Tehnička rešenja za sređivanje stanja u javnim preduzećima su poznata u svetu a znaju ih i domaći stručnjaci, potrebno je samo da se donese politička odluka da se preko njih ne vodi stranačka i socijalna poltika, kažu stručnjaci.
Na skupu, koji su u Tanjugovom medija centru organizovali nemačka Fondacija Konrad Adenauer i beogradska Biznis info grupa, istaknuto je da su rešenja poznata u svetskoj praksi i njih su svesni i domači stručnjaci, a da je sve pitanje političke volje da se u reformu krene.
"Sada je ta volja, u periodu nastajanja nove vlade, verbalno izražena i ostaje da potvrdi na delu", rekla je Katarina Đulić iz svetske konsalting agencije KPMG.
Đulić ističe da građani nisu svesni koliki finasijski i ekonomski teret predstavljaju ovakva javna preduzeća kakva Srbija ima i koliki su zapravo trošak za društvo.
Ona je navela rezultate studije javnog menjanja Centra za ekonomske studije (CEVES) u kojima je 60 odsto građana istaklo da je "zaposlenje u javnom preduzeću najbolji posao" a 50 odsto smatra da država i dalje treba da ulaže u, čak formira nova , javna preduzeća.
"A trebalo bi upravo suprotno. Odvojiti javna preduzeća koja se bave infrastrukturom i koja imaju tzv. prirodni monopol (voda, prenos struje...) i koja bi trebalo da sređena ostanu da postoje, od onih koja se bave komercijalnim poslovima a koja bi tebalo da se privatizuju", kaže Nikola Altiparmarkov, član Fiskalnog saveta Vlade Srbije.
Troškovi javnih preduzeća su pozamašni, kaže ekspert Svetske banke Duško Vasiljević. On je istakao da "socijalna funkcija" javnih preduzeća društvo košta više do 200 miliona evra godišnje. U njihovo rešavanje se krenulo tek kada se shvatilo da trošak (za održavanje socijalnog mira) nije 'podnošljiivih' sedamdesetak miliona, koliko se direktno davalo iz budžeta, već tri puta toliko, kada se uračunaju i dugovi za nenaplaćivane poreze i doprinose.
Stučnjaci ističu da je neizdrživo sa jedno ovako malo i siromašno društvo da sebi dozvoli da jedan Srbijagas u nekoliko godina napravi 1,2 milijarde evra dugova i tako "proguta" vrednost recimo Telekoma Srbije, najvrednije državne kompanije.
A tu su primeri Dunav osiguranja, koje ne pravi gubitke samo zato što joj se "daje" da osigurava svu državnu imovinu i preduzeća, Galenike i sl.
Dobra je najava, kažu stručnjaci, budućeg premijera Aleksandra Vučića da se ide na model u kome će jedno državno telo da bude "kao vlasnik" nadležno za sva javna preduzeća jer će se time uspostaviti kontrola nad vlasništvom građana – tj.poreskih obveznika.
"Tako ćemo imati nekog da brine u ime vlasnika, i postavljati, nadamo se profesionalan menadžment. Ali ostaje da se tačno odredi cilj poslovanja JP – profit, zapošljavanje ili subvencionisana usluga – kao i da celo poslovanje bude transprarentno – od svih ugovora, preko nabavki do finansijskog stanja", kaže Đulić.
Transparentnost je posebno važna, slaže se profesor Fakultete političkih nauka Dušan Pavlović, koji napominje da bi sve što se tiče nekog JP trebalo bi da bude na njegovom sajtu, kao kod kompanija koje se u svetu kotiraju na berzama (tzv. javne kompanije).
Tek sa sređivanjem stanja u javnim preduzećima moguće se baviti i drugim privrednim i ekonomskim problemima, od kojih su stučnjaci istakli preduzeća u restrukturisanju, nad kojima se "otvara ponor već 14. maja ove godine.
Predstavnik Svetske banke Duško Vasiljević kaže da uslov da ta institucija odobri kredit Srbiji od 250 miliona dolara nije da se usvoje zakoni o stečaju i privatizaciji, već da se reši problem preduzeća u restrukturiranju, a ti zakoni su prosto preduslov tome. "Imali smo tu okolnost da smo za godinu dana imali tri ministra privrede, i svako je imao svoj pristup. Kao posledica tog pristupa, bile su potrebne manje ili veće zakonske izmene. One su se pojavile kao uslov da se omogući proces rešavanja preduzeća u restrukturiranju", rekao je Vasiljević.
Ekspert Svetske banke Duško Vasiljević je istakao da je tek tu trošak za društvo ogroman.
"Niko nema tačne podatke a procene su da je dug državi (javnim preduzećima, bankama u stečaju i državnim fondovima) za poreze, doprinose i druge obaveze, u poslednjih desetak godina narastao na tri do četiri milijarde evra, a nešto manji je dug privatnim poveriocima", kaže Vasiljević.
Iako se u javnosti počekuje da će 14. maja "nastati potop", jer stučnjaci predviđaju da na tržištu može da preživi tek trećina ili četvrtina firma koje su sada u restukturisanju (ne samo famoznih sa liste 153 preduzeća), to ne mora da se desi.
Ne moraju ostali svi "pod katanac", bar ne odmah, objašnjava Vasiljević, jer u najvećem broju slučajeva najveći poverilac je država, koja ne mora odmah da pokrene stečaj.
Ali broj onih koji na kraju mogu da se spasu ipak nije veliku.
"Verovatno je to između jedne četvrtine i jedne trećine, za najveći broj tih preduzeća ne vredi pokušavati da se spašavaju", naveo je profesor Milojko Arsić
Prema njegovim rečima, te firme nemaju biznis, previše su zadužene i tehnički i kadrovski su devastirane, a da je bilo ikakvih šansi da ih bilo koji komercijalni investitor preuzme - to bi se dogodilo.
Arsić je mišljenja da Vlada mora naći neko zakonsko rešenje da se preduzećima koja mogu da opstanu omogući da u narednih godinu dana nađu svog strateškog partnera.
Pretvaranje potraživanja poverilaca u imovinu, kako je rekao, ne bi išlo tako lako.
"Većina tih preduzeća su nesolventna, preuzimanjem vlasništva poverioci ne bi dobili ništa, tako da bi se u najvećem broju slučajeva to završilo stečajem", naveo je Arsić.
