Odeš u Grčku, bacaš pikado ili kamena s ramena, plivaš, luduješ na žurkama, a sve drugi plaćaju. Gde to ima? Pa ima, na radničko-sportskim igrama koje se u Srbiji organizuju kao da smo u jeku razvoja samoupravnog socijalizma. Doduše, sindikalni lideri tvrde da radničko-sportske igre danas mahom finansiraju poslodavci, a da je interesovanje članstva, posebno ako je za učešće neophodan pasoš, izuzetno veliko, piše "Blic".
U momentu kad ovaj tekst bude pred čitaocima, u Sokobanji će se privoditi kraju Radničko-sportski susreti Saveza samostalnih sindikata Srbije. Sindikat „Telenor Nezavisnost“ održao je svoje igre polovinom septembra u hotelu „Lepenski vir“ u Donjem Milanovcu, istu manifestaciju Sindikat železničara organizovao je u Vrnjačkoj banji, dok su radnici beogradskog „Parking servisa“ na igre morali da putuju čak do Potosa na ostrvu Tasos.
Izuzimajući radničko-sportske igre lokalnog karaktera, primetno je da su po članstvu brojnije sindikalne organizacije sportska takmičenja radnika gotovo u potpunosti preselile u Grčku. Miroslav Radojević, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Beograda, kaže da je to posledica smanjenog interesovanja za igre koje se u saradnji s „Rekreatursom“ tradicionalno organizuju na sportskim terenima „Biserne obale“ u Čanju. Maja ove godine, i pored „slabog interesovanja“, na 27. majskim susretima u Čanju učestvovalo je 450 radnika iz 29 preduzeća. Najviše medalja osvojile su ekipe „Energoprojekta“ i Beogradskog vodovoda i kanalizacije (BVK).
Eekipa BVK osvojila je najviše pehara i na beogradskim sindikalnim igrama početkom oktobra u mestu Kalitea na poluostrvu Halkidiki. Tamo je bilo 550 takmičara iz 31 preduzeća, među njima i ekipa Ministarstva za rad, koja je bila smeštena u hotelima „Palin“ i „Atos Palas“, a prevoz i šest noćenja na bazi polupansiona po osobi koštali su 205 evra.
"To je cena koju mi nigde u Srbiji ne možemo da dobijemo. Primera radi, aranžman po osobi na radničko-sportskim susretima Sindikata Srbije, koji su ove nedelje održani u Sokobanji, košta 9.600 dinara. A u pitanju su četiri noćenja, bez prevoza", kaže Radojević i dodaje da je učešće na igrama mnogim radnicima zamena za godišnji odmor.
Naš sagovornik kaže da kod privatnih preduzeća, kao što su „Imlek“, „Koka-Kola“, „Preduzeće za puteve Beograd“ itd., punu cenu plaća poslodavac, dok kod ostalih firmi troškove delimično snosi poslodavac, delimično sindikat, a deo plaćaju i sami radnici.
Glavni menadžer sindikata ASNS i bivši ministar Dragan Milovanović kaže da i ovaj sindikat nastoji da igre pretvori u mali odmor, a za to je Grčka pravi izbor. Nakon prošlogodišnjeg izleta u Ohrid, sportske igre ASNS-a juna ove godine preseljene su u Grčku, u poznato „srpsko mesto“ – Paraliju. Sedam punih pansiona i prevoz koštali su svega 180 evra po osobi.
"Tačno je da radničke igre 'mirišu' na neka ranija vremena, ali one su i dalje vrlo popularne. Što se tiče finansiranja, u 90 odsto slučajeva igre plaćaju poslodavci kroz doprinose za rekreaciju i prevenciju invalidnosti zaposlenih. Ima sindikata koji su obavezu poslodavaca da finansiraju ovaj vid rekreacije uneli u kolektivni ugovor. Takođe, ima kompanija, poput 'Ju-Es stila', u čijim budžetima je ova stavka obavezna. Eto, u Vrsaru kraj Rovinja od 2. do 5. oktobra održani su Sportski susreti 'Agrokora' sa preko 1.600 učesnika koje je na otvaranju pozdravio lično predsednik kompanije Ivica Todorić", kaže Milovanović.
Ispada da sedmodnevna radnička olimpijada u Grčkoj za 400-500 učesnika, zajedno sa pratećim troškovima košta jedva stotinak hiljada evra. A to je zaista simbolična suma za, kako većina tvrdi, nezaboravan provod tolikog broja ljudi. Pogotovo ako taj provod plaćaju gazde, odnosno poslodavci. No, kad je poslodavac država, kao u slučaju BVK-a ili Sindikata radnika pravosuđa, koji je svoje sportske igre prošle godine u Ohridu završio par dana pre nego što su stigli ASNS-ovci, stvari stoje malo drugačije.
Ovo je samo delom priča o nedomaćinskom ponašanju poslodavca koji se zove država. Trošak organizacije ovih skupova smešan je u poređenju sa platama direktora i predsednika upravnih odbora javnih preduzeća. Ne postoji nijedno veliko javno preduzeće čiji direktor za godinu-dve ne zaradi novca dovoljno da se naprave igre poput ovih u Paraliji.
