Iako je Ugovor o doživotnom izdržavanju regulisan Zakonom o nasleđivanju i jasno određuje na šta se koja strana obavezuje, nije retkost da se pravda za ovakve slučajeve na kraju traži na sudu.
Razlikuje se od testamenta, ugovora o ustupanju raspodele imovine za života i ugovora o poklonu, a naslednici nemaju nikakva prava ukoliko je on zaključen u skladu sa zakonom, kao i ukoliko je ispoštovana njegova forma i sadržina.
Međutim, daleko od toga da je neoboriv, kako su nam pravnici objasnili, ukoliko postoje pravni argumenti.
Slučaj Negosave Stoiljković (88) iz Prokuplja govori u prilog tome. Ona je pre osam godina potpisala ugovor o doživotnom izdržavanju sa daljim rođakom, a pre dve godine, nezadovoljna poštovanjem istog, rešila da ga raskine. Epilog priče je dvogodišnji sudski proces koji još nije okončan, jer obe strane misle da su u pravu.
Prvo je doneta presuda u koristi tuženog, u Osnovnom sudu u Prokuplju, na koju se Negosavin advokat žalio Apelacionom sudu u Nišu. Ovaj organ je doneo odluku da se slučaj ponovo vrati Osnovnom sudu, zbog čega je proces vraćen na početak.
Ugovor o doživotnom izdržavanju određen je odredbom člana 194 stav 1 Zakona o nasleđivanju kao "ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani".
"Ugovor o doživotnom izdržavanju predstavlja čvrst akt koji je nemoguće tek tako osporiti. Zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu se stavlja napomena u klauzuli o potvrđivanju", objasnili su za Mondo iz advokatske kancelarije Antić.
U suprotnom, kažu, ugovor je ništav ili se može raskinuti, a postoji nekoliko razloga - ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva; ukoliko javni beležnik prilikom solemnizacije ne unese klauzulu da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici.
Ugovor se može raskinuti ako se međusobni odnosi ugovornih strana iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi i ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko promene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano.
"Postoje i druge okolnosti za poništaj ugovora kao što su mane volje ili nesposobnost određenog lica da shvati značenje ugovora usled mentalnih smetnji itd. Zaključno, ugovor o doživotnom izdržavanju se ne može uspešno osporavati ukoliko je zakon u potpunosti ispoštovan, međutim ukoliko postoje određeni propusti, ili naknadno nastupe određene okolnosti predviđene zakonom, uz dobru veštinu advokata ugovor može biti poništen odnosno raskinut", objasnili su nam iz ove advokatske kancelarije.
Praksa beleži da nakon smrti bliži ili dalji rođaci saznaju da je potpisan ugovor o izdržavanju i na taj način otuđena imovina, zbog čega na sudu pokušavaju da potraže rešenje i dokažu očiglednu manipulaciju i zloupotrebu.
Naša redakcija imala je uvid u slučaj Vere D. Iz okoline Beograda, koja je ugovor ovog tipa zaključila sa komšijom koji nije imao nikog od bliže ili dalje porodice, a nakon skoro 20 godina izdržavanja, kada je on preminuo, pojavio se muškarac koji je okušavao da ospori pomenuti dokument, tvrdeći da je on legalni naslednik jer je dalji rođak preminulog.
Slučaj je epilog dobio na sudu gde je Vera, kako nam je rekla, dokazivala validnost ugovora, kao i dugogodišnje izdržavanje preminulog za života, pa je sud presudio u njenu korist zbog neoborivih dokaza poštovanja volje preminulog.
Kada ugovor o doživotnom izdržavanju može da se poništi?
Prema Zakonu o nasleđivanju, ugovor o doživotnom izdržavanju može biti poništen ako su u trenutku njegovog zaključivanja postojale očigledne nejasnoće. Na primer, davalac izdržavanja može biti u situaciji da je svestan ozbiljne bolesti primaoca, što nagoveštava moguću blisku smrt.
Davalac izdržavanja ima pravo isključivo na imovinu i prava koja su pripadala primaocu u trenutku potpisivanja ugovora. U suprotnom, takav ugovor postaje nevažeći, posebno ako se u njemu navodi da davalac stiče imovinu koja će pripasti primaocu nakon njegove smrti.
Zakon jasan kako bi se izbegle zloupotrebe
Prema odredbama Zakona, ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalni pravni posao, koji je punovažan samo ako je zaključen u pismenom obliku i overen od strane sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da njome ne mogu biti namireni nužni naslednici, dok je u suprotnom ništav.
Dakle, jasno se može uočiti da je i za ovaj ugovor, kao i svaki drugi, neophodno da postoji saglasna izjava volja između dve ugovorne strane, u konkretnom slučaju- primaoca i davaoca izdržavanja.
U slučaju kada pravni sledbenik primaoca izdržavanja postane nesavestan, tj. ako je znao ili trebao da zna za ugovor, davaoc izdržavanja ima pravo da se suprotstavi tom licu. Ovo se može odnositi na osobu koja je kupila nepokretnost koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju.
Davalac ima mogućnost da putem parnice zahteva od suda utvrđivanje da je to lice bilo svesno postojanja ugovora. Osim toga, prava koja proizlaze iz ugovora mogu se zabeležiti u javnim knjigama, čime se stvara neoboriva pretpostavka da je pravni sledbenik primaoca izdržavanja bio obavešten o postojanju ugovora.
Obavezna evidencija
Zakon takođe propisuje obavezu osnovnih sudova da vode evidenciju o ugovorima vezanim za promet nepokretnosti. Javni beležnici su dužni da pre sastavljanja ugovora izvrše uvid u ovu evidenciju, što znači da će obavestiti davalaca izdržavanja ukoliko je određena nepokretnost već deo nekog drugog pravnog akta, poput ugovora o poklonu.
(Mondo.rs)