Životna priča Aleksandra Bilanovića toliko je dinamična i egzotična da bi o njoj Tarantino mogao da snimi petosatni film koji bi garantovano bio hit u svetu. Ovaj Beograđanin radio je za Državnu bezbednost, dilovao drogu u Londonu, partijao po Buenos Ajresu i Rio de Žaneiru, probao "čudesne" biljke u Amazoniji, zabavljao se sa predivno "opaljenim" ženama, lunjao džunglom, meditirao na najmisterioznijim mestima na planeti, bludničio i iskupljivao se, da bi u jednom trenutku sve to pretočio u knjigu nazvanu "Dripačka rapsodija". O karijeri u tajnim službama, kaže, više ne može da priča, jer ga "smara", ali zato ovaj totalno neobični Srbin kosmopolitskih svetonazora, na čijem telu se vide svi ožiljci kojima ga je život iskušao, nema problema da svoja iskustva na granici shvatljivog (uključujući preživljavanje pada sa sedmog sprata) podeli sa nama. Ovi odgovori stigli su direktno iz magičnog Perua, a putovali su gotovo mesec dana, jer je Bilanović morao da "obavi neka posla" pre nego što je seo ispred tastature. Uživajte u ovoj ludoj vožnji!
Za Balkance, pogotovo iz generacije rođenih 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, London je bio prestonica rokenrola i dobre zabave, sjajnih noćnih klubova, koncerata i liberalnog života. Mnogi ovdašnji autori su pisali o svom boravku tamo. Čini mi se da je tvoje sećanje na London malko drugačije?
"Da, da… Moje sećanje na London se može nazvati malo drugačije. Mada ruku na srce i ja sam se narokenrolisao u Londri, brijao sam po klubovima, išao na koncerte, cupkao ispred zvučnika u čuvenom Ministry of sound, koji je tada bio najpoznatija evropska diskoteka. Vikendima sam bio na VIP listi, ulazio preko reda jer me je upisivala ortakinja iz Beograda koja je radila za šankom, trebao je neko da joj izvlači lovu. Naručim piće, dam joj 20 funti a ona mi vrati kusur 300, i tako par puta. Baš je bila ludnica tih godina u Londri…Izlazilo se petkom uveče, a vraćalo se ponedeljak ujutro. Ma, koje crno spavanje! Samo znoj i mentalni loj. Imao sam sreće da je, kad sam stigao u London sredinom 1997, počela ekonomska reneseansa sa lažljivim Tonijem Blerom, i love je bilo k`o zelene salate."
Može se reći da si u Londonu bio žestok momak. Šta je tada, devedesetih, bila defincija žestokog momka, s obzirom da je jasno da si bio i pismen i ispoliran, kako si se snalazio u svetu sirovih obračuna, trgovine narkoticima i međunarodnim krimosima?
"Nisam nikad bio žestok momak. Ni u Londonu ni u Srbiji. Palio se jesam, ali žestok momak, onaj fazon žestine devedestih u Beogradu, ni blizu. Mi smo bili samo trgovci derivata i ništa više. Tada još nisam bio pismen i ispoliran, bio sam loš, po sebe i okolinu, ali sam, kao, imao lovu, pa su me trpeli - kad je lova nestala, spavao sam par dana na zadnjem sedištu novog audija, jer su me svi odjebali. Sa punim pravom… Bio sam demonizovan. Napio sam seo i opasnih batina, srećom, jer sam tih dana, pored koksare, krenuo da se peckam sa herdžom…"
Srce mi je reklo da nisam srećan
Koja pesma te najviše podseća na dane provedene i Londonu, a koja žena iz tog vremena je ostavila najdublji trag u tvom sećanju iz tog vremena?
"Pesma je defintivno bila - Come Undone od Djuran Djuran, žena je bila jedna Dragana, sa kojom sam živeo i koju sam baš voleo, ali je i ona zapalila od mene, mislim od moje senke, jer kao što rekoh, bio sam baš loš."
Sećaš li se jednog londonskog događaja za koji možeš reći da je, na određen način, promenio tvoju sudbinu?
