Nastavljamo da vam predstavljamo ljude koji su imali dovoljno hrabrosti da se upuste u pokretanje sopstvenog posla u Srbiji.
Pre nego što se upustila u celu priču iza sebe je imala uspešnu desetogodišnju karijeru grafičkog dizajnera, a na poslednjem radnom mestu, u jednoj privatnoj firmi, dobijala je deo plate na račun - a drugi "na ruke".
Čim je (u osmom mesecu trudnoće) otišla na porodiljsko bolovanje, deo koji je dobijala na ruke je "nestao" i u firmi su joj poručili da će ga dobijati ponovo kad se vrati s bolovanja.
Kada se vratila sačekala je priča o ekonomskoj krizi i rečeno joj je da plata ne može da joj raste.
Sonja je uzela papir i olovku i izračunala - za troškove vrtića, put do posla i hranu otići će joj gotovo cela plata. Zbog čega onda da radi?
Istog trenutka odlučila je da se upusti u avanturu i sprovede u delo ideju do koje su ona i suprug došli kada im je prijateljica iz Velike Britanije, po rođenju ćerkice Zare pre pet godina, poklonila paket platnenih pelena od bambusa.
Kada je oduševljena videla "slatke, šarene, mekane" pelene i počela da ih koristi suprug joj je rekao "Što ti ne bi pravila, sa tvojom kumom, te pelene?".
"Zaključim da je potpuno lud jer nemam nikakvo iskustvo na tom planu", priseća se Sonja.
Ipak, kada je Zara sa šest meseci prerasla pelene, a njena mama nije htela da koristi jednokratne zbog rizika po zdravlje, Sonja je počela da razmišlja o toj poslovnoj ideji - pošto sa Zapada nije mogla tako lako da ih nabavi, a u našem okruženju našla ih je jedino u Hrvatskoj.
Tamošnje udruženje Roda ih proizvodi i Sonja je tako, preko prijatelja, uspela da iz Hrvatske "prošvercuje" paket pelena za svoju bebu.
Kada je rešila taj problem, Sonja Dakić je, zajedno s kumom Violetom Matijević, uletela u sprovođenje "lude ideje" svog supruga, a sada se njihove pelene prodaju u dečjoj robnoj kući "Aksa", naručuju ih i preko Interneta, a dobijaju ih i mame koje se porode na opštini Vračar u bebi paketu.
"Danas imamo saradnju sa 'Halo bebom', sa školom roditeljstva 'Nada Lazić' , opštinom Vračar - oni nas preporučuju, dele naše pelene i promotivni materijal - zahvaljujući njima delom smo postali to što jesmo".
Pelene "Daj. Daj" pre godinu dana dobile su i eko znak od Ministarstva zaštite životne sredine - u pitanju je prvi tekstilni proizvod u Srbiji koji ga ima.
"JEDNA BEBA - TONA OTPADA ZA DVE GODINE"
"Kada sam počela da upotrebljavam pelene od bambusa još nisam ni znala za podatak da će jednokratne pelene koje završe na deponiji uveliko da nadžive sve moje potomke jer im da se razgrade treba 100 do 500 godina. Jedna beba u proseku za dve godine iskoristi 5.000 pelena, što je tona otpada na deponiji", navodi Sonja.
U Srbiji se prosečno rodi 70.000 beba, što je zvaničan podatak Instituta "Batut", a 30 odsto od tog broja ima neku vrstu pelenskog osipa. Bebe se od osipa leče kremicama, koritkosterodima, a neke završe i na bolničkom lečenju. Roditelji nikada ne pomisle da su pelene problem, već počinju da kupuju razne kreme koje koštaju i po 1.500 dinara, konstatuje Sonja.
Glavni otpor na koji nailazi kod roditelja kada im predloži prelazak na prirodne pelene je pitanje "Zašto bi perali pelene u 21. veku".
"Prati pelene deluje im prekomplikovano, misle da neće imati vremena i da je veći posao, a nije - pelena samo mora da se opere uz druge bebine stvari. Mašine za veš u kućama s bebama inače ne prestaju da rade", objašnjava Sonja.
Problem je, kaže ona, i što deca sve duže nose pelene. Ranije, kada su žene pre više decenija koristile prirodne pelene bilo je uobičajeno da se bebe nauče na nošu sa godinu - godinu i po dana. Danas se daje savet da se ne odvikavaju pre dve godine, a da je normalno da ih deca nose do treće.
Sa prirodnim pelenama, ceo proces odvikavanja traje mnogo kraće i u ranijem životnom dobu bebe, navodi ona.
Sonja kaže i da je i sa finansijske strane velika ušteda, a da su prirodne pelene samo inicijalno veći trošak.
"Vi odjedanput kupujete oko 20 do 30 pelena koliko vam treba za bebu, ali ih više nikada ne kupite, a sve u svemu dođu dva - tri puta jeftinije. U zavisnosti od proizvođača, jednokratne pelene u Srbiji za dve godine staju u proseku oko 1.000 evra, a platnene od 300-400 evra, u zavisnosti od modela. Plus - za drugo dete vam ostaju samo troškovi pranja".
Cena jedne pelene, u zavisnosti od modela kreće se od 1.000 do 1.500 dinara.
Poređenja radi -za paket najzastupljenijih Pampers pelena od 80 komada za težinu bebe od tri do šest kilograma (ekonomično pakovanje i ne najkvalitetnije) potrebno je izdvojiti 1.600 dinara. Dnevno se na presvlačenje najmanjih beba, u zavisnosti od "situacije" potroši i do deset pelena.
"Evy baby" pelene, za istu starosnu grupu, 60 komada, na popustu se mogu naći za 855 dinara, a inače koštaju oko 1.000.
KAKO JE POKRENUT POSAO
Firmu Daj.daj.doo sada, pored Sonje i Violete, čine i žene koje rade u radionici u Kaluđerici otvorenoj u delu porodične kuće Dakićevih. Pelene šiju dve do tri žene u zavisnosti od potreba tržišta, a radnice su žene od oko 55 godina koje su ostale bez posla u srpskim fabrikama tekstila i posle svega se našle na ulici.
"Kuma je na početku imala radnju u kojoj je prodavala garderobu za bebe koju je uvozila pa smo u toj radnji prvo počele da plasiramo robu. Mi smo, ne znajući i ne razmišljajući, uleteteli u posao 'grlom u jagode' i ja sad mislim da je bolje tako jer da smo znali šta nas čeka nikada to verovatno ne bi uradile", objašnjava Sonja.
"Moj muž je imao prijatelja koji je radio u tekstilnoj industriji za jedan poznati brend i on nas je uputio na neke žene i otvorili smo socijalno preduzeće - jedna od njih je čak u penziji sa preko 35 godina radnog iskustva. Neke od njih su s nama lagano pokrenule posao - crtale modele, šile...", priča Dakićeva.
Ona navodi da su u prvoj godini uložili sopstvena sredstva od 10.000 evra samo da kupe mašine, otvore malu radionicu i kupe početnu količinu materijala.
Paralelno su vodili "edukativnu bitku" da ljudima objasne zbog čega ne treba da koriste veštačke jednokratne, već prirodne pelene.
Posle godinu dana, Sonja je u organizaciji Bristish councila prošla obuku za socijalno preduzetništvo i njena poslovna ideja bila je nagrađena jednom od tri nagrade - putom u London, gde se upoznala s njihovim primerima poslovanja.
Tada je ostvarila kontakt i s Erste bankom i dobila kredit po posebnim uslovima za dalji nastavak poslovanja. "Nismo išli kroz klasične kreditne linije, a zahvaljujući tome i dan danas radimo. Bila nam je potrbna dodatna investicija - dobili smo kredit od 10.000 evra od čega smo ostvarili novu nabavku materijala i registrovali preduzeće Daj. daj. doo".
JOŠ UVEK NA NULI; ALI ZADOVOLJNA
Sonja objašnjava da posao još uvek nije isplativ i da od njega ne može da izdržava porodicu.
"Još je sve na nivou pokrivanja troškova - žene koje rade u proizvodnji plaćene su za svoj rad, a kuma i ja volontiramo - muževi nas izdržavaju, ali to nam je i bila početna ideja - dve godine poslovanja na nuli. Sad nam iskusniji u pokretanju biznisa kažu da taj period poslovanja na nuli traje pet, a ne dve godine", smeje se, i dalje optimistična Sonja.
"Drago mi je da smo uspeli u ovim ludim vremenima i ovoliko da opstanemo, a ideja je dobra i obećava, to mi pokazuju primeri iz inostranstva".
Ona ne namerava da prozivodnju izmesti iz zemlje.
"U Srbiji postoji neverovatan broj žena koje su ostale bez posla u tekstilnoj industriji, prošle su programe na Birou - a sad su nigde. Imaju više od 50 godina i neverovatno znanje", kaže Sonja.
Firma uvozi bambus vlakna, a razmatraju mogućnost da se bambus uvoze kao konac pa da se materijal pravi u Arilju, ali to je, za sad samo vizija za budućnost, kaže Sonja.
"Uvozimo bambus vlakna kao gotov materijal, a sve se radi u maloj radionici u Kaluđerici u drugoj polovini moje porodične kuće - sve je tu...Međutim, dosta je teško sa ovakvim tržištem da se napravi nagli skok".
Poslovanje, kako kaže, koči nemogućnost prodaje u inostranstvu jer tu ima "hiljadu barijera koje treba da pređemo".
"Problem je način naplate iz inostrantva - može da se plati ne može da se primi novac, plaćanje karticama ne funkcioniše, a postoji i još jedan problem. Ako i pošaljem paket pelena u Italiju i ako je paket oštećen ili je kupac nezadovoljan i ima pravo da ga vrati pri povratku te robe ja moram da platim porez na moju robu koji sam već platila", jada se Sonja.
"Imate slučaj čoveka koji je kod nas pravio farmerke i poludeo je zbog toga - dešavalo mu se da je molio mušterije da ne šalju robu nazad i objašnjavao da će im svakako poslati novi par. Skuplje mu je da plati troškove povratka robe u zemlju, nego da se mušteriji pokloni jedan par farmerki".
Ona navodi da su i pored drugih brojnih problema trenutno u sudskom sporu s državom jer su u martu 2012. potpisali ugovor sa Fondom za razvoj životne sredine, a onda se sve promenilo.
"Plan je bio da se rasporedi 5.000 pelena po porodilištima u Srbiji bez Beograda, da svaka mama dobije po jednu pelenu s objašnjenjem za upotrebu, a da fond finansira nabavku materijala, a mi proizvodnju. Sada je taj fond ukinut, a pre dva meseca su ih iz ministarstva obavestili da pare za to nemaju i da treba da odustanemo. Ali mi nećemo, a slučaj su preuzeli advokati", kaže borbena Sonja.
Sonja zaključuje da privatan posao nije lak - mora mnogo da se radi i mora svašta da se radi.
"Ipak za mene sve je to vredno truda, jer kada radiš nešto u šta iskreno veruješ zadovoljstvo postignutim je neprocenjivo. Svaki mejl koji mi stigne od mama koje koriste naše pelene za mene je veliko priznanje i snaga da guramo dalje. Meni posao sa pelenama još uvek nije doneo novac da mogu bezbrižno da živim od toga, ali me je odveo na divna mesta, upoznao sa fenomenalnim ljudima i pružio mi neverovatno životno iskustvo, koje nikada ne bi imala da sam ostala na svom starom poslu od devet do pet".
Podsetite se i priče o Sanidi Klarić, koja je uspela da razvije posao proizvodnje i prodaje prirodnih sapuna.