Danas njima gazde tranzicije „peglaju“ radničko strpljenje nadoknađujući neisplaćene prekovremene sate, neisplaćen topli obrok, zakinute dane godišnjeg odmora. Ako se za tu kupovinu ponekad upotrebi i nešto malo novca poreskih obveznika, šta mari.
(MONDO)
U momentu kad ovaj tekst bude pred čitaocima, u Sokobanji će se privoditi kraju Radničko-sportski susreti Saveza samostalnih sindikata Srbije. Sindikat „Telenor Nezavisnost“ održao je svoje igre polovinom septembra u hotelu „Lepenski vir“ u Donjem Milanovcu, istu manifestaciju Sindikat železničara organizovao je u Vrnjačkoj banji, dok su radnici beogradskog „Parking servisa“ na igre morali da putuju čak do Potosa na ostrvu Tasos.
Izuzimajući radničko-sportske igre lokalnog karaktera, primetno je da su po članstvu brojnije sindikalne organizacije sportska takmičenja radnika gotovo u potpunosti preselile u Grčku. Miroslav Radojević, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Beograda, kaže da je to posledica smanjenog interesovanja za igre koje se u saradnji s „Rekreatursom“ tradicionalno organizuju na sportskim terenima „Biserne obale“ u Čanju. Maja ove godine, i pored „slabog interesovanja“, na 27. majskim susretima u Čanju učestvovalo je 450 radnika iz 29 preduzeća. Najviše medalja osvojile su ekipe „Energoprojekta“ i Beogradskog vodovoda i kanalizacije (BVK).
Eekipa BVK osvojila je najviše pehara i na beogradskim sindikalnim igrama početkom oktobra u mestu Kalitea na poluostrvu Halkidiki. Tamo je bilo 550 takmičara iz 31 preduzeća, među njima i ekipa Ministarstva za rad, koja je bila smeštena u hotelima „Palin“ i „Atos Palas“, a prevoz i šest noćenja na bazi polupansiona po osobi koštali su 205 evra.
"To je cena koju mi nigde u Srbiji ne možemo da dobijemo. Primera radi, aranžman po osobi na radničko-sportskim susretima Sindikata Srbije, koji su ove nedelje održani u Sokobanji, košta 9.600 dinara. A u pitanju su četiri noćenja, bez prevoza", kaže Radojević i dodaje da je učešće na igrama mnogim radnicima zamena za godišnji odmor.
Naš sagovornik kaže da kod privatnih preduzeća, kao što su „Imlek“, „Koka-Kola“, „Preduzeće za puteve Beograd“ itd., punu cenu plaća poslodavac, dok kod ostalih firmi troškove delimično snosi poslodavac, delimično sindikat, a deo plaćaju i sami radnici.
Glavni menadžer sindikata ASNS i bivši ministar Dragan Milovanović kaže da i ovaj sindikat nastoji da igre pretvori u mali odmor, a za to je Grčka pravi izbor. Nakon prošlogodišnjeg izleta u Ohrid, sportske igre ASNS-a juna ove godine preseljene su u Grčku, u poznato „srpsko mesto“ – Paraliju. Sedam punih pansiona i prevoz koštali su svega 180 evra po osobi.
"Tačno je da radničke igre 'mirišu' na neka ranija vremena, ali one su i dalje vrlo popularne. Što se tiče finansiranja, u 90 odsto slučajeva igre plaćaju poslodavci kroz doprinose za rekreaciju i prevenciju invalidnosti zaposlenih. Ima sindikata koji su obavezu poslodavaca da finansiraju ovaj vid rekreacije uneli u kolektivni ugovor. Takođe, ima kompanija, poput 'Ju-Es stila', u čijim budžetima je ova stavka obavezna. Eto, u Vrsaru kraj Rovinja od 2. do 5. oktobra održani su Sportski susreti 'Agrokora' sa preko 1.600 učesnika koje je na otvaranju pozdravio lično predsednik kompanije Ivica Todorić", kaže Milovanović.
Ispada da sedmodnevna radnička olimpijada u Grčkoj za 400-500 učesnika, zajedno sa pratećim troškovima košta jedva stotinak hiljada evra. A to je zaista simbolična suma za, kako većina tvrdi, nezaboravan provod tolikog broja ljudi. Pogotovo ako taj provod plaćaju gazde, odnosno poslodavci. No, kad je poslodavac država, kao u slučaju BVK-a ili Sindikata radnika pravosuđa, koji je svoje sportske igre prošle godine u Ohridu završio par dana pre nego što su stigli ASNS-ovci, stvari stoje malo drugačije.
Ovo je samo delom priča o nedomaćinskom ponašanju poslodavca koji se zove država. Trošak organizacije ovih skupova smešan je u poređenju sa platama direktora i predsednika upravnih odbora javnih preduzeća. Ne postoji nijedno veliko javno preduzeće čiji direktor za godinu-dve ne zaradi novca dovoljno da se naprave igre poput ovih u Paraliji.
Danas njima gazde tranzicije „peglaju“ radničko strpljenje nadoknađujući neisplaćene prekovremene sate, neisplaćen topli obrok, zakinute dane godišnjeg odmora. Ako se za tu kupovinu ponekad upotrebi i nešto malo novca poreskih obveznika, šta mari.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.