Dati svima po 70.000$ (godišnje, bruto) nije mala stvar ni za bogatu Ameriku i ta odluka je Prajsa koštala instant smanjenja njegove lične zarade za million dolara, morao je da stavi pod hipoteku dve kuće i da se odrekne akcija i ušteđevine, piše Inc.com.

Početna ideja je bila da zaposleni ne mogu da normalno žive sa 40.000$ ili 50.000$, jer moraju da rade dva posla i teško dolaze do sopstvenog krova nad glavom, a došla je iz ličnog iskustva Prajsove prijateljice, veterana iz Iraka koja je radila 50 sati nedeljno na dva posla a mučila se da sastavi kraj s krajem uz zaradu od samo 40.000$.

I tada se Prajs odlučio na eksperiment, rizičan ne samo po njega već i po njegovu kompaniju Gravity Payments, koju je pokrenuo još u tinejdžerskim godinama, a koja je tada imala više od 2.000 klijenata i vredela je milione.

I to vreme kada se u Sijetlu vodila debata o povećanju minimalne satnice na 15$, to bi bila najviša u SAD a za koju su mali preduzetnici govorili da će im "staviti katanac u bravu". Kao što smo videli u jednoj studiji nedavno, i Nemci su potvrdili da to jednostavno nije tačno.

ZDRAVIJI A NE SAMO BOGATIJI

Ono što se novcem ne može iskazati jeste zdravlje zaposlenih u Gravity Payments . Mnogi, rasterećeni briga za platu, su se posvetili svom zdravlju, počeli su redovno da vežbaju i izgubili su suvišne kilograme.

Doduše, "eksperiment" nije išao na slepo jer je Prajs već imao jedno dobro iskustvo sa povećanjem plata 2012 godine. Tada je povećao plate 20 odsto, mislio je jednokratno, i doživeo neočekivan odziv zaposlenih – produktivnost je skočila između 30% i 40%. Mislio je da je neka slučajnost, ali kada je ponovio povišicu i sledeće godine, profit je nastavio da raste, a prošireni posao je zahtevao da zaposle dodatne ljude.

Zbog povećanja minimalne plate na 70.000$ Prajs je napadan u dobrom delu javnosti, gde je nazivan "komunistom", a otpora je bilo i u samoj firmi, gde su oni visokopozicioniraniji bili protiv skoka plata "juniorima" da se ne bi "ulenjili".

Pet godina kasnije, možemo sumirati rezultate a oni su, pa – spektakularni. Broj zaposlenih se udvostručio, a iznos transakcija preko firme je sa 3,8 milijardi $ otišao na 10,2 milijarde $.

Ali, postoje i druge brojke kojima se Prajs ponosi.

"Pre uvođenja minimalne plate od 70.000 dolara godišnje, imali smo između nula i dva novorođena deteta godišnje, a za četiri godine od tada rođeno je 40 beba”, kaže Prajs.

DIREKTOR KAO 300 RADNIKA

U 1965 godine generalni menadžer neke kompanije u SAD zarađivao je godišnje kao 20 prosečnih radnika, da bi 2015 taj odnos narastao na 300 puta. U Velikoj Britaniji, gde su plate CEO najveće u EU, jedan generalni zarađuje 117 prosečnih plata njegovih radnika.

Svaki deseti zaposleni može da kupi svoj krov nad glavom, ranije je procenat bio manji od jedan odsto. Iznos koji zaposleni dobrovoljno odvajaju u svoje penzione fondove je dupliran, a 70 odsto zaposlenih kažu da su otplatili dugove.

Pet godina kasnije, Prajs je i dalje na minimalnoj plati i kaže da se oseća ispunjenije nego kad je zarađivao milione, iako nije sve uvek lako.

"Istih sam godina kao Mark Cukerberg (Facebook, lično bogatstvo 73 milijarde $) i imam mračne momente kada poželim da sam podjednako bogat kao on i da se sa njim takmičim za mesto na Forbsovoj listi. I da budem na naslovnici "Tajma". Sve je to primamljivo, sve te stvari koje izazivaju pohlepu. Nije lako sve to odbiti. Ali moj život je mnogo bolji", kaže Prajs.