Lukić, koji je 1993. i 1994. godine bio predsednik Vlade Srpske, rekao je da ni Vlada Srpske, ni Predsedništvo sa Karadžićem na čelu, niti Skupština nisu doneli nijednu odluku koja bi vodila ka izvršenju zločina.

Svedok je rakao da je bilo pojedinaca koji su u javnosti iznosili stavove iza kojih nisu stajale vlasti, kao i da je bilo istupanja na sednicama Skupštine na koje se nije reagovalo, ali koja nisu bila politika vlasti i nisu sprovođena u delo.

Lukić je tužioca Kristinu Gustafson uputio da pogleda i šta su na sednicama svojih skupština govorili predstavnici muslimanske ili hrvatske strane.

"Šta smo mi sve čuli da se dešavalo na skuštinama Muslimana i Hrvata... jedni drugima su tako svi parirali. Mnogo toga što je rečeno nije realizovano i, na sreću, nije se moglo realizovati", rekao je Lukić.

On je ukazivao da su na izazivanje sukoba u BiH i bivšoj Jugoslaviji uticali Drugi svetski rat i zločini koji su tada počinjeni, te istakao da su se Srbi plašili da bi se mogla ponoviti ubistva u logoru Jasenovac.

"Šta mislite zašto sam ja otišao u rat i 20 mojih rođaka? Oni sigurno nisu išli da igraju kolo, već su išli da stradaju za svoju slobodu", rekao je Lukić, napominjući da on u poslednjih 15 godina vodi Udruženje Jasenovac - Donja Gradina i da je u logoru Jasenovac u Drugom svetskom ratu ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma.

Lukić je negirao da su Srbi u BiH "strateški planirali preseljavanje srpskih izbeglica na teritorije pod srpskom kontrolom".

"Tačno je da smo imali izbeglice iz cele BiH i iz velikog dijela Hrvatske. U Banjaluci je u jednom trenutku bilo više izbeglica nego građana. Ali je tačno i da je u Bihaću bilo 40 odsto Srba, a nije ostao nijedan, a u Mostaru ako je neko ostao, bio je ubijen. Ti su se ljudi morali negde skloniti", rekao je Lukić.

On je potvrdio da je bilo nelegalnog preuzimanja stanova građana i da nije bilo lako rešavati takve probleme, "jer je svako bio naoružan".

Za šest strateških ciljeva, formulisanih na Skupštini srpskog naroda BiH u maju 1992. godine, koje Tužilaštvo smatra dokazom da su zločini nad Muslimanima i Hrvatima unapred bili planirani, Lukić je rekao da je sa njima upoznat 1993. ili 1994. godine i da se danas seća samo šestog cilja - izlaska Republike Srpske na more.

Lukić je rekao da se o tim ciljevima razgovaralo tokom mirovnih pregovora u Dejtonu, krajem 1995. godine, u kojima je i sam učestovao, i da je predlog tada bio da srpska strana da 40 odsto teritorije Trebinja, u zamenu za izlaz na more.

"Zašto bi, na kraju krajeva, Republika Srpska bila uskraćena, kada smo u zajedničkoj državi Jugoslaviji već imali izlaz na more", upitao je Lukić.

Karadžić, koji se sam zastupa pred sudom, pozvao je pred kraj zasedanja narednog svedoka, veštaka odbrane za balistiku, penzionisanog potpukovnika Mileta Poparića.

Poparić je u Beogradu završio Mašinski fakultet, a u Zagrebu školu rezervnih vojnih oficira gde se, kako je rekao, upoznao sa svim naoružanjem tadašnje Jugoslavije, i pešadijskim i artiljerijskim.

Svedok je naveo da je posle te škole stupio u profesionalnu službu u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i da je raspoređen u Fabriku naoružanja Pretis. On je 1991. godine premešten u Tehnički optički centar u Beogradu, a penzionisan je 2007. godine.

Poparićev iskaz biće nastavljen sutra.

(Srna, foto: prinstcreen)