Opšte je poznato da su se radnicima u bivšoj SFRJ dodeljivali stanovi, ali se postavlja pitanje koliko je njihovo dobijanje bilo pošteno.
Iako to danas zvuči gotovo kao bajka, radnici u fabrikama širom bivše Jugoslavije, dok je društveno uređenje u tadašnjoj zemlji (formalno) bio samoupravni socijalizam, u velikom broju slučajeva bili su stambeno obezbeđeni, baš od svog poslodavca. Ovako su se dodeljivali famozni stanovi, o kojim današnja omladina može samo da mašta.
U svemu tome su naročito prednjačili radnici u fabrikama namenske (vojne) proizvodnje, ali i strateški važnim proizvodnim pogonima. Ukoliko je fabrika izgrađena namenski (ciljano) zarad razvoja nekog dela pojedinih republika, bili bi izgrađeni i stanovi. Stanogradnja koja je u SFRJ bila veoma razvijena, nije bila namenjena tržišnim uslovima poslovanja i kupcima koji bi dizali kredit za kupovinu "svoja četiri zida", već okrenuta ka onima koji su radili osam sati za mašinom.
Namenska industrija prednjačila
Potpuno ista situacija bila je i u mnogim drugim gradovima širom SFRJ: u Vogošći kraj Sarajeva, gde se još uvek nalaze pogoni TAS ("Tvornica automobila Sarajevo") i danas postoji kompleks zgrada namenjen za radnike koji su sklapali popularnog "Golfa dvojku".
Zaposleni u namenskoj industriji u Čačku ("Sloboda" - vojni deo, "Tehnički remontni zavod") takođe su preko fabrika dobijali stanove. Valjevski "Krušik" je na istom principu delio stambene jedinice svojim zaposlenim radnicima. Majstori u mostarskom "Sokolu" gde se odvijala proizvodnja domaćih mlaznih aviona Soko, Galeb G-2, Super-galeb G-4 i Orao J22 dobijali su "vojne stanove", kako su se tada popularno zvali, iako su poseban odeljak u stambenom fondu imali oficiri i podoficiri JNA.
I zaposleni u drugim (isključivo civilnim) fabrikama dobijali su kvadrate od svog poslodavca, u šta se svako može uveriti kada samo prošeta po beogradskim opštinama. Potvrda za to vidi se i danas u Rakovici, gde je "IMR"(Industrija motora Rakovica) svojevremeno podelila više od 100 stambenih jedinica, ili u Mladenovcu, gde su radinici "Keramike" i "Petra Drapšina" bivali stambeno zbrinuti.
Za rudare - barake, za inženjere - luksuz
Visoka školska sprema nije bila nužno potrebna da biste dobili stan od svoje fabrike. I to "na prvu" zvuči baš sjajno, vodi se onom idejom da smo "svi isti, sa istim pravima". Međutim, nije bilo baš tako: rudari i prosta radna snaga u fabrikama mogli su da računaju na radničke barake - uglavnom montažne objekte izgrađene u neposrednoj blizini proizvodnih pogona, koji bi posle prve jače kiše pokazali sve svoje mane. Ako biste bili inženjer i još biste došli iz druge republike, mogli ste da računate da će vam fabrika dodeliti stan. I to ne bilo kakav. Za ono vreme čak i luksuzan.
Još ako ste svoj doprinos davali i aktivnim učešćem na sednicama ZRLJ (skraćenica za "Zbor radnih ljudi") i na sastancima tada jedine partije - Saveza komunista, onda ste bili "na konju". Tačnije - stan vam je bio garantovan.
Svi su jednaki, ali su neki jednakiji
Ovom parafrazom najvažnije rečenice besmrtnog Džordža Orvela u njegovom kapitalnom delu "Životinjska farma" mogao bi se u najkraćem opisati sistem koji je pri podeli stanova vladao u SFRJ. Procedura za dodelu stambenih jedinica u firmama samoupravnog socijalizma bila je komplikovana, nedovoljno transparentna i podložna raznim tumačenjima. Danas penzioner, nekada sindikalac Jovan Vulović, priseća se šta je sve bilo potrebno da dobijete stan.
"U zavisnosti od firme do firme, uglavnom su favorizovani stručnjaci, što je normalno. Samo što su nam onda govorili da smo svi jednaki, a zapravo je način na koji su deljeni stanovi pravio nove nejednakosti. Stanova nije bilo dovoljno i bili su 'rezervisani' za rukovodioce i one koji su dolazili sa strane. Ono što se gradilo pred Titovu smrt je deljeno nesrazmerno, barem u mojoj firmi", kaže on i dodaje:
"Sindikat je od 24 stana u dve zgrade koje je sagradila 'Hidrogradnja' za našu fabriku dobio četiri. Dvadeset stanova podeljeni su inženjerima, ali i miljenicima generalnog direktora. Kasnije, mnogo kasnije, ispostavilo se da je direktor častio i sebe i svog sina sa po jednim stanom u toj zgradi", priseća se.
"A da biste bili na listi, bodovalo se sve: školska sprema, godine staža u firmi, godine staža, bračno stanje, broj dece, trenutna stambena obezbeđenost, zdravstveno stanje, članstvo u sindikatu... Svaka stavka nosila je određeni broj bodova".
On priznaje i da je tu bilo "nedoslednosti" i da su neki od članova sindikata bili važniji od nekih drugih drugova članova, te da se tada mnogo intervencija završavalo daleko od očiju javnosti, po lokalnim kafanama. Barem u njegovoj, sada već u tom obliku i kapacitetu, nepostojećoj fabrici koja se bavila proizvodnjom alata.
Privilegija pojedinaca
Vremenom je dobijanje društvenih stanova postalo privilegija pojedinaca. Stanove su delili i u raznim preduzećima, naročito onim koji su se bavili trgovinom, ali tu već za "prostu radnu snagu", nije bilo mesta. Morali ste biti barem niži rukovodilac da biste "upali" na listu.
Javna preduzeća su u velikom broju slučajeva takođe postala leglo korupcije prilikom dodele životnog prostora. Nažalost i lokalne samouprave su zloupotrebljavale svoje stambene fondove, pa su često socijalne stanove davali "na vezu". U najkraćem, stambena politika u SFRJ bila je osmišljena odlično - kao podrška radnicima koji su hrlili u gradove. Međutim, ona je sprovedena jako loše.
Zbog toga su se radnici u velikom broju slučajeva opredeljivali za izgradnju u sopstvenoj režiji, kada bi njihove kuće nicale brzo, zahvaljujući mobi njihovih kolega, koji su dolazili da pomognu svojim drugovima. A dobijali zauzvrat istu vrstu pomoći kada bi došlo "njihovo vreme".
BONUS VIDEO:
(Telegraf Biznis/Mondo/A.V.)
