija" vaš najinventivniji roman. Uspeli ste spojite sve one teme koje su i ranije karakterisale vaše knjige, specijalno žensko-muške odnose, ali i da dodate dimenziju krimića s atmosferom kakve se ni bi postideo nijedan španski triler hit s Netfliksa. Šta je bila inicijalna kapisla za ovu priču?
"Ne gledam španske hit trilere na Netfliksu zato pojma nemam da li je vaša konstatacija uvreda ili kompliment. Doduše, nije me ni briga. Ovu sam knjigu pisala tri godine. Nemam pojma zašto ovako izgleda. Iz neke mračnine iskrsli su likovi i krenuli mi pričati priču o svom životu. Već sam nekome rekla, ponoviću, ovo je valjda jedina moja knjiga u kojoj mene nema ni u tragovima."
Glavna junakinja knjige Lovorka koja je sama sebe prekrstila u Lolu, ćerka politički veoma uticajne majke u bivšoj državi, koristi svoj status kako bi s muškarcima opštila na sličan način na koji, kako se veruje, oni opšte sa ženama – gledajući ih kao "komad mesa". Američka spisateljica Lisa Tadeo u romanu "Životinja" takođe opisuje ovakav tip žene. Mislite li da su žene s ovakvim pogledom na veze s muškarcima budućnost odnosa?
"Takve žene nisu budućnost, one su sadašnjost samo se malo govori o tome jer javnim prostorom vladaju muškarci kojima je ta spoznaja nepodnošljiva. Sve više žena zna da im deca ne trebaju, ne treba im muž, ni svatovi ni venčanica. Postoje platforme na kojima možeš naći muškarca koji ti se toga dana svidi, spojiti se s njim, odvojiti se od njega i zaboraviti ga. Takve žene žive oko mene. Umiru od smeha kad mi prepričavaju doživljaje sa muškarcima koje su potrošile za jednu noć. Često, dok siroče umorno spava, one odlaze u kupatilo, nazovu prijateljice i onda prepričavaju utiske. Mislim da je takav način komunikacije s muškarcima ogroman korak prema ženskoj slobodi. Vekovima slušamo kako vredimo onoliko koliko vredi mužjak koji nas je 'odabrao'. Danas žene biraju. Ja sam iz jednog drugog vremena, iz kamenog doba kad smo mi jadnice pušile priču da sreća do smrti stanuje u zagrljaju jednog muškarca."
Možda po prvi put, glavna junakinja vaših knjiga stiže iz bogataškog miljea, ona nije deo puka, ne radi za platu, status je nasledila, kao i novac, nema nikakvih ambicija osim da ugodi sebi. Da li je to zato što ste vi sad bogata žena, pa vam je svet bogatih i privilegovanih postao razumljiviji i simpatičniji?
"Umirem od smeha. Ja bogata žena? Ja? Nisam bogata jer to baš nikad nisam želela biti. Imam novaca dovoljno da mogu plaćati račune, kupovati dobru hranu, odeću, lekove, putovati. Živim u maloj, ali lepoj kući, jasno mi je da živimo mnogo bolje nego većina ljudi danas. To ipak sa bogatstvom nema nikakve veze. Nekoliko puta u životu imala sam priliku prelomiti i krenuti u lov na veliku lovu. Nisam krenula jer to baš uvek uključuje kriminal, a ja nemam živaca za to. Lov na novac od čoveka traži ogromnu koncentraciju na samo jedno: kako prevariti, pokrasti, uništiti ili ubiti nekoga. Meni je veći užitak sediti na svojoj terasi, gledati u daljinu i jesti čokoladu. I još mi nešto smeta kad govorimo o bogatstvu. Bogati ljudi, bar oni koje sam ja upoznala, toliko su bahati i sirovi da bih platila samo da ne budem u njihovom društvu."
Lola svoje ljubavnike, ili bi možda bolje bilo reći "seksualne žrtve", naziva "dva metra drva" aludirajući na to da im inteligencija nije jača strana. Šta mislite, kako se oseća muški čitalac vaše knjige nakon ovih opservacija, bojite li se da ćete ipak uvrediti i one muškarce koji to nisu zaslužili, jer, nisu svi isti, zar ne?
"Znate li vi išta o pisanju knjiga? Ja kad pišem ne kalkulišem. Šta me briga šta će muškarci misliti o tome kako moj lik doživljava svet. Ja verujem da moje knjige čitaju samo pametni ljudi, a pametnima će biti jasno da ja sa stavovima svojim likova nemam veze. Da ne zaboravim, odakle vam ideja da me čitaju muškarci? To prvi put čujem (smeh)."
Zanimljvo je da ste napravili popriličan omaž Sju Kofman i njenoj knjizi "Dnevnik besne domaćice", odnosno glavnoj junakinji ovog dela Betini Bolzer, poznatijoj kao Tina. Čini mi se da je ova knjiga ostavila veliki utisak na vas, pa možda čak i predstavljala putokaz na koji način bi mogli pisati svoje. Da li grešim?
"Grešite. Knjigu 'Dnevnik besne domaćice' prvi put sam pročitala kad sam imala dvadeset i jednu godinu. Tada nisam planirala postati pisac. Ova je knjiga za mene velika jer ženu kao ljudsko biće dere do kosti. Tina je Žena. Tu knjigu uvek moram imati blizu sebe da me podseti šta znači biti žena. Žena, da bi opstala, da ne bi poludela, mora, ako je pametna, glumiti glupaču, ako je ružna, potruditi se da bude lepa, ako joj je muž glup ne reći mu šta o njemu misli dok ga ne može zameniti, mora moći sebi priznati da su deca davež, davež, davež. I ljubavnici su davež. Poruka ove knjige je: žene, imajte odmak od života, ne gubite glavu, držite stvari pod kontrolom da vas ne ubiju, spoznajte sebe i volite se takve kakve jeste. Fantastična knjiga. Moja Biblija. Amerikanci su Sju Kofman otkrili kao jednu od najvećih američkih pisaca tek nakon njene prerane smrti."
Neko bi mogao izvući zaključak, nakon čitanja vaše knjige, da želite da kažete kako je svaka žena srećnija bez muža ili bez muškarca u permanentnom odnosu. Da li bi ovaj utisak bio pogrešan?
"Taj neko ko bi mogao izvući takav zaključak je potpuno u pravu. I ja sam izvukla takav zaključak kad sam pročitala knjigu."
Papir je strašno poskupeo, pa tako i knjige, koje je čitalo ionako malo ljudi. Mislite li da će se budući Dostojevski i Selindžeri pronalaziti na raznoraznim portalima, a ne, kao pre, u knjižarama?
"Sadašnji Dostojevski i Selindžeri već danas postoje samo na portalima. Zašto niste spomenuli neko žensko ime? Ja ću vam pomoći. Eto, mene više ljudi čita na netu nego na papiru. (smeh)"
Možete li, na kraju, da nabrojite nekoliko stvari u životu koje nisu doživotna robija nego esencija uživanja i slobode?
"Mogu govoriti u svoje ime. Nekoliko mojih vrhunskih užitaka: doručak s mužem u krevetu. Šetnja s mužem uz more. Razgovor s mužem pokraj vatre. Pogled na ekran mobitela kad se na njemu ukaže ime moga muža. Dobra čokolada u izlogu. Mačka koja traži da joj češkam trbuh. Promocija knjige 'Doživotna robija' 12. maja u Beogradu u SKC-u... Nekima za sreću malo treba", zaključila je Vedrana Rudan za MONDO portal.
(MONDO)