Prošle nedelje u Srbiji se desila nezapamćena tragedija u kojoj je život izgubilo osmoro đaka i čuvar škole “Vladislav Ribnikar”. Nakon toga, uvedeni su školski policajci u svim školama, a građani koji poseduju oružje pozvani su da ga predaju nadležnim institucijama. Finci su vršnjačko nasilje, što je kako se priča bio uzrok da dete počini ovo delo, iskorenili pomoću KIVA metode.
Šta se od obrazovnog sistema Finske može primeniti u Srbiji? Da li su i tinejdžeri u Finskoj nasilni? O tome su ovoga jutra u “Uranku” na K1 TV govorile dr Zorica Šaljić, Svetlana Belić Malinić i Sanja Nikolić. Docent dr Zorica Šaljić sa Katedre za školsku pedagogiju Filozofskog fakulteta istakla je da mi ne možemo samo prepisati uspešan model koji postoji u Finskoj.
"Da bi taj program funkcionisao, potrebni su određeni uslovi koje mi za sada nemamo, ali možemo da radimo na razvijanju tih neophodnih stvari da bi takav program mogao da se realizuje kod nas. Za preventivno delovanje u školama zaista su potrebni neki uslovi – osposobljavanje nastavnika, osnaživanje nastavnika za takvu vrstu delovanja, potrebna je sistemska podrška školama da bi mogle preventivni program uspešno da realizuju u svojoj praksi. Finske škole se po mnogo čemu razlikuju od naših škola i to je ključno zašto taj program ne može samo da se prepiše kod nas. Neke ideje možemo da iskoristimo. U našim školama, zakonom je predviđeno, da se realizuju programi zaštite učenika od nasilja. I predviđeno je da ti programi sadrže elemente koji podsećaju na KIVA metode. Ali je problem u praksi što se prevencija, kao složeno polje delovanja, u školama nije jednostavna. Mnogi uzroci deluju na promene ponašanja, do nekih ne možemo ni da dospemo. Verovatno postoje i organizacioni problemi, stručne prirode, uslovi u kojima škole rade, društveni okviri… Problem je što se škola sve više posmatra samo kao obrazovna ustanova. Škola i roditelji moraju da imaju zajedničke ciljeve", rekla je dr Šaljić.
Zaposleni u školama moraju da učestvuju u odlukama koje se sprovode
"Status nastavničke profesije u Finskoj je na zavidnom nivou. Dalje, koliko škole imaju autonomiju u svom radu, koliko zaposleni u školama zaista učestvuju u donošenju odluka koje treba da sprovedu. Pokazalo se da ukoliko se odluke donose sa centralizovanih nivoa, zaposleni u školama nisu spremni da ih sprovedu, zato što ih ne doživljavaju kao svoje. Ti neki agensi promene su ljudi koji već rade u školama, mora se znati koji problemi ih muče i kako njima pomoći. Potrebno je vreme i da se na duže vreme planira kako da dođemo do određenih promena", zaključila je Zorica
Šaljić.
U Finskoj bila do detetove druge godine, a onda se posle 13 godina vratila u ovu zemlju Sanja Nikolić u “Uranak” se uključila iz Finske.
"Odlučila sam da se vratim u Finsku kada sam već videla da za moje dete ne postoji neka budućnost, niti za mene i da je sistem u ovoj zemlji besmislen. U Finsku smo se vratili kada je moja ćerka imala 15 godina. U Srbiji nam je u obrazovnom sistemu smetalo to što sam pre upisivanja deteta u osnovnu školu videla kako funkcioniše obrazovni sistem u Finskoj. Ne znam šta bih dobro mogla da kažem o školovanju u Srbiji. U Finskoj su deca rasterećena, idu u školu isključivo zato što uživaju u tome. Kada dete oseti da mu je muka da ide u školu, kada oseti da ima probleme sa
koncentracijom, tu se odmah uključuje centar za socijalni rad i pedagoški radnici u školi, tako da se to rešava već na samom startu. Što se tiče uslova – fantastični su! Svaka škola ima svoju menzu, biblioteku, sve je to novo, čisto, sređeno… Nastavni kadar je izuzetno ljubazan. Prosto, oni žive od nas, mi plaćamo porez", rekla je Sanja
Nikolić.
Ona je objasnila da njena ćerka nije znala jezik kada su se preselili u Finsku, već da je govorila engleski jako dobro.
"Ona sada uči finski i lepo joj ide. Upisuje gimnaziju. Bez problema sve protiče, ocene su ovde mnogo manje bitne koliko je važno da deca budu dobri ljudi i da ne pokazuju konfliktno ponašanje. Od samog starta, u predškolskim ustanovama, prati se kako se deca ponašaju. U grupama obično imate jedno do dva deteta koja imaju drugačije ponašanje. Oni se prate, neki se promene. Ako se to ne desi, oni se odvajaju i radi se sa njima, razgovara se šta ih muči, da li su problemi kod kuće… Ovaj sistem kompletno radi na tome da decu spase od trauma i problema, da sutra ne bi bili
nasilni", objasnila je gospođa Nikolić.
