U Srbiji postoje mesta o kojima se govori tiho i sa dozom nelagode. Kroz generacije su se prenosile priče o vampirima, duhovima, demonima i neobjašnjivim pojavama. Iako su neke od njih dobile racionalna objašnjenja, mnogi ljudi i dalje veruju u stare legende. Upravo zbog toga ova mesta danas privlače i turiste koji žele da upoznaju Srbiju iz jednog drugačijeg, pomalo mračnog ugla.
Najpoznatiji srpski vampir - Sava Savanović i ukleta vodenica
Jedna od najpoznatijih srpskih legendi vezana je za vampira Savu Savanovića. Zanimljivo je da je reč "vampir“ jedna od retkih srpskih reči koja je ušla u gotovo sve svetske jezike. Prema narodnom predanju, Sava Savanović je posle smrti postao vampir koji je živeo u staroj vodenici u selu Zarožje, nedaleko od Bajine Bašte. Priča kaže da je napadao mlinare koji su dolazili da melju žito, ubijao ih i pio njihovu krv.
Meštani tvrde da se poslednji put pojavio pre više od pola veka, ali da i danas postoji strah od ulaska u tu vodenicu. Nekada su ljudi kroz ovaj kraj prolazili noseći beli luk i glogov kolac, verujući da je to najsigurnija zaštita od vampira. Noću se retko ko usuđivao da priđe tom mestu.
Lik Save Savanovića poznat je i iz književnosti. On se pojavljuje u pripoveci "Posle devedeset godina" Milovana Glišića, koja je inspirisana lokalnim legendama iz tog kraja. Ova priča kasnije je poslužila kao inspiracija za čuveni srpski horor film "Leptirica" iz 1973. godine, a Sava Savanović pominje se i u romanu "Strah i njegov sluga" Mirjane Novaković. Stara vodenica je u međuvremenu obnovljena kako bi privukla turiste, jer je jedno vreme bila gotovo potpuno urušena.
Devojka u venčanici
Još jedna neobična priča dolazi iz sela Koprivica kod Zaječara. Prema legendi koja se već decenijama prenosi među meštanima, noću kroz selo luta devojka obučena u venčanicu. Postoje dve verzije priče o njenom poreklu. Po jednoj, to je duh mlade koja je pre oko pedeset godina poginula u saobraćajnoj nesreći dok je putovala na medeni mesec. Druga verzija kaže da je reč o devojci koja je izvršila samoubistvo kada ju je verenik ostavio neposredno pred venčanje.
Iako ima ljudi koji ne veruju u ovu priču, mnogi tvrde da su videli misterioznu figuru u belom, pa izbegavaju noćne šetnje kroz selo. Meštani će rado pričati o toj legendi tokom dana, ali kada padne mrak većina se brzo povlači u svoje kuće. Kasnije se pojavilo objašnjenje da je misteriozna "mlada" zapravo bio muškarac koji se prerušavao i plašio ljude.
Mrtvački most
Po samomom imenu mosta zaključuje se da se radi o nečenu, o čemu se ne treba šaliti. Meštani saveruju da ukoliko možete izbegnite prelazak ovog mosta, pogotovo noću. Oni savetuju da uz sebe uvek imate nei vid amajlije, bilo to krst, metalan predmet ili kamen, bilo šta što bi moglo oterati nečiste sile.
Životinje se plaše, kola se gase sama od sebe, signal se gubi, a neretko se čuju neobjašnjivi krici, koje ljudi nazivaju "krici iz pakla".
Most se nalazi kod sela Temska, na mestu gde se sastaju Toplodolska reka i Visočica, od kojih nastaje reka Temštica. Nalazi se na oko 500 metara nadmorske visine, a pored starog mosta 1933. godine izgrađen je novi. Danas se tu nalazi i spomen-obeležje koje podseća na borbe iz Drugog svetskog rata. Kroz istoriju su se na ovom mostu dešavala stravična krvoprolića, dogodila su se dva masakra, meštani veruju da su dva događaja zaslužna za prokletstvo ovog mesta.
Prva legenda vezana je za sukob hajduka i Turaka koji se navodno odigrao na ovom mestu. Prema jednoj verziji priče, hajduk Stojan Stefanović Dubanća iz sela Oreovica sačekao je spahiju Huseina koji je nosio harač od 20.000 groša. Turci su se odmarali u blizini mosta kada su ih hajduci iznenada napali i u tom sukobu spahija je poginuo, zbog čega je most kasnije dobio ime Mrtvački most.
U drugoj verziji legende govori se da je u tom sukobu poginuo hajduk Stanko. Najjeziviji deo ove priče kaže da se noću na mostu mogu čuti krici turskih nasilnika koji su tu nekada mučili i silovali srpske žene, kao i vrisci njihovih nesrećnih duša.
Ovaj most i te kako zaslužuje ovakav naziv i da većno podseća na tragedije koje su se kroz istoriju dogodile, a što se tiče samih legendi, a mnogi veruju da su sve ove legende istinite.
