Norvežani predlažu balkanskim zemljama da naprave iskorak i "iskopiraju" model saradnje sa severa Evrope, jer ima mnogo sličnosti. Ali, da li je to, zaista, moguće?
"Ne moramo da se volimo, ali treba da se poštujemo i sarađujemo", česte su izjave političara na Balkanu u nadi da će vreme sukoba, svađa, stalnih tenzija... konačno biti prošlost i da će bakanske zemlje, zaista, krenuti nekim drugim putem.
Saradnja u regionu i dalje je izazov. Kada pogledate ekonomije balkanskih zemalja jasno je da su one upućene jedna na drugu. Nada svih zemalja bivše Jugoslavije (osim Slovenije i Hrvatske, razume se), jeste Evropska unija. Ali, pre ostvarenja zajedničkog cilja, da li je moguće da zemlje na Balkanu naprave neki svoj jači model saradnje?
Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić zagovornik je jačanja "balkanskih veza", unapređivanja privredne saradnje, privlačenju investicija...
"Vreme nam ponestaje: moramo brzo našim narodima ponuditi svetliju budućnost, inače će ići ka međusobnim sukobima i represalijama. Da bi se zaustavila spirala mržnje i spasao mir potrebna je snažnija ekonomija i dijalog u evropskom duhu", rekao je Vučić jednom prilikom.
Uoči preuzimanja predsedavanja Nordijskim savetom (od 1. januara 2017. godine), Norvežani predlažu Balkanu da prostudira Nordijski model, jer bi mogao da im posluži kao inspiracija za regionalnu saradnju.
Ono što je zajedničko nordijskim zemljama i Zapadnom Balkanu jesu: zajednička istorija, slična tradicija i jezik.
Umesto sukoba, razlika, podela, nesuglasica, oni su odlučili da sarađuju, da se pomažu...
Nordijska saradnja, koja uključuje Dansku, Finsku, Island, Norvešku i Švedsku, kao i nezavisne zemlje Grenland, Farska i Olandska ostrva, nastala je nakon vekova menjanja granica, polukolonijalnih odnosa, ratova, saveza i primirja.
Pored toga, današnja saradnja nordijskih zemalja jedna je od najobuhvatnijih regionalnih partnerstava bilo gde u svetu. Ova saradnja svoje oličenje ima u inter-parlamentarnom forumu osnovanom 1953. godine, koji se naziva Nordijski savet, a od 1971. godine i u Nordijskom savetu ministara. I na kraju, harmonizacijom zakona - koja je danas važan deo saradnje sa Evropskom unijom - koja je uspostavljena pred kraj XIX veka.
Godine 1952, mnogo pre Evropske unije i Šengenskog ugovora, nordijske zemlje uspostavile su slobodu kretanja i ukinule međusobnu pasošku kontolu.
Ta saradnja se nastavila uprkos tome što su Finska i Švedska ušle u Evropsku uniju, ali ne i u NATO; Island i Norveška kao osnivači NATO-a nisu se priključile EU, a još jedan od NATO osnivača, Danska pridružila se Evropskoj uniji kao prva skandinavska zemlja.
Bez obzira na to, ni jedan model se ne može samo "preslikati" u neku drugu sredinu. Svaki region ima svoje osobenosti. Nordijska saradnja, međutim, može da posluži kao model za zemlje Zapadnog Balkana, tako što će dovesti do formiranja snažnije inter-parlamentarne saradnje, i u pružanju pomoći daljim koracima ka ojačavanju međusobnih odnosa zemalja potpisnica Dejtonskog sporazuma na viši nivo.
Jedan od najvećih eksperata za region Zapadnog Balkana, norveški političar i diplomata Torvald Stoltenberg, jedan je od najglasnijih pristalica modela nordijske saradnje koji bi trebalo primeniti u zemljama Zapadnog Balkana.
Norveški ambasador u Srbiji Arne Sanes Bjornstad takođe veruje da se nordijski model saradnje može primeniti na Balkanu.
"Nordijska saradnja se zasniva na zajedničkom nasleđu i uzajamnom poštovanju. Svi smo jednaki, bez obzira na veličinu teritorije i nacionalnu istoriju. Pošto imamo, više ili manje, iste zadatke i ciljeve, trebalo bi da sarađujemo u ovim praktičnim pitanjima. Da li je ovakva vrsta saradnje moguća na Balkanu? Naravno, ali zahteva smanjeni fokus na probleme iz prošlosti, a veću spremnost da se zajedno suočavamo sa zajedničkim izazovima. To opet zahteva zajedničko razumevanje pretnji sa kojima se suočava region i zajedničke ciljeve za budućnost. Pomenuto zaista nedostaje, ali dobra je polazna tačka da sve zemlje na Balkanu vide svoju zajedničku budućnost u Evropskoj uniji“, istakao je ambasador Norveške.