KIVA metoda pokazala jako dobre rezultate
"Ova metoda je osmišljena 2007. godine, a u svim školama je implementirana dve godine kasnije. Za samo godinu dana dala je izuzetno dobre rezultate u smanjenju agresivnog ponašanja kod dece. O tom programu mi kao civili, koji nismo prosvetni radnici, možemo da znamo samo osnove. Iz razloga što je to sistem o kom se ne priča konkretno. Vi recimo ne možete reći da znate šta će se desiti kad u školi dete nešto uradi i kakve će posledice biti. Ne postoji način da se to sazna, osim ako dođete u tu situaciju. KIVA podrazumeva prevenciju, intervenciju i monitoring. Kod dece koja imaju problem u ponašanju prvo se preventivno deluje. Ukoliko prevencija ne da efekta, onda se sa centrom za socijalni rad interveniše, sa direktorom, porodicom. I na kraju se vrši monitoring odnosno da li su primenjene mere dale efekta", rekla je Sanja Nikolić.
Metode koje se koriste prilikom nekog problema su jako privatne, kako je objasnila gospođa Nikolić, sa detetom koje je imalo problematično ponašanje se radi individualno i ostala deca ne znaju na koji način se rešava taj problem. Drugim rečima, privatnost se izutetno ceni i sve se rešava u krugu porodice i sa stručnim licima. "Imaš tri šanse– prva šansa je da se popraviš, druga šansa ako istu stvar napraviš ili drugu neku, opet te opomenu i treći put kad napraviš problem, direktor te kazni zato što nisi ispoštovao svoju reč da nećeš ponoviti to delo. Dakle, ne kažnjavaju te za delo, nego te kažnjavaju za to što nisi ispao čovek. Oni decu posmatraju kao odrasle ljude - moraju biti odgovorni za ono što rade, što su obećali. Kazna može da bude recimo premeštanje u drugu školu, a ta škola je recimo lošija. Prebacivanje u tu
školu je efikasno jer dete shvati da nema pružen sistem koji se podržava u Finskoj, već idu u tu školu gde je loša hrana, gde su deca agresivna i prosto nemaju utisak da žive u Finskoj uopšte. Ja za svoje dete ne brinem kada ode u školu, apsolutno sam bezbrižna", istakla je Sanja Nikolić.
Finci primenjuju metode zasnovane na njihovom sistemu vrednosti
Dr Svetlana Belić Malinić, izvršna direktorka Fondacije “Obrazovanje za Srbiju”, kaže da se u Finskoj na prvom mestu vodi računa o izboru nastavnika.
"Izbor je veoma rigorozan, samo najbolji srednjoškolci upisuju učiteljski fakultet i samo najbolji studenti ulaze u škole, tako da oni predstavljaju sistem vrednosti sami po sebi. I onda sve ono što se dešava u školama, dešava se zapravo kroz ovako visoko i specifično obrazovane nastavnike koji mogu decu da nauče ne samo da budu srećni, već zadovoljni uslovima u kojima rade", rekla je dr Svetlana Belić Malinić u “Uranku”.
Vaspitni aspekt u našem školovanju zapostavljen
"Mislim da ljudi koji ulaze u prosvetu ulaze velikog srca i njima je stalo do toga da srpsko obrazovanje bude dobro. Jako mi je žao kad vidim da je status nastavnika preusmeren na neke druge obaveze, prvenstveno administrativne i onda se
zapostavlja ovaj vaspitni aspekat kvalitetnog nastavnika u obrazovnom sistemu. Deca više vremena provode u školama sa svojim nastavnicima nego što provode vremena sa svojim roditeljima kod kuće i ti modeli ponašanja su modeli koje im daju nastavnici.
Ako postavite nastavnika koji je dostojanstven, ima autoritet, koji je kulturan, pametan, taj nastavnik onda utiče i na svest dece o tome šta je dobro u društvu, a šta nije. Sva ova priča o igricama, TV emisijama, sve to pada u vodu ako imate kvalitetnog i obrazovanog nastavnika. Kad kažem obrazovanog, ne mislim fakultetski obrazovanog, nego životno obrazovanog, kvalitetnog čoveka u nastavi, time se detetu usađuju vrednosti", rekla je Belić Malinić.
Osećaj sreće i zadovoljstva presudan za uspeh
"Mislim da je to škola koja neguje dobrog nastavnika na prvom mestu, bez obzira na to kakva je populacija dece. Bilo je interesantno istraživanje u kom sam učestvovala pre nekih 10 godina, gde smo istraživali šta su to faktori uspeha u najboljim evropskim školama. Urađene su fokus grupe, razgovaralo se nastavnicima, direktorima, učenicima i roditeljima, i znate šta je najuticajniji faktor uspeha? Osećaj sreće i zadovoljstva u školi. Nije ni ocena za đake, ni plata za nastavnike, več osećaj pripadnosti u sredini u kojoj radite, učite, rastete i razvijate se.
Tako da mislim da je “Vladislav Ribnikar” dobra škola u kojoj nastavnik može da se razvija, da se prepoznaju talenti dece, gde se to neguje. U svemu ovome, jako je bitno naglasiti da je uloga pedagoga i psihologa jednako bitna kao uloga nastavnika. Mi u ovom trenutku možemo da prepoznamo pedagoge i psihologe kao osobe kojima se deca obraćaju po kazni. A oni zapravo trebaju da budu ti koji pomažu nastavnicima da kultura u školi bude još bolja. Da se organizuju aktivnosti, radionice, da se podiže svest", istakla je direktorka Fondacije “Obrazovanje za Srbiju” i dodala:
"Trenutno u Srbiji pokrećemo veliki projekat gde želimo da motivišemo mlade, studente, one najbolje, da ih pozovemo da oni budu faktori transformacije u obrazovanju. Jer u ovom trentku imamo grupaciju nastavnika koji će uskoro otići u penziju, a mali broj ljudi koji žele da uđu u ovu profesiju", kaže dr Svetlana Belić Malinić.
(MONDO/K1)