Dok mladi sve više beže od zanata kao životnog zanimanja, retkost je naći porodicu u kojoj su svi - obućari. Vreme je i za odabir srednje škole, možda Mondov tekst u tome pomogne.
Kada govori o svom opredeljenju da život provede kao obućar Mirko Marković ne krije da je u tome bilo i uticaja oca. Naime, po dolasku iz porodilišta, otac ga je prvo odveo u radionicu, pa tek onda kući, a to isto je on ponovio i sa svojim sinom.
No on isključuje da je u tome bilo prisile, mada su i on i njegova mlađa braća Aleksandar i Nenad pomagala ocu Marku u njegovoj radionici kao mali. Mirko je već sa 12 godina znao da promeni flekice ili da obavi neki drugi jednostavniji obućarski posao.
Istina, dvoumio se između vojne škole i zanata, ali je posle saveta strica, vojnog lica, odlučio da se mane vojske i posveti zanatu.
Odmah po završetku škole, posle četvoromesečnog kaljenja 1993. godine, sa nepunih 18 godina otvara svoju radnju i osamostaljuje se.
I nije se pokajao, jer kaže da ovaj posao, ako se valjano radi, može porodici da obezbedi solidan život, kakav bi srednja klasa i trebalo da ima.
Tokom dve decenije bavljenja obućarskim zanatom kaže da je imao i boljih i lošijih dana. Naravno, nije bilo lako na početku kada se još razrađivao radnju i kada je nacija tek izašla iz vremena hiper inflacije.
Demantuje da je vreme krize - zlatno vreme za zanatlije, naprotiv. U bolja vremena kakav je bio period Ante Markovića, njegov otac je dnevno imao i po 40 pari cipela na popravci. "Jednostavno, ljudi su imali više cipela, koje su bile kvalitetnije, pa im se i isplatilo da ih popravljaju", kaže Mirko. Tada je i billo više para, pa ljudi nisu pravili pitanje popravke.
Posle još jednog takvog zlatnog perioda do 2008. godine, ponovo je nastupila kriza koja traje do danas. Ljudi kupuju jeftiniju obuću, koja je i inače namenjena upotrebi za jednu sezonu, i neretko je kineska.
I pored svega, on preporučuje mladima da treba da se opredeljuju za zanat. Štaviše, njegov savet je da svako treba da se upozna sa nekim zanatom, jer tako omladina može da stekne značajna iskustva – o vrednosti novca, ali i odnosa sa ljudima.
No zanat podrazumeva rad, požrtvovanje i vreme, na šta mnogi nisu spremni. "U moje vreme je bilo tri odeljenja obućara, i još po jedno kožarskih tehničara i galantera. Sada jedva skupe jedno odeljenje i to su mahom oni koji nemajuj gde da se upišu", ističe Mirko.
Od 28 učenika iz njegovog odeljenja svega šestoro je ostalo verno zanatu. To nije posledica nedostatka posla - jer ga ima pre svega u privatnim pogonima, koji u nedostatku kadra moraju da doškoluju druge radnike.
Posle dve decenije privatnog posla, kaže da se tek u poslednje dve godine oseća olakšanje u poslovanju preduzetnika - kroz manje dažbine, ukidanje firmarine, i manje birokratije. Za razliku od njegovog oca koji je radnju otvorio u vreme SFRJ, on ne može da uzme povoljan kredit da bi razvio posao.
Zahvaljujući takvom kreditu njegov otac je sagradio kuću i svim sinovima kupio neophodne mašine, koje bi, da nije bilo toga, Mirko kupio tek sada. Da može da dobije povoljan kredit Mirko bi uložio sredstva u proizvodnju obuće, ali one po meri.
Da zanat nije privlačan mladima potvrđuje i Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije. No on isključuje da je u tome bilo prisile, mada su i on i njegova mlađa braća Aleksandar i Nenad pomagala ocu Marku u njegovoj radionici kao mali. Mirko je već sa 12 godina znao da promeni flekice ili da obavi neki drugi jednostavniji obućarski posao.
Istina, dvoumio se između vojne škole i zanata, ali je posle saveta strica, vojnog lica, odlučio da se mane vojske i posveti zanatu.
Odmah po završetku škole, posle četvoromesečnog kaljenja 1993. godine, sa nepunih 18 godina otvara svoju radnju i osamostaljuje se.
I nije se pokajao, jer kaže da ovaj posao, ako se valjano radi, može porodici da obezbedi solidan život, kakav bi srednja klasa i trebalo da ima.
Tokom dve decenije bavljenja obućarskim zanatom kaže da je imao i boljih i lošijih dana. Naravno, nije bilo lako na početku kada se još razrađivao radnju i kada je nacija tek izašla iz vremena hiper inflacije.
Demantuje da je vreme krize - zlatno vreme za zanatlije, naprotiv. U bolja vremena kakav je bio period Ante Markovića, njegov otac je dnevno imao i po 40 pari cipela na popravci. "Jednostavno, ljudi su imali više cipela, koje su bile kvalitetnije, pa im se i isplatilo da ih popravljaju", kaže Mirko. Tada je i billo više para, pa ljudi nisu pravili pitanje popravke.
Posle još jednog takvog zlatnog perioda do 2008. godine, ponovo je nastupila kriza koja traje do danas. Ljudi kupuju jeftiniju obuću, koja je i inače namenjena upotrebi za jednu sezonu, i neretko je kineska.
I pored svega, on preporučuje mladima da treba da se opredeljuju za zanat. Štaviše, njegov savet je da svako treba da se upozna sa nekim zanatom, jer tako omladina može da stekne značajna iskustva – o vrednosti novca, ali i odnosa sa ljudima.
