Beograđanin Vladan Simić je pre 15 godina kupio hektar i po zemlje na oko 140 kilometra od glavnog grada sa željom da dve godine kasnije posadi 650 stabala višnje kako bi pravio rakiju. Želeo je da posadi feketićku crnu višnju (sorta "prima") koja uspeva samo u Feketiću.
Međutim, promenio je svoje planove i sa suprugom Jelenom Topalović je rešio da od prvog roda, doduše nakon sedam godina, napravi matični sok od višnje. Oni prave i džem od višanja, a u njihove proizvode ništa se ne dodaje: ni šećer, ni voda, ni konzervans, ni aditivi, već 100 odsto plodova višnje.
"Sok je sladak jer je ova sorta veoma slatka. Pije se takav kakav jeste, bez razblaživanja, pa dnevna doza unosa nije ograničena. Prodajemo ga preko društvenih mreža, na sajmovima i festivalima, kao i na noćnim marketima u Beogradu, i ponekad u Novom Sadu. Dostavljamo ga na kućnu adresu u Beogradu, a za druge gradove šaljemo kurirskim službama. Sok Samo višnje se može preuzeti i u našem kafiću Kula u Takovskoj ulici“, kaže Jelena.
Njihovi prijatelji u početku nisu potpuno razumeli šta oni to planiraju da rade, zbog čega se toliko trude i žele da napuste gradski komfor da bi radili na njivi, ali su u međuvremenu shvatili i sad se raduju, jer vide da su Jelena i Vladan mnogo srećni i da, koliko god je izazovno i teško, uživaju u svemu ovome.
"Suprugova nasleđena kuća dugi niz godina je pod sudskim sporom, pa je voćnjak sve što imamo. Svaki naš odlazak u Feketić i svaki rad zahteva kampovanje. Prethodnih godina smo u toku berbe koja traje dve nedelje, spavali u kolima. Napumpamo dušek i naš auto bi tako postao dom“, seća se Jelena i dodaje da su ove godine kupili stari vojni kontejner i od njega napravili kućicu.
"Kupili smo i traktor od novca od prodaje soka. Ove godine sam tresačicom otresla višnje sa 650 stabala. Taj traktor je jedna fina mašina iz 1977. godine, 46 godina stara, ali koja i dalje besprekorno radi. Kada sam prvi put u životu sela na traktor, ljudi iz sela su dolazili da me vide", kazala je sagovornica.
Višnje nikada nisu tretirali zaštitnim sredstvima. "Mi smo i u berbi, u preradi i proizvodnji, u marketingu, dostavi. Vlada je osmislio, zavario, lepio i heftao džinovski levak za sakupljanje višanja. Kada vam novac nedostaje, tada morate biti veoma kreativni u rešenjima na putu do krajnjeg proizvoda”, iskrena je Jelena.
Ove godine su preradu preselili u jednu fabriku u Feketiću. Zbog nedostatka radnika morali su da učestvuju u svakom procesu: od pranja višanja do odvajanja trulih plodova na inspekcijskoj traci, što je zahtevalo sedmodnevni rad od 6 sati do 21 sat.
"Nakon toga sledi pasiranje višanja, gde na jednu stranu izlazi gust sok, a na drugu koštice. Zatim se takav sok ponovo propusti kroz pasirku sa drugim sitom i dobije se sok koji ide odmah u ambalažu i na pasterizaciju, a smesa u džem“, kažu Vladan i Jelena i dodaju da im je ovo prva godina sa trulim plodovima (oko 6 tona, odnosno 40 odsto ukupnog roda), jer je bilo mnogo kiše, a malo sunca.
Iako su oboje rođeni u Beogradu, gde su odrasli i pohađali škole, priznaju da su oduvek voleli selo i prirodu. Nisu mogli da pretpostave da će se baviti voćarstvom, ali su uz zajedničku ljubav prema prirodi sada srećni što ih je put dovde doveo. Pogotovo jer imaju dvoje dece, kojima boravak u Feketiću, a i proizvodi od višnje mnogo znače.
"Vladan je mašinac, ali se već 23 godine bavi ugostiteljstvom u našem kafiću nedaleko od Botaničke bašte. Ja sam ekonomista i fotograf. Godinama radim u logistici, u organizaciji transporta jedne firme, ali stremim ka tome da se u skorijoj budućnosti bavim samo poljoprivredom i fotografijom", kaže Jelena,
Svojim osnovnim poslovima finansirali su sve vezano za poljoprivredu, što je, prema njihovim rečima, zahtevalo mnoga odricanja i veliku posvećenost.
BONUS VIDEO:
(MONDO/Priče sa dušom)