Titovo istorijsko "ne" Staljinu 1948. godine otvorilo je ne samo novu fazu odnosa između tadašnje Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, već i jedno od najmračnijih poglavlja nakon Drugog svetskog rata na ovim prostorima. Uspostavljen je jedan od najozloglašenijih posleratnih logora Goli otok u kojem su završavali svi koji su, makar rečju u krugu prijatelja, podržali Rezoluciju Informbiroa, izražavajući na taj način neslaganje sa politikom tadašnjeg predsednika Josipa Broza. Tu su, od 1949. do 1956. "prevaspitavani" jezivim, mučilačkim metodama.
Goli otok je bio najveći logor u kojem su bili zatvoreni takozvani "informbirovci" - ljudi optuženi da su pristalice Staljina u vreme njegovog sukoba sa Josipom Brozom Titom. Dugo godina je Goli otok bio tabu. Kada se pomene "Goli otok" mnogi ljudi u Hrvatskoj, kao i u drugim zemljama na području nekadašnje Jugoslavije, imaju uglavnom neku maglovitu sliku o čemu se tu radi.
Ali, kada o Golom otoku treba nešto konkretnije reći, nastaju poteškoće. Većina ne zna šta se tamo zaista dešavalo, niti ko je tamo bio zatvoren, a mnogi ne znaju ni gde se on tačno nalazi. Razlog tome je nesklonost aktera kako na levom, tako i na desnom krilu političke scene u Hrvatskoj da se bave fenomenom Golog otoka i da o njemu govore, navodi DW.
Komunistički logor za komuniste
Logor na Golom otoku, malom stenovitom ostrvcu pored Raba, osnovan je jula 1949. godine. Bilo je to vreme Rezolucije Informbiroa i sukoba Tita i Staljina. Nezadovoljan samostalnom jugoslavenskom politikom u zemlji i regionu, Staljin je pokušao da aktivira njemu lojalne snage, i to ne samo van Jugoslavije, već i unutar nje - kako bi smenio tadašnje jugoslovensko rukovodstvo na čelu s Titom.
U početku su jugoslovenski komunisti još pokušavali da uvere "druga Staljina" da greši, ali kada je postalo jasno da pomirenja sa Sovjetskim Savezom neće biti, krenuli su u obračun sa stvarnom i potencijalnom opozicijom u svojim redovima. Osnovan je sistem zatvora za ljude kojima se prebacivalo da su pristalice Staljina, takozvane "informbirovce", od kojih je Goli otok bio najveći. Među "informbirovcima" je bilo najviše vojnih lica uglavnom oficira, ali je njih bilo najmanje na Golom otoku.
Na Golom otoku nisu internirane samo uverene pristalice Staljina: među zatvorenicima je bilo i dosta onih koji su se prosto nekome zamerili - proglasiti nekoga informbirovcem bio je siguran način da se ukoni s puta. To ostrvo je prirodno izolovano s jakim vetrom i strujama u okolnom moru, na njemu nije bilo drveća ni pitke vode i nije bio naseljen, te je bio idealan za neku vrstu jugoslovenskog gulaga.
Tokom šest godina funkcionisanja logora (1949.-1956.) kroz njega je prošlo oko 13.000 ljudi, od kojih je 287 na različite načine umrlo - neki su bili ubijeni, drugi su umrli od iscrpljenosti ili bolesti. Logorom je rukovodila Uprava državne bezbednosti (UDBA).
Pogledajte kako danas izgled Goli otok:
Staljinizmom protiv Staljina
Tretman zatvorenika na Golom otoku se pre svega odlikovao brutalnošću. Budući da se radilo o osobama koje su viđene kao ideološki protivnici, njih su, u klasičnom staljinističkom stilu, pokušali da "prevaspitaju". Vlastima nije bilo važno samo da ih kazne zatvorom, već su hteli da ih nateraju da drugačije razmišljaju.
Zbog toga su bili izlagani ne samo teškom fizičkom radu, već je deo redovne prakse bilo šikaniranje i ponižavanje: zatvorenici su morali da kažnjavaju druge zatvorenike ili da ih izdaju zatvorskim vlastima. Na opasnost koja je dolazila od Staljina i tadašnjeg Sovjetskog Saveza jugoslavenski komunisti su odgovorili staljinizmom.
Posle Staljinove smrti marta 1953. i zvaničnog okončanja sukoba sa Sovjetskim Savezom 1956. godine, logor na Golom otoku je raspušten. Tamo je potom ustanovljen "normalan" zatvor za kriminalce, mlađe punoletnike, ali delom i za neke kasnije političke zatvorenike. "Kazneno popravni dom Rab - Goli otok" konačno je zatvoren 1988. Međutim, kada se koristi pojam "Goli otok", u prvom se redu misli na onu njegovu prvu fazu - na logor za informbirovce.
Suočavanje s prošlošću
Za vreme postojanja logora, ali i godinama kasnije, Goli otok je bila neka vrsta tabu-teme u Jugoslaviji. Logoraši koji su bili puštani na slobodu su potpisivali "Obavezu" da o svojim iskustvima neće govoriti, a za vlast su ostali sumnjiva lica koje je trebalo imati na oku. Sumnjive su bile i njihove porodice, svako je imao dosije koji im je na različite načine otežavao život u Jugoslaviji.
S vremenom su se još u vreme Jugoslavije počela pojavljivati svedočanstva logoraša, te romani i filmovi s tom tematikom, ali Goli otok nikada nije postao velika tema. Razlog tome je pre svega nedostatak javnog interesa, kako ranije, tako i danas. Time nastaje naka vrsta istoriografske bele mrlje koju valja popuniti.
To pokazuje i nemačko iskustvo suočavanja s prošlošću: o mestima političkog nasilja treba govoriti, ljude treba informisati. To je važno za proces demokratskog obrazovanja o diktaturama i represiji. S tim ciljem je i pokrenut projekt memorijalizacije Golog otoka koji zajednički realizuju Documenta - Centar za suočavanje s prošlošću i kancelarija nemačke fondacije Fridrih Ebert u Zagrebu.
BONUS VIDEO:
(DW/Mondo/U. M.)
"Vi zadnji derbi računate kao poraz? Baš lepo": Obradović reagovao na pomen osam neuspeha protiv Zvezde u nizu
Uhapšeno 11 osoba zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici: Preti im do 12 godina zatvora
Mondo ukrštenica za 21. novembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!
Predrag Mijatović u Fudbalskom savezu Srbije! Čeka ga važna funkcija u vrhu organizacije
Zvezda je favorit i ima domaći teren, ali Sferopulosa ipak boli glava: Dva lidera rovita, dvojica nisu tu!