Hisardzik je jedno od najživopisnijih sela smešteno podno srednjovekovnog grada Mileševca kod Prijepolja. Danas ovo selo jedva da broji nekoliko stotina duša, a statistici još uvek prkose Malagići.
Fahrudin je završio zanat u gradu i par godina tamo i živeo, ali onda je odlučio da se vrati na dedovinu. Od nezaposlenog metalostrugara korak, po korak postao je malinar, povrtar i stočar. Njegova zemlja je plodna i rodna, a štale pune.
"Članovi moje porodice i ja obrađujemo šest hektara zemlje. Naš kraj je rodan i rađa sve što posadite. Od malinjaka ubiremo najviše prihoda, tu ima pet hiljada biljkim, a u planu nam je i da proširimo zasasade. Imam još hiljadu i po mladica na imanju koje sam kupio. Do njega sam probio, preko dva potoka, 300 metara puta. One će stići za berbu dogodine", rekao je Fahrudin.
Najveća podrška i oslonac su mu supruga Edina, dvoje dece školaraca i baba Idriza. Kako kaže, nikada nije koristio državne subvencije i sve što ima postigao je sa svojih deset prstiju. Nekoliko puta je pomišljao da odustane, ali snagom volje je sve izdržao.
"Jedini prihod nam je od poljoprivrede. Zemlja je teška, smonica i od njenog obrađivanja već imamo žuljeve na rukama. Zanovili smo mehanizaciju, jer je to najvažnije u selu da imate kako i sa čim da radite. Nakon svake berbe kažem da je to poslednja, ali čim malo odmorimo počnemo sa pripremom malinjaka za sledeću sezonu. Nema zarade, dok svojim dlanom ne uradiš. Idemo i u berbu kleke", rekao je ovaj poljopriovrednik.
Selo Hisardzik nadaleko je čuveno i po kestenu, nekada je ovde bilo na desetine stabala ali Fahrudin kaže da pamti i bolje dane i da se ove biljke moglo dobro zaraditi.
"Stabla se suše, stručnjaci kažu da je u pitanju neka bolest, pocrni list i ode stablo. Ni ukus nema kao što je imao nekad. Pre nisi mogao naći crno jezgro, a danas je svako drugo. Verovatno nas to priroda opominje. Za razliku od kestena orah je dobro rodio", rekao je Fahrudin.
(MONDO/Rina)