No zanat podrazumeva rad, požrtvovanje i vreme, na šta mnogi nisu spremni. "U moje vreme je bilo tri odeljenja obućara, i još po jedno kožarskih tehničara i galantera. Sada jedva skupe jedno odeljenje i to su mahom oni koji nemajuj gde da se upišu", ističe Mirko.
Od 28 učenika iz njegovog odeljenja svega šestoro je ostalo verno zanatu. To nije posledica nedostatka posla - jer ga ima pre svega u privatnim pogonima, koji u nedostatku kadra moraju da doškoluju druge radnike.
Posle dve decenije privatnog posla, kaže da se tek u poslednje dve godine oseća olakšanje u poslovanju preduzetnika - kroz manje dažbine, ukidanje firmarine, i manje birokratije. Za razliku od njegovog oca koji je radnju otvorio u vreme SFRJ, on ne može da uzme povoljan kredit da bi razvio posao.
Zahvaljujući takvom kreditu njegov otac je sagradio kuću i svim sinovima kupio neophodne mašine, koje bi, da nije bilo toga, Mirko kupio tek sada. Da može da dobije povoljan kredit Mirko bi uložio sredstva u proizvodnju obuće, ali one po meri.
Zablude o zaradama
Prema njegovim rečima zanatske delatnosti nisu dovoljno promovisane u javnosti kao delatnosti od kojih se može pristojno živeti i biti ugledan član društvene zajednice.
Činjenica je da danas pojedine zanatlije (ne sve naravno, ima i zanatskih delatnosti kojima loše ide) mogu pristojno da žive od svog rada.
Mesečno od raznih zanatskih radova u kući (električarski, vodinstalaterski poslovi, keramičarski zanat, itd.), specijalizovanih zanatskih radova u građevinarstvu (izrada kamina, armirači, ornamentika, stilsko oblikovanje površina), posla varioca u industriji, itd. veoma često bolje se živi nego sa platom svršenog diplomiranog pravnika, etnologa, geografa, biologa, itd.
Međutim, kada upisuju srednje škole mladi ljudi i njihovi roditelji uglavnom ova zanimanja ne smatraju za zahvalna, smatraju ih napornim i "prljavim" i često odlučuju da je bolje da se bave nekom vrstom administrativnog, kancelarijskog posla.
Međutim, kako ističe Rajić, trendovi u Evropi i svetu pokazuju da se potreba za administrativnim radnicima sve više smanjuje, a da se sve više traže ili pojedinici sa visokosofisticiranim znanjima i talentima (u IT industriji i telekomunikacijama, itd.) ili ljudi sa konkretnim zanatima koji imaju kvalitet u radu.
"Prosečan željeni model u očima mladih i roditelja jeste model "državnog službenika" koji ne radi mnogo, a pristojno je plaćen. To objašnjava situaciju u kojoj u Srbiji nedostaje varilaca i armirača, ali raznih pravnih, ekonomskih i drugih tehničara za različite poslove ima mnogo više u odnosu na realnu tražnju za tim zvanjima", kaže Rajić.
Druga stvar je što postoji predrasuda da se sa zanatskim zanimanjima neće moći naći posao u inostranstvu, ako ga u Srbiji ne bude bilo i onda se deca usmeravaju na drugu stranu.
I ovo je zabluda, jer zanatlije lakše pronalaze posao u razvijenim industrijama zapadnih zemalja, nego menadžeri i visokokvalifikovani radnici, pošto je zanatski posao takav da on omogućava brže prilagođavanje konkretnim radnim zadacima u praksi nego što je to slučaj sa menadžerima koji moraju perfektno da znaju jezik zemlje u koju odlaze i bidu u stanju da sprovedu standarde menadžmenta kompanije za koju rade, a za to treba mnogo više vremena za prilagođavanje.
" Smatra se da je zanatstvo u izumiranju i da onda neće biti dovoljno posla u budućnosti za ona lica koja se opredele za zanat" ističe Rajić.
Neki zanati jesu u izumiranju, ali to je normalan proces koji dolazi sa razvojem novih tehnologije. Međutim, razvoj industrije stalno donosi i pojavu novih zanata, ili, što je još češće, modifikaciju starih zanata. Pravi primer je nemačka industrija koja je upravo oslonjena na najači zanatski sektor u Evropi, veoma vitalan i prilagodljiv promenama u modernom okruženju.
Konačno pomaže i država
Kako pokazuju podaci u Nemačkoj skoro svaki četvrti omladinac ide na zanat. Nemačka, Austrija i Švajcarska zemlje su sa najnižom stopom nezaposlenosti u EU, objavljeno je nedavno u Briselu.Razlog tome je, kako je rečeno, što u sistemima tih zemalja postoji takozvano šegrtovanje, učenje zanata kroz praksu tokom celog školovanja.
Mladi u Nemačkoj koji ne idu u gimnaziju, opredeljuju se nakon prva četiri razreda osnovne škole za jednu od stručnih škola.
Možda se i u Srbiji nešto promeni kada u aprilu krene najnoviji program podrške preduzetnicima i zanatlijama.
Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić najavio je program koji podrazumeva bespovratna sredstva za investicije, odnosno kupovinu alata i opreme.
Dinkić je, posle redovnog tromesečnog sastanka sa predstavnicima preduzetnika i zanatlija, istakao da je za taj program obezbeđeno 100 miliona dinara za početak, i da će sredstva biti povećana ako tražnja bude velika.
Program podrazumeva da država obezbedi bespovratna sredstva do 25 odsto investicije, odnosno do 25.000 evra, uz učešće preduzeća i zanatlija od pet odsto, dok bi ostatak dale banke, i to bez sredstava obezbeđenja, samo uz ručnu zalogu, objasnio je on.
(Rade Repija, MONDO/Foto: Mirko Marković/Ilustracija: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