"Naravno. Bio mi je rođendan, slavilo se u armenijskom restoranu na Kvinzveju, svi odvaljeni od života; piće, gudrica, klopa za dž, ja na čelu stola iskrivljen k`o Stiven Hoking, kao nadgledam znojavu raspričanu masetinu, neki me tapšu po ramenu: kralju, legendo i te fore - ja kapiram da nešto ne štima, i onda, kao da mi je pauk spustio nit u srce sa pitanjem: Jesi li srećan?. A iz rudnika srca istovremeno je zahučao eho: Nisam. Istog trenutka sam se, posle višednevnog partijanja rastreznio, prestao sam da cirkam i vučem, otišao sam kući prvi sa mog rođendana, i od sledećeg jutra krenula je promene… Ne kažem da je uspela iz prve, ali taj momenat je bio razdeljak mog života…"
Iz Londona si, igrom slučaja, otišao u Rio de Žaneiro, a potom je započelo tvoje putešestvije koje, čini se, do sada nije završeno. Rio - pet asocijacija po kojima pamtiš ovaj grad i zbog čega je on poseban?
"Grad izgledao kao botanička bašta, verovatno jedan od najlepših na svetu gradova. Kurve, gudra, Ipanema, kajpiroska, izlasci sunca…"
Amazonske biljke koje menjaju život
Imao si iskustva sa šamanima iz Amazonije, neka nadnaravna iskustva koja je teško i prepričati, ubacivao si u sebe supstance koje su ti pravile čudo i u mozgu i u telu - odakle čoveku hrabrost da ide tako rizičnim i neprohodnim iskustvima, šta te vuče?
"Može ti se oprostiti što medicinske biljke nazivaš supstancama, jer očigledno je da ih nikad nisi probao. Tako sam i ja nekad mislio, ali kad sam krenuo pravilno da ih konzumiram, između ostalog, promenio sam govor, postao precizniji i pažljiviji u izražavanju. Hvala Madresiti Ayahaski i Dijedu Huachumi (kaktus San Pedro) jer su uspeli, uz meditaciju naravno, da preprženu kajganu mog mozga povrate u jaje. Bez zezaznja, gore navedene biljke su mnogo moćne i prave čuda, ali to je u našim krajevima još pod etiketom veštičaranja i đavolskih rabota, i verovatno postoji neki dublji razlog za to koji ja neću da istražujem, ali naši ljudi koji žive preko su počeli u masovnom broju da se leče i čiste tim svetim biljkama, što mi je jako drago."
Koje trenutke bi izdvojio kao najrizničnije, kad si se najviše uplašio da će se priča tvog života završiti pre vremena?
"Kad sam u agoniji skočio sa sedmog sprata. Jednom su pucali na mene u Beogradu, metak mi prošao kroz jaknu. Stotine neprospavanih noći i dana, znojavih, paranoičnih. To nikad neću moći da objasnim kako sam preživeo. Namerno to uvek u intervjuima naglašavam, ne zato što se ponosim time, već zato što je tako bilo, i iz razloga da nekome ko je trenutno u narkomanskoj agoniji, paranoji, ludilu, dam do znanja da izlaza ima…"
Tvoja najegzotičnija romansa iz džungle koja je toliko čudna da je teško opisati konvencionalnim rečnikom?
"Kad su mi u Amazonu montirali klinku od 15-16 godina, koja je by the way izgledala do kindera, ali sam uspeo da se suzdržim i ne pokleknem… Aj` da se ne lažemo, znao sam da ću najebati ako umočim. Morao bih da ostanem u selu, ili da je vodim sa sobom, plus cela njena familija, a pokušaj bekstva bi me sigurno koštao glave. Mislim, bežati od indijanaca kroz amazonsku džunglu je nemoguća misija. Dakle, strah me je sprečio da ne prsnem patku…"
Strana reč koja ti se najšeće mota po glavi?
"Saudade! To je brazilska reč koja se na našem prevodi kao nedostajanje, na engleskom kao I miss you (tei saudade de voce), ali kad sam proveo par meseci u Brazilu izvalio sam da taj izraz ima mnogo, mnogo dublje značenje nego nedostajanje. Brazilski portuglaski je verovatno najmagičniji jezik na svetu, sa kojeg se more reči ne može prevesti ni na jedan drugi jezik… prejako."