Trojanov grad
Na planini Cer, nedaleko od Šapca, nalaze se ostaci tvrđave poznate kao Trojanov grad. Legende ovaj grad povezuju sa mitskim carem Trojanom, čiji lik je nastao pod uticajem priča o rimskom caru Trajanu. Prema predanju, Trojan je bio demon koji je noću napuštao svoju tvrđavu, prelazio reku Savu i u Sremu otimao devojke. Plašio se jedino sunčeve svetlosti koja je mogla da ga sprži, pa se pojavljivao samo noću. Zbog toga se nekada verovalo da žene ne bi trebalo da se kreću tim krajem posle mraka.
Postoji i druga verzija ove legende. U njoj se kaže da je Trojan bio biće koje je umelo da voli, ali je pokušavalo da osvoji ljubav na pogrešan način. Zaljubio se u cersku vilu čija se moć nalazila u njenoj kosi i čarobnom plaštu. Pošto ga vila nije želela, Trojan joj je na prevaru ukrao plašt i primorao je da ostane sa njim. Ona mu je rodila pet ćerki: Soku, Kosanu, Vidu i Koviljku, dok je ime pete ćerke ostalo nepoznato. Vila se na kraju osvetila tako što ga je proklela da nikada ne pronađe svoju petu ćerku niti da sazna njeno ime.
"Srpsko čudovište iz Loh Nesa"
Jedna od savremenijih misterija vezana je za Borsko jezero, gde se navodno pojavljuje neobično stvorenje koje mnogi nazivaju „srpskim čudovištem iz Loh Nesa“. Prema pričama, noću se na jezeru pojavljuje senka bez jasnog oblika, ali sa krilima i glavom nalik konjskoj. To biće navodno izlazi iz vode i plaši ljude, a neki tvrde da su životinje koje su pasle u blizini jezera misteriozno nestajale.
Prvi put se o ovom stvorenju govorilo tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada su dvojica mladića tvrdila da su ga videla dok su se kupala u jezeru. Ipak, postoje i racionalna objašnjenja. Borsko jezero je veštačka akumulacija nastala 1959. godine izgradnjom brane, pa pre tog perioda nije bilo sličnih priča. Neki smatraju da su ljudi zapravo viđali velike primerke somova ili štuka koji žive u jezeru.
Đavolja varoš
Još jedno mesto obavijeno legendama je Đavolja varoš, jedan od najpoznatijih prirodnih fenomena u Evropi. Nauka je objasnila kako su nastale njene neobične zemljane kule, ali među meštanima i dalje postoje drugačija verovanja. Neki tvrde da su čuli neobične krike koji podsećaju na glas đavola, dok drugi pričaju da su viđali čudna bića – nalik čoveku, ali obrasla dlakama, ili ženu u crnini koja se iznenada pojavljuje ispred ili iza prolaznika.
Meštani takođe govore da se između zemljanih stubova ponekad noću čuje muzika, kao da neko svira frulu. Ovi zvuci navodno su najjači tokom jakog vetra, kiše ili oluje. Mnogi veruju i da ovo mesto na poseban način utiče na ljude koji ga posećuju, ali da taj uticaj nije isti kod svakoga.
Bez obzira na to da li su ove priče istinite ili su samo deo narodne mašte, one su postale važan deo srpskog folklora. Legende o vampirima, duhovima i misterioznim pojavama i dalje žive među ljudima, čuvajući atmosferu tajne i straha koja ova mesta čini još zanimljivijim.
Dom kulture od grobova
Ova priča vodi na mesto u blizini Stepojevca, nadomak Lazarevca. Postoji jedna priča koja kruži ovim mestom i smatra se urbanom legendom. Mrštani se ipak ne slažu, da je ovo samo legenda, već mračna istina koja i dan danas uliva strah u kosti.
Komunističnko vreme 1948. godina, vreme kada se nije vodilo računa o svetim stvarima, u ovom slučaju o nadgrobnim spomenicima. Te godine dogodila se jedna ružna stvar, koja se vezuje za izgradnju Doma kulture u Stepojevcu, u to vreme je počela masovna izgradnja, pa su se takvi domovi širili po Srbiji. Na ovom mestu ta ideja nije uspela da zaživi.
Sve je počelo onog dana kada radnici nisu imali dovoljno materijala, najbliži kamenolom nalazio se na oko 50 kilometara, te je bilo preteško dovući kamenje. Neko je došao na ideju da iskoriste nadgrobne spomenike za izgradnju. To groblje nalazilo se svega na jedan kilometar udaljenosti. Radnici su čupali nadgrobne spomenike poginulih vojnika iz Prvog svetskog rata. Na tom mestu nalazilo se preko 500 spomenika, još od 19. veka, a danas ih je ostalo jako malo. Narod je ostao zgrožen ovom idejom, takvo skrnavljenje nije moglo proći nekažnjeno. Tokom same izgradnje poginulo je nekoliko radnika, pod nerazjašnjenim okolnostima.
Jedan starac je upozoravao na ono što će se desiti, govorio je kako će Dom kulture biti proklet i da če se tu dešavati nesreće, sve do onog trenutka dok se ne namiri broj spomenika koji je oskrnavljen, to se na neki način i obestinilo. Svi koji su bili uključeni u ovu izgradnju tragično su stradali.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO: