Pre četiri godine, vladika Grigorije izabran je za Episkopa Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Godinu dana pre toga mu je izašla prva knjiga "Preko praga" a za nešto manje od 10 dana biće održana promocija njegove nove knjige "Nebeska dvorišta". Ovo je dobar povod da vam prenesemo priču njegove majke Savke koja je u jednom od retkih intervjua pričala o svom životu ali i i o svojim sinovima.
"Ja sam Bosanka, glavom i bradom. Rođena sam u opštini Vareš, selo Planinica… nezaboravna. Živela sam tamo 55 godina. I rođena i udata i ostarila. Udala sam se 1963, 11. februara. Nisam se udala iz ljubavi. Udala sam se, što bi moja pokojna baba rekla, da ne ostanem usedelica. Imala sam 23. To je bogami tad bilo već 'stara cura'. Nije kao sad, od četrdesete i pedesete. (Kroz smeh tiho dodaje: Nemoj koga da povredim…) A kada sam se udala, poštovala sam svog muža kao da sam se iz ljubavi udala. Moj muž je bio bolestan, a nije kazao. Nisam znala. Živeli smo u braku samo osam godina. Stekli smo dvoje dece. Hvala Bogu i njemu pa mi je ostavio ovo dvoje dece. Put nam je bio trnovit. Oni sačuvaše mene i ja njih. Zahvaljujući Bogu i mome ocu Petru koji mi je pomogao moju sirotinju da othranim. Svu je ljubav pružio tata nama sestrama. Tri smo sestre bile", ispričala je svojevremeno Savka Durić za "Milicamagazine".
Kaže kako su svašta radili.
"Moja su deca čuvala tuđe ovce da bi, kad pođu u školu, mogla kupiti patike i pantole, da se ne bi osećali kao sirotinja. Moj tata naredi njivu da uzorem, da mi volove i ja orem, naplatim i čuvam svojoj deci", priča Savka.
Muž joj je umro 1971, 26. decembra a ona je ostala sama sa dvoj edece.
"Godinu dana nisam dobila nikakvu nadoknadu, ni doplatak, ni penziju. Tu mi je otac sve pomogao. Nakon toga, deca su postala fini đaci, uljudni. Nisu mi nikad došli na sudska vrata. Pilo se, pevalo se. Vladika je bio malo razmaženiji nego Stanislav. Pola ga je othranio. Stanislav je stariji tri godine i deset meseci, ali je uvek slušao Vladiku. Najvažnije je biti poslušan. Onda udovice nisu imale nikakva prava. Danas kažu: Pa šta, ona je mlada, pa ovo, ono. Za mene je bio rat kad mi je muž umro. Nije rat, al’ je rat. Valja se boriti sa decom. To je teška borba… Ne čuje se da puca, ali puca srce. Nakon toga svega, umre mi otac, Stanislav ode u vojsku, a mali i ja ostali ruke pod kamenom. Moraš stat i sa šumarom, i sa bravarom, i sa stolarom. Ako imaš, kažu: Kurva. Ako nemaš, kažu: Ne zna da se snađe. Težak put, da ti ništa ne pričam… Ne daj, bože, da svak zna kako je to. Deca su bila čestita. Nikad majci nisu zabranili ni u kolo, ni na groblje, ni na svadbu, ni na obilazak manastira. Samo kažu: Idi majko.", ispričala je Savka.
O tome da li je razmišljala da se ponovo uda Savka kaže da su joj sinovi govorili: 'Majko, udaj se, samo nemoj biti svakakva.' Što kažu, što pređe preko devet zuba, ode preko devet brda. Nek bude gde god, tako je bilo.
Setila se Savka i rata devedesetih pa kaže kako je nakon što je "proklet rat nastao 1992." pošla glavom bez obzira.
"Kad se zaratilo, crno, nesretno dete mi raniše. (Govori o starijem sinu, Stanislavu.) Djeca mi otišla u izbeglištvo (Stanislavljeva porodica), Vladika mi otišao u manastir… E, samo da me dragi Bog uzme, nije moglo biti teže! On je 1992. u junu otišao u manastir. Deca mi otišla u Vršac u izbjeglištvo: Stevan i Anastasija (unuk i unuka), a Stanislav je ranjen i prebačen na Banjicu. Mene moj Grigorije zove, kaže: Majko, mi ovamo svi, a ti sama. I ja se pokupim, štap u ruke, obujem opanke, pa preko šume i dođem na Nišićku visoravan, odakle mi je snaha, da bi me njena braća prebacila na Pale. I ja zovem sa Pala da moj Mladen (Grigorijevo svetovno ime) dođe pred mene, a meni se jedan komšija javi, kaže: On nije više Mladen, on je Grigorije. Otišao u manastir. A ja za Beograd! U autobusu četrdeset i pet sedišta, a ja jadim ko pjačica: Što mi, sine, ode tamo, koliko si Stevana voleo, zašto porodicu ne osnova? Što, sine dragi? Narod gleda, a ja jadim. I tamo su se fino dogovorili, došla moja snaha i moja komšinica pred mene u Beograd. Dogovorili se da me Mladenu puste u svaka doba. Koliko jadim ja, toliko jade i oni", kaže Savka.
Na pitanje zbog čega je toliko teško podnela taj njegov izbor, ona ističe da je to jer ih, kako kaže, nije bilo dosta.
"Da je bilo više dece, pa da neko ode, hajde. Ali njih je samo dvojica. Nemam ja tu šta da kažem, mi smo bili crkveni uvek. Ja se ne znam svađati. Hoću plakat’. I onda kažu najlakše je plakat’. E pa, neću se ni svađati i neću ni plakati!", kroz smeh kaže Savka.
Pričala je na kraju Savka i o tome šta je savetovala sina Grigorija.
"Deset božijih zapovesti sam znala od malena. Kažu: Ne diraj u svešteničko lice. A pravo da ti kažem, nekad bih ja i dirala! Ne daj, bože, da sam vladika, šta bih ja radila! Nikad se bolje nije živelo na zemaljskoj kugli, naročito sveštenici. Niko, nikad. Ima pet godina kako smo bili u manastiru i bile tri popadije, žalile se kako su one pre živele, a kako sad popadije žive. A ja im se suprotstavim i kažem: Kako god ste živele, živele ste bolje od moje majke. Kod nas, sveštenik dolazi na groblje i pričešćuje nas, a majke kupe jaja, dobar sir i pšenično brašno da daju popu, a nama daju zob. A danas tek da ne govorimo. Sve volim, ali ne mogu šeprtlje. Jedno radi, drugo iza leđa. Ne znam u šta se ljudi zaklinju. Ako ne radiš pravo, poništi. Ja sam tako sirotica bila, borila se da deci svojoj dam zanata. Kod nas bilo industrijsko mesto, nije niko bio bez posla. Nisam znala da će mi biti sveštenici i vladike. Sad mi je i unuk završio teologiju. Volela sam da je bio bravar, nego sveštenik. Dosta mi je svega. Ja sam svom sinu nedavno rekla, da se ne bi kad prevario da nosi dugu bradu. Da se fino ponaša, da se fino podšiša i da ne pristane nikad da bude patrijarh jer bi se moje kosti u grobu okrenule. Idi, sine, u penziju i odmaraj se", kaže Savka Durić.
Podsećanja radi, Savka Durić preminula je na Badnji dan 6. januara prošle godine. Sahranjena je 9. januara u porti Petropavlovog manastira u Trebinju.
(MONDO)