Oduvek sam sanjao ovakav život
Mnogi ljudi se sigurno pitaju na koji način čovek obezbedi stredstva za sva ta putovanja po svetu. Čime si se ti sve bavio da bi krstario planetom, da li su svi tvoji poslovi bili ilegalni ili na ivici legalnosti, da li si u jednom trenutku pomislio da se skrasiš i počneš da vodiš konvencionalniji život?
"Prvih pet, šest godina u Južnoj Americi trošio sam suvarak koji sam doneo iz Londona. Posle sam kupio džip, otvorio offroad turističku agenciju i sad od nje živim. Mnogi me pitaju kad ću da se smirim, a ja sam ceo život sanjao da živim ovako kako živim. Možda sam se k`o klinac overdozirao Marti Misterijama, Mister Noovima i ostalim stripovima, pa sam negde pobrkao lončiće, ali sam jako srećan načinom svog života i što sam konačno postao dobar drugar sa samim sobom."
Daleko od kuće, daleko od porodice i tvojih starih drugara, ko su bili tvoji najveći prijatelji, na koga si mogao da se osloniš?
"Moji ortaci iz kraja sa kojima se znam od petog razreda osnovne škole kad sam se iz grada doselio na Novi Beograd. I još par gradskih jakih likova, koji ne žele da se provlače po medijima - oni su mi uvek pomagali kad je bilo najcrnje."
Planeta izbacuje iz sebe ono što joj škodi
Nakon svih ovih putešestvija šta si sve spoznao o životu: postoji li prava ljubav ili je sve interes, postoji li život nakon smrti, ima li boga iznad nas, koja je svrra našeg života i gde greše oni koji se zarobe na poslu od 9 do 5 na kredit?
"Niko ne greši, sve je baš onako kako treba da bude, mada se našem ljudskom umu čini da nije tako. Svi smo na različitim nivoima evolucije, i zato nikome ne treba suditi. Evo, trenutno planeta prolazi kroz svoju ceremoniju, i ispovraćaće iz sebe tvari koje joj škode. Nama se u pojavnom svetu pričinjavaju neke pandemije i počinju neki ratovi, ali ja lično mislim da se diže kosmička vibra i da prave promene tek dolaze. Mislim na promene koje nemaju paralelu i istoriji…"
Da li sebe možeš smatrati slobodnim čovekom i šta bi savetovao ljudima - kako da se konačno i sami oslobode i žive punim plućima?
"Nemam ja koga šta da savetujem jer smo svi jedinke za sebe, ali hoću da podelim moje prve korake ka slobodi; prvo što sam uradio je bilo oštrenje intuicije, a onda sam počeo da je sledim. Intuicija se najbolje trenira gladovanjem, meditacijom i radom sa Svetim biljkama. Sad sam trenutno u fazi treniranja srca, jer ovako sirovo, divlje i eksplozivno nije za praćanje."
Trenutno živiš u Peruu. Čime se tačno baviš?
"Pored stalnog posla, a to je turing sa džipom kroz Južnu Ameriku, počeo sam pre godinu dana da organizujem retritove u Svetoj dolini. To su dvonedeljna povlačenja i intenzivan rad sa amazonskim medicinama, i sve je optimalno organizovano da se u najkraćem vremenu postigne maksimum; dakle ishrana je korigovana, svako jutro radimo kupke sa eukaliptusom koji čisti pluća i stomak, zatim noćne ayahaska ceremonije i dnevni hajkovi u magičnim Andima, poseta Maču Pičuu i još par ekskurzija u zavisnosti šta gosti žele."
Kako si odlučio da svoj život ispričaš kroz pero Edvarda Nikolića, tvog alter egoa, i šta je Edvard spremio u narednoj knjizi koju si svojevremeno najavio?
"Edvard cepa svojim putem, ne jebava živu silu, i zato je Edvard Edvard, a ja sam osiromašeni Aleksandar. Zezam se… Nova knjiga se zove „Esmeralda 973“, adresa u Buneos Ajresu iz koje sam krenuo u južnoameričke pohode. Edvard je krenuo u potragu za ljubavlju, jer je, kao, ukapirao da možda i ljubav igra neku ulogu u životu, a, kao, eto i on bi da se uklopi u masu, ali na svoj način. U potragu kreće iz svinger kluba u Buenos Ajresu."
(MONDO)