Čuveni grčki ekonomista i finansijski stručnjak smatra da je loša monetarna politika od 2008. do danas dovela do toga da novac postane praktično bezvredan, po prvi put u istoriji.
Janis Varufakis, bivši grčki ministar finasija i profesor ekonomije na Univerzitetu u Atini, napisao je autorski tekst u kojem se osvrnuo na aktuelnu ekonomsku situaciju, specijalno na talas inflacije koji preti da uazove krizu neviđenih razmera. Varufakis zastupa tezu da je novac nakon svetske ekonomske krize 2008. toliko pojeftinio da je po prvi put dostigao negativnu vrednost.
Štednja je delovala kao otrov
"Kapitalizam je osvojio svet tako što je komodifikovao gotovo sve što je imalo vrednost, ali ne i cenu, zabivši tako oštar klin između vrednosti i cena. Isto je uradio i sa novcem. Razmenska vrednost novca uvek je odražavala spremnost ljudi da predaju vredne stvari za određenu sumu gotovine. Ali, u kapitalizmu, i kada je hrišćanstvo prihvatilo ideju o naplati zajmova, novac je takođe dobio tržišnu cenu: kamatnu stopu, ili cenu zakupa gomile gotovine na određeni period. Posle finansijskog kraha 2008. godine, a posebno tokom pandemije, desila se čudna stvar: novac je zadržao svoju deviznu vrednost (koju inflacija umanjuje), ali je njegova cena opala, pa je u mnogim prilikama postala negativna. Političari i bankari su nehotice zatrovali 'otuđenu sposobnost čovečanstva' (poetska definicija novca Karla Marksa). Otrov koji su davali bila je politika oštre štednje u Evropi i Sjedinjenim državama posle 2008. godine. Štednja je smanjivala javnu potrošnju upravo onda kada je privatna potrošnja padala kao cigla, ubrzavajući pad zbira privatne i javne potrošnje – koja je, po definiciji, nacionalni dohodak. U kapitalizmu, samo veliki biznis ima kapacitet da pozajmi značajne količine novca koje su zajmodavci, uglavnom bogati ljudi sa velikom štednjom, spremni da pozajme. Zbog toga je cena novca pala posle 2008. Potražnja za njim je presušila, pošto je veliki biznis odgovorio na katastrofalan efekat štednje na tražnju ukidanjem investicija, čak i kada je ponuda novca (za veliki biznis) rasla."
Varufakis ovaj trend objšanjava na primeru krompira koji kad ga ima previše i ne može da se proda po određenoj ceni, prirodno postaje jeftiniji na tržištu, dok je sa novcem to nemoguće učiniti.
Novac nije krompir
"Poput zaliha krompira koje niko ne želi da kupi po preovlađujućoj ceni, cena novca – kamatna stopa – opada kada tražnja za njim ostane ispod količine koja je dostupna za pozajmljivanje. Ali evo ključne razlike: dok cena krompira koja brzo pada brzo rešava problem prevelike ponude, suprotno se dešava kada cena novca brzo pada. Umesto da se raduju što sada mogu da se zadužuju jeftinije, investitori misle: `Centralna banka mora da misli da su stvari jako loše kad dozvoljava da kamate toliko padnu. Neću ulagati čak ni ako mi daju besplatan novac!`. Čak i nakon što su centralni bankari naglo snizili zvaničnu cenu novca, investicije nisu uspele da se oporave - a cena novca je nastavila da pada, sve dok nije dostigla negativnu teritoriju. Kada fabrika želi da ukloni otrovni otpad, naplaćuje negativnu cenu za to: njeni menadžeri plaćaju nekome da ga se reši. Ali kada centralne banke počnu da tretiraju novac kao što proizvođači automobila tretiraju istrošenu sumpornu kiselinu, zna se da je nešto trulo u kraljevstvu finansijskih kapitalizma. Neki komentatori se sada nadaju da se zapadni novac pročišćava u plamenu inflacije i povećanja kamata. Ali inflacija ne izbacuje otrov iz zapadnog novčanog sistema. Posle više od decenije zavisnosti od zatrovanog novca, ne postoji očigledan metod detoksikacije. Inflacija danas nije ista zver sa kojom se Zapad suočio 1970-ih i ranih 1980-ih. Ovog puta, ugrožava rad, kapital i vlade na način na koji nije mogla pre 50 godina. Tada je radna snaga bila dovoljno organizovana da zahteva povećanje plata koje je sprečilo krizu troškova života, a ni države ni privatne korporacije nisu se oslanjale na besplatan novac da bi nastavile dalje. Danas ne postoji optimalna kamatna stopa koja će uspostaviti ravnotežu između tražnje i ponude novca, a koja ne izaziva masivni talas privatnog i javnog bankrota. To je dugoročna cena zatrovanog novca", konstatovao je Varufakis, zaključujući da je "otrovani novac" otišao u pogrešnom pravcu i sada, po njemu, nema načina da se iznađe monetarna politika koja bi mogla da ga pročisti.
"Socijalizam za bankare i štednja za većinu ostalih osujetili su dinamiku kapitalizma, gurnuvši ga u stanje pozlaćene stagnacije. Otrovani novac je tekao u bujicama, ali ne u ozbiljne investicije, dobre poslove ili bilo šta što bi moglo da reanimira izgubljene životinjske duhove kapitalizma. A sada kada nad nama lebdi bauk inflacije, nijedna monetarna politika ne može da pročisti novac, uspostavi ravnotežu ili usmeri investicije tamo gde su čovečanstvu potrebne", zaključuje grčki ekonomista.
(MONDO)
