Salep je napitak kojeg su istočnjaci doneli na Balkan tokom vladavine Osmanlija. Reč je o gustom napitku koji se pravi od mlevene gomolje kaćuna (cvet sličan zumbulu) i pije se isključivo topao.

Osušeni prah ove biljke doda se u toplu vodu ili mliko i služi sa cimetom ili đumbirom koji se na kraju pospe po napitku. Ovaj napitak jako slatkog ukusa služi se kada su niske temperature, kako bi se telo ugrejalo, a samo piće, zahvaljujući biljci od koje se pravi, ima i lekovita svojstva.

Sve do sredine dvadesetog veka ovaj napitak je bio jako popularan u Sarajevu. Na ulicama su ga prodavale salbdžije koji su nosili prepoznatljive posude za salep. Svi su pili iz istih čaša, a one su se prale, na licu mesta, toplom vodom koju su salbdžije takođe nosile sa sobom.

Često su rečima: "Vruć salep srce grije, blago onom ko popije", salbdžije na ulicama reklamirale ovaj napitak i tako privlačili kupce. Kasnije su, razvojem poslastičarnica u glavnom gradu Bosne i Hercegovine i ovi objekti počeli da točei salep, te je vremenom nestalo salbdžija sa ulica.

Salep je još moguće popiti u pojedinim sarajevskim poslastičarnicama. U jednoj takvoj, kako nam je rekla ljubazna vlasnica, već godinama prave salep po “svom” receptu. Tu ovaj napitak prave sa vodom, a onima koji nikada nisu probali kažu kako je to nešto slično čaju, samo malo gušće.

Prema njenim rečima, teško je proceniti koliko se salepa popije tokom jednog dana, jer sve, kako kaže, zavisi od toga koliko je napolju hladno. Ono što je bitno jeste da se salepa popije otprilike koliko i običnog čaja, a nekada i više.

Biljka salep je višegodišnja biljka iz porodice orhideja koja raste na livadama, pašnjacima i po šumama. Voli vlažna mesta, i bere su u proleće, a pošto vam treba samo koren, izvadite celu biljku, uzmite sitne gomoljice i vratite ostatak u zemlju.

Riječ salep je arapskog porekla i u bukvalnom prevodu znači "lisičiji testisi", jer krtola biljke podseća na polne organe ove životinje. Zbog toga mu neki, osim lekovitog, pripisuju i afrodizijačko svojstvo.



(tekst i foto: Samir Cacan, mondo.ba